Dok se žurba, kad je reč o evropskim zvaničnicima, više čita između redova, preko okeana se o njoj bez pardona govori.

Profesor američkog Univerziteta Džons Hopkins Edvard Džozef ukazuje da za Vašington status kvo nije opcija, a na pitanje da li SAD imaju ambiciju da se pitanje Kosova reši ove godine - odgovara da je "očigledno da će Kosovo biti pitanje broj jedan između Vašingtona i Beograda".

"Vašingtonu je jasno da dijalog koji vodi Evropska unija u Briselu očigledno neće funkcionisati", kazao je Džozef.

Merkel zvala Vučića, sastaju se 13. aprila

To je konačno postalo jasno i evropskim partnerima, među kojima je sazrelo mišljenje da dijalog Beograda i Prištine u Briselu ne daje i neće dati rezultate, te da se mora "pogurati".

To za Tanjug kažu i eksperti za spoljnu politiku.

Poziv koji je kancelarka Merkel uputila predsedniku Vučiću je ohrabrujući znak, kaže bivši ambasador Srbije u Berlinu Milovan Božinović i objašnjava da on pruža mogućnost da se dijalog pomeri sa mrtve tačke.

"U toj proceni je naša vlast sigurno u pravu", kaže Božinović, a predsednik Centra za proučavanje globalizacije Dejan Miletić ukazuje da drugi bitan momenat, a to je da su Merkel i predsednik Srbije izgradili kredibilan odnos poverenja, koji može pozitivno uticati na rešavanje izazova na Balkanu.

Miletić, međutim, ne veruje da od Nemačke, odnosno susreta Merkel - Vučić, 13. maja, možemo da očekujemo trajno rešenje, već samo bolje razumevanje srpske situacije i stvaranje uslova da se u doglednom roku stvari reše.

"Treba imati u vidu da Nemačka politika ima jednu konstantu, te da ta konstanta nije u skladu sa kompromisima koje Srbija traži kako bi izgradila trajno rešenje na Balkanu", primećuje Miletić.

Božinović, pak, veruje da je, u situaciji u kojoj je dijalog evidentno u krizi, potrebno da značajne zemlje nešto učine, da nas približe i poguraju stvari.

Pitanje je samo - u kom pravcu?

U tom pitanju je i prostor, ma kako sužen, sa kojim računa predsednik Vučić, čovek koji, kako je to ovih dana rekao jedan srpski novinar, ništa od Kosova i na Kosovu nije izgubio, a od kojeg se očekuje, i ovde, u Srbiji, i van nje, da sačuva šta se sačuvati može.

Stoga, kako se pretpostavlja, Vučić i ide u Berlin kod kancelarke, da proveri šta se još može obezbediti.

Iako su svetski politički centri negde jasno, a negde u rukavicama rekli šta se od Srbije očekuje, Vučićeva šansa, a time i šansa Srbije je u činjenici da priča sa Srbijom nije završena.

Predsednik Srbije taj razgovor više, očigledno neće da vodi za stolom sa Tačijem, u situaciji u kojoj je jasno da Tači ništa ne odlučuje i posle događaja na Kosovu koji su Prištinu teško kompromitovali čak i kod saveznika i mentora u međunarodnoj zajednici.

U tom svetlu treba gledati i pitanje - šta Vučić može da očekuje od kancelarke, sa kojom ne razgovara birokratskim jezikom evropske administracije, već praktičnim i jasnim rečnikom.

Kosovo je, naime, kompeksno pitanje, ne samo pitanje statusa, već i niz pitanja koja iz toga proizlaze, a koja takođe moraju biti rešena sveobuhvatnim sporazumom o normalizaciji odnosa.

Predsednik Vučić ni u jednoj izjavi nije ostavio dilemu da Kosovo za nas nije gola teritorija, već teritorija na kojoj žive Srbi, kojima se moraju garantovati prava...

Tu je i pitanje imovine, o kojoj Priština neće da razgovara, potom pitanje zamrznutih para od privatizacije srpskih kompanija, rudnog bogatstva, Gazivoda, Trepče...

Merkel je neko ko to može da razume.

Kao i argumentaciju, koju joj, svakako, predočava Vučić, da se Srbija, ključna zemlja regiona, ne sme ostaviti bez ičega u rukama, ako se neće zamrznuti konflikt - u tom slučaju, širih razmera nego što to sada jeste.