Dok Beograd željno iščekuje predstojeći nastup popularnog bosansko-hercegovačkog benda, oni su za MONDO otkrili kada planiraju penziju, zbog čega pevaju o društveno-političkim temama i koji je to po njima idealan sistem.
Pred koncert na Tašmajdanu 30. juna, kada će Dubioza kolektiv da napravi "zemljotres" u publici, članovi benda Vedran Mujagić i Brano Jakubović su posetili redakciju MONDO portala da predahnu od vrućine pod klimom uz kafu i vodu, i proćaskaju o onome u čemu su majstori muzičkog sveta - socijalnim problemima koje svi iz regiona delimo.
Njihove oštre reči i sarkazam kojim su protkani tekstovi doneli su im veliku regionalnu popularnost, a i nakon 15 godina postojanja benda, oni neumorno nastavljaju da "propovedaju" o nedaćama na koje narodi sa ovih prostora dubiozno i kolektivno nailaze.
"Ne propovedamo mi, već to više dođe kao neka grupna psihoterapija za sve nas da lakše procesuiramo šta se dešava i da kažemo šta mislimo, ali prvenstveno da nama bude lakše. Pa, ako neko ima sluha da to čuje i identifikuje se sa našim stavom, onda se tu stvara neki početak komunikacije i diskusije", istakao je Mujagić.
I kako do sada deluje ta psihoterapija?
"Pa, evo 15 godina kasnije, nije strašno", dodao je on.
Da li pružate i neke odgovore na sve te nedaće i pitanja koja se postavljaju?
Brano: Bilo bi glupo staviti se u ulogu nekoga ko daje odgovore, onda bi se kandidovali za izbore, pa bi predstavili svoj plan i program, i tako dalje... Živimo u okruženju takvom kakvo jeste, a ovo je onda više reakcija na naše najuže okruženje. Da je okruženje drugačije i to bi sve verovatno drugačije zvučalo. Prosto obrađuješ informacije koje su oko tebe, a trenutno su takve kakve jesu.
Nastupi Dubioze kolektiv "pršte" od količine energije i sinergije koja se stvori između publike i vas, koji je vaš "recept" da do toga dođe?
Brano: Jedina stvar koja je stvarno važna je da svaki put kada izlaziš da sviraš da ti je stvarno stalo do toga i da tamo napraviš ono što si zamislio, da imaš ideju zbog čega izlaziš i svaki taj minut koji si proveo tamo u komunikaciji sa ljudima ima nekog smisla. U momentu kada to postane neko podređivanje ili zarađivanje, u momentu kada to postane karijera, onda ustvari prestaješ da budeš to što jesi. Onda je samo pitanje da li ćeš tako nastaviti ili ne. Ja se nadam da mi nećemo nastavljati kada dođemo do tog momenta, jer nekad je dobro reći: 'Sad je dosta'."
Dubioza: Da je sve idealno, ne bi nas bilo!
Da li je taj momenat možda nekad teško prepoznati?
Vedran: Vidiš da puno ljudi ignoriše sve te signale koji to govore, pa je vrlo lako promašiti tu informaciju. Nama samo ostaje da nam se to ne dogodi i da budem svesni toga.
Krivica je u "njima", ali u "nama". Koja bi to bila neka surova kritika koju smatrate da bi svaki čovek trebalo sebi da uputi?
Vedran: Treba da počneš od sebe, a ne da optužuješ tog nekog eksternog, Drugog, koji je kriv za sve tvoje probleme i da čekaš da se taj neko isto tako samoinicijativno skloni i samim tim reši sve što je loše u tvom vlastitom životu. To nekako ne funkcioniše.
Brano:Naše pesme ljudi lako prebacu u to da mi kritikujemo politiku ili vlast. Ali, ako malo bolje pogledaš, mi ustvari kritikujemo sami sebe, jer odatle sve polazi i dolazi, jer mi smo na kraju krajeva ti koji biraju. Tako da, pojednostavljeno, mi kritikujemo vlasti, ali recimo pesma 'Himna generacije' baš ne kritikuje vlast, nego nešto drugo...
Koje smatrate da su se društvene vrednosti najviše izgubile u decenijama iza nas, ili možda nisu izgubljene nego zamenjene nekim novim?
Brano: Mislim da mi ne pripadamo vrsti ljudi koji živi na nekim izgrađenim tradicijama. Nismo nostalgičari, već se trudimo da živimo u skladu sa vremenom koje jeste. Najlakše je okrenuti se i reći kako je nešto drugo bilo bolje. Na primer, ono vreme bez mobilnih telefona kada raja nije samo tipkala, ali ako bi njima koji to govore rekli da se odreknu telefona na godinu dana, e to već ne bi išlo... Tako da, svi bi jednom guzicom na dve stolice, a to baš i ne ide. Da s jedne strane živim u prošlosti i zamišljam kako je sve to bilo romantično, ali da se ne odričem ničega iz ovoga što je danas. Sve je uvek na kraju do nekog našeg izbora.
Da li mislite da se možda društveno nalazimo u nekom loop-u, jer vaše pesme od pre deset godina su i dalje apsolutno aktuelne i ljudi mogu sa njima da se poistovete... Sve se na neki način vrti u krug - kako ga razbiti?
Brano: Ljudska rasa jeste kreirala jedan loop koji se konstantno ponavlja i to se nije dogodilo u bliskoj istoriji već u daljoj prošlosti. Jedina razlika je što se u međuvremenu mi malo više razmnožavamo i malo više uništavamo okolinu od koje živimo. Previše crpimo, a malo dajemo nazad. Samo je pitanje - do kada ćemo moć zloupotrebljavati dok nam se ne sruši nazad na glavu.
"Dubioza" o tri prsta u Šibeniku: Evo zašto!
Devedesetih smo imali telenovele kojima su se ljudi okretali, a danas imamo rijalitije... Zašto mislite da se ljudi okupiraju takvim sadržajima?
Vedran:To je najjednostavniji beg od stvarnosti. Lakše je gledati neke tuđe brige. Kad pogledaš, i Dnevnik je isto nekakav rijaliti šou, samo su tu ti drugi akteri. U rijalitiju je to sve mekše, nekakvi tamo nevažni likovi se svađaju, tuku, vode ljubav, a ti to gledaš sa sigurne distance i ne dotiče te previše. Valjda je super razbibriga.
U pesmi "Himna generacije" kažete: "Ovo himna je generacije u šupku civilizacije". Da li ste mislili na neku posebnu generaciju?
Brano:Mislimo smo na jedan određeni šupak, a ne generaciju. Sve generacije tu mogu da se pronađu.
Večito pitanje: Otići u potragu za boljim životom ili ostati?
Brano: Ja sam osamdesetih bio u potrazi za boljim životom pošto neke epizode nisam bio pogledao na vreme i onda sam morao da gledam reprize. Tako se moja potraga za boljim životom završila kada su dva, tri puta reprizirali, pa sam ja sada miran.
Vedran: Odlaze ljudi, te migracije su nekako nusprodukti globalizacije. Otvaraju se tržišta, otvaraju se granice... Ljudi idu tamo gde im lepše i bolje, i to nije ništa čudno i neprirodno. Problem je samo što strukture vlasti ne shvataju da bi tu trebalo da kreiraju situaciju koja će ljude, ne samo lokalne pozivati da ostanu, nego i neke da dođu. Ne možeš ni kritikovati ljude koji odlaze, ni kritikovati zemlje gde oni odlaze.
Mnogo putujete i nastupate širom sveta, ali se uvek vraćate Sarajevu...
Brano: Nama odgovara da tu živimo, što ne znači da to nećemo promeniti za koju godinu. Potpuno nam je svejedno, jer nismo zaposleni u nekoj državnoj firmi pa moramo da ostanemo. Mesto življenja nam ne znači ništa. Pesme isto možemo da snimamo i u Amsterdamu, i u Sarajevu. Trenutno nam je najjednostavnije da nam baza bude Sarajevo i tu nam je centralno mesto okupljanja. Nema to nikakve veze sa patriotskim osećajima i pripadnošću određenoj njivi na kojoj živiš.
Da li se slažete sa onima koji kažu da je revolucija u današnje vreme mrtva?
Brano:Nije tačno da se revolucije ne dešavaju, samo se dešavaju na druge načine. Na kraju krajeva, mladi ljudi su videli dovoljno nasilja zadnjih 20 godina, pa su odlučili da rade drugu vrstu revolucije i bunta, to jest, da rade direktne akcije koje se tiču njihovih života. Živiš u nekom momentu u kojem za 30 evra možeš odleteti bilo gde i za isto toliko se možeš vratiti. Meni se sviđa to što mladi ljudi gube osećaj za patriotizam, jer osećaj patriotizma je potpuno nerealan i jedan glupi, naučeni patern kojim smo mi svi obučeni da branimo naše njive od nekih zamišljenih protivnika koji će da dođu da nam te njive otmu. To je taj neki patern koji nas uče da bi na kraju oni imali vojske i da bi mogli da se krve. Tako da, mislim da mladi ljudi danas mnogo pametnije promišljaju o svemu ovome nego što smo mi pre 20 godina.
Koja je vaša vizija idealnog društvenog sistema?
Vedran: To su ta teška pitanja. Svaki sistem koji se pomeri u pravcu neke socijalne pravde i ravnopravnijeg društva i raspodele tih dobara koje kruže okolo, to je to. Da ne drži sva bogatstva jedan odsto ljudi. Verovatno ćemo se s vremenom tome i primicati, jer ovo jednostavno nije održivo - da mala grupa ljudi ima koncetrisanu veliku količinu novca i moći, a ostali gladuju i rade za njih.
Brano: Sve polazi od osnovnog nedostatka solidarnosti među ljudima, i zato su onda mogućnosti da se grupama ljudi manipuliše i na kraju da mali deo uzima veliki deo kolača, zbog toga što smo mi kao ljudi dovoljno zagađenih umova da hoćemo da uzmemo ono što se pruža samo za sebe. Možda se to najbolje vidi na primeru izbeglica u zadnjih par godina u čitavoj Evropi, gde nisu spremni za najosnovniju solidarnost sa drugim ljudskim biće, tako da se na tom testu kao društvo nismo najbolje pokazali - bilo gde u Evropi.
O čemu bi bila pesma posle koje biste znali da je vreme da se penzionišete?
Brano: Ako imaš neku ideju, ja bih te zamolio da je zapišeš (smeh). Evo, sve vreme tražimo taj neki tekst, ali nikako da ubodemo. I dalje ganjamo upravo taj tekst.
Koja je najveća promena koju ste primetili od momenta kada ste počinjali kao bend, pa do danas?
Vedran: Promenila se brzina interneta. Pre desetak godina kada smo stavili naše albume besplatno na download, cena hostinga na serveru nas je dosta koštala svaki put kada bi neko skinuo album, a danas je to baš jeftino. Bitna razlika. Dajemo muziku za džabe i sada ne moramo da plaćamo za to.
Brano: I u međuvremenu se drastično smanjio broj dlaka po kvadratnom centimetru vlasišta pojedinog člana benda. Dogodio se osiromašeni head bang.
Imate li neki ritual pre ili nakon nastupa?
Brano: Nema nekih tajnih rituala poput toga da zakoljemo petla i plešemo uz vatru, ali pod ritual spada tih stotinu i stotinu dana koje provodimo zajedno. Ritual je da ostanemo u nekim normalnim odnosima, da se ne zavadimo i ne zakrvimo, to je pravi ritual. Nemamo sada nešto zacrtano da se radi svaki put.
Da li se nekada posvađate i oko čega?
Brano: Tu i tamo, svađamo se. Recimo, bubnjar je nervozan ako mu neko uzima pomfrit iz tanjira ili tako nešto. Pa, svako ima te neke svoje sitne stvari koje ne voli. On ne voli da mu se dira pomfrit, a onda ne možeš da odoliš da to ne radiš.
Šta je to što najviše volite kod publike u Srbiji?
Brano: Generalno, publika od Sofije do Hrvatske je vrlo slična, volimo to što je naše govorno područje,. Drugačije je kada izlaziš na koncert pred ljude koji razumeju tvoj maternji jezik, jer nekako tok misli drugačije funkcioniše. I druga stvar je što su naši ljudi dosta raspoloženi za fizički doživljaj koncerta, tako da dosta fizički reaguju na muziku, pa se može kreirati određena vrsta energija.
Kako vidite Dubiozu za deset godina?
Vedran: Sve zavisi od one pesme koju si pomenula. Ako je napravimo, bićemo u penziji, a ako ne, i dalje ćemo biti u ovom istom i tražiti je.
Koja je vaša poruka mladim muzičarima koji se bore da prikažu svoju umetnost i ne podlegnu komercijalizaciji?
Brano: Naš savet bi bio da se bavite IT tehnologijom, to se danas traži. Ako hoćeš da zarađuješ novac, onda ćeš se povinovati nekom poslu gde ima para, a ako nećeš da se povinuješ, onda radi ono što ti je volja i u tom trenutku ti onda ne treba savet starog prdonje kao što sam ja.
