Coco (2017)
Režija: Li Ankrič, Adrijan Molina
Glasovi: Nikola Brun, Marko Marković, Bojan Žirović
Distributer: Taramount
L. sad već ima 5 godina, tako da se u redovne bioskopske potrebe ponovo uključuju i crtaći. Što može da bude fenomenalno, ali ume da bude i smor, makar iz moje vizure. Iskustvo je, međutim, sjajna stvar. Daje vam šansu da znate kada je nešto rizik, a kada sigurica. U skladu sa tim, bioskopski repertoar sam proučavao samo nekoliko sekundi, jer čim sam shvatio da je u dečjoj ponudi i novi Piksarov film, sve je bilo rešeno.
Piksar je, setićete se, ona kompanija koja već više od 30 godina isporučuje neverovatne animirane filmove, bez obzira na to u kakvom je stanju sama kompanija, šta radi konkurencija ili ko na kraju krajeva ulaže novac u produkciju. Istorijat odnosa sa Stivom Džobsom ili Diznijem, trenutnim vlasnikom na primer, govori upravo tome u prilog. Od filma ''Toy Stories'', preko remek dela kakva su ''WALL-E'', ''The Incredibles'', ''Monsters Inc.'', ''Up'' i mnoga druga, pa sve do ovogodišnjeg doprinosa, Piksar je garant fantastičnog provoda ne samo za decu, već i za roditelje. ''Koko'' je samo dokaz da tako idealan recept i dalje postoji.
''Koko'' je, dakle, animirana 3D muzička fantazija u produkciji Piksara, realizovana od strane Diznija. Ali svi oni gadljivi na Dizni estetiku, filozofiju, animaciju i druge trejd mark oznake ovog mega brenda, ne moraju mnogo da brinu oko sadržaja kada je u pitanju kompanija iz Kalifornije. Tako ovog puta imamo zaista originalnu priču smeštenu u Meksiko. U stvari, kad smo već kod toga, ''Koko'' je prvi film čiji se budžet meri isključivo sa devet cifara, a da u isto vreme ima kompletno meksički (Latino) kasting. Da, danas i crtaći koštaju, ovaj konkretno blizu 200 miliona dolara, ali i zarađuju. Ovaj, do sada, preko 650 miliona. Toliko o ciframa.
Piksar i ovog puta krši razne tabue, tako da ''Koko'' ne samo da se bavi Meksikom i Meksikancima, već se dobrim delom odigrava i u zemlji mrtvih. Ne zvuči vam kako idealan provod za decu? Pa, možda i nije, ali reakcija publike na projekciji u Ušću, jednog radnog dana popodne, bila je toliko ekstremna, da sam ja morao da ustanem i okrenem se ne bi li sagledao razmere ridanja u sali. Plakali su skoro svi, i deca i majke, dok su retki očevi skrivali pogled.
Ali nemojte da brinete, nije ovo bio nikakav spojler, uostalom nisam ni nagovestio da li su se u sali lile suze radosnice ili je publika bila očajna. Samo ću reći da nije u pitanju ona Diznijeva fora kada, na primer, Bambi ostane bez majke ili Simba bez oca. Piksar to radi mnogo suptilnije.
Kako bilo, Koko iz naslova filma je bakuta koja, opet iz svojih ličnih i emotivnih razloga, ni po koju cenu ne dozvoljava brojnim članovima svoje porodice da se na bilo koji način bave muzikom, već isključivo pravljenjem cipela. Porodica je uspešna i srećna, ali dečak Migel nikako ne može da sakrije ili suzbije svoju ljubav prema muzici. Pa još kada spozna da mu je predak slavni Ernesto de la Kruz, za Migela više ništa neće biti nemoguće. Čak ni odlazak u zemlju mrtvih i zaboravljenih. Tek tamo će Migel otkriti kakve je sve porodične tajne čuvala baka Koko.
Sa ovakvim narativom i sa mestom na kojem se on odigrava, ''Koko'' je neminovno film koji mora da se bavi i kulturom jednog naroda, porodicom, životom, ali i smrću. Meksiko je mesto na kojem je Holivud često nalazio inspiraciju za ovakve teme, ali nikada do sada nismo imali prilike da vidimo film koji, baveći se ovakvim stvarima, nijednog trenutka ne upada u zamku zvanu stereotipi, bilo da se radi o samim Meksikancima i njihovoj kulturi, ili o životu posle smrti.
Zagrobni život u filmu ''Koko'' je prepun raznih ljudskih tragedija, kosturi vladaju ovim svetom, ali nemojte ni za trenutak da posumnjate u to da filmu nedostaju humor, živopisni izgled i prava eksplozija boja. Dan mrtvih, nacionalni praznik u Meksiku, ovde izgleda kao karneval svetlosti, a emotivno razrešenje je u isto vreme i inspirativno, tako da roditelji zaista ne bi trebalo da imaju tu vrstu rezerve koja će ih sprečiti da decu odvedu na film koji se bavi mrtvima. Štaviše, ne vidim kako se bolje koncept smrti može približiti i objasniti deci nego na način na koji su to uradili autori ovog divnog filma.
Kao i obično, pored Migela, glavnog junaka priče, pojedini epizodni likovi su u stvari za pamćenje. Obe babe, i Koko i Elena, spektakularne su u svakom pogledu, ne samo kako su napisane, već i kako su grafički predstavljene. Isto važi i za Migelovog psa, Dantea, baš kao i za armiju mrtvih koja defiluje Santa Sesilijom.
Gledali smo sinhronizovanu verziju i sada to već izgleda jako, jako dobro. Posle nekoliko početnih, trapavih, na trenutke skaradnih godina srpske sinhronizacije, stvari sada već dolaze na svoje mesto, pa je tako ''Koko'' trijumf i za lokalnu ekipu zaduženu za adaptaciju. Prevod, songovi, pevanje, glasovi…sve to izgleda skoro bez greške. Uostalom, kada produkcija uspe da pronađe dete (Nikola Brun) koje će na ovako upečatljiv način da iznese glavnu ulogu, onda su pohvale logičan ishod.
Na kraju, nije lako svesti račune do kraja. Ovde se ne radi samo o tome da li je ili nije ''Koko'' savršen (a nije, mada mi je teško da se setim zbog čega konkretno), već i o tome da je Piksar lestvicu postavio jako visoko. Uostalom, vratite se na početak ovog teksta ili i sami proverite sve Piksarove naslove, pa će vam biti jasno da se termin remek delo ne može tek tako iskoristiti. Ali jedno je sigurno, čak i u takvom okruženju, ''Koko'' je pravi Piksarov klasik. Požurite u bioskope, mrtvi će se radovati.
ocena:
****1/2