Postoji mesto gde Srbi i Albanci mogu zajedno

Kada ste sami u inostranstvu periferni vid i naročito sluh nadraže se više nego inače i postanete hipersenzibilni na pojmove poput Srbija, Serbia i Servija, fudbal, nogomet i brate, daj, uzmi i dođi, 'de si, đe si i gdje si, pa tako nisam mogao da ne čujem razgovor za susednim stolom gde je stajala grupa momaka u dresovima reprezentacije Švajcarske.

Zapravo, sve dok večeras u "Razvedki" nisam sreo dvojicu Engleza kako za šankom drndaju mobilne telefone, to je bila najveća grupa navijača jedne evropske reprezentacije okupljena na istom mestu, koju sam sreo od sletanja na Vnukovo.

S obzirom na to su međusobno iz meni i nepoznatih razloga razgovarali na engleskom, a država za koju navijaju ima tri zvanična jezika: nemački, francuski i italijanski, nisam imao na osnovu čega da pomislim da se radi o Švajcarcima koji su odveć pripiti pravili kalkulacije o tome kako mogu da prođu Grupu E i u svakoj im je bilo potrebno da ne izgube od "orlova" 22. juna u Kaljiningradu.

(evo malo atmosfere koju sam zabeležio večeras u Moskvi)



Tek kada sam prišao najglasnijem i predstavio se, a od srdačnog momka s druge strane čuo: "Dragan, drago mi je", shvatio sam da pričam sa našim čovekom u Behramijevom dresu, koji sa drugarima od kojih su dvojica bili plavi i pegavi, a dvojica isti mi, priča o tome koliko im je bodova potrebno do utakmice sa Kostarikom na zatvarnju prvog kruga Svetskog prvenstva u Rusiji.

Spustio sam svoje pivo i diktafon na sto i započeo kratak razgovor tokom kog smo preskočili prognoze, analizu snage dva tima po linijama, već se držali onoga što mi je u startu i privuklo pažnju - Švajcarac Dragan u Behramijevom dresu, sa sunarodnicima Švajcarcima priča na engleskom...

"Ja bih pričao na engleskom, da nas i oni razumeju", rekao mi je Dragan na srpskom, dok su ostali nazdravljali i pokušavali da učestvuju u konverzaciji iako je irska kantri muzika sa razglasa bila dovoljno glasna da nas natera i na čitanje sa usana.

OK, pomislio sam i pitao ga prvo za njegovu poziciju, o kojoj nisam mogao da znam ništa jer sam kao klinac uporno odbijao brojne pozive rodbine iz Švedske i Francuske, kao i kumova iz Amerike "da se sklonim na sigurno i završim školovanje tamo".  

"Ne samo za mene, to će biti jako komplikovana utakmica za mnoge Švajcarce, prilično komplikovana... Bar za nas, koji smo tamo, a odavde".

Ili obrnuto?

"Haha, da... Baš to. Posle nekog vremena više ne znaš šta je šta, a ko je ko. Znaš i sam da u Švajcarskoj ima mnogo Srba i zbog toga će to biti specifična situacija za mnoge naše navijače i tu ne mislim samo na one srpskog porekla, već i mnoge druge kojima su Srbi prijatelji, rodbina, kumovi... Siguran sam da u grudima mnogih Švajcaraca udaraju dva srca, jedno za Švajcarsku, drugo za Srbiju", rekao mi je, dok je dres koji je nosio bio krunski dokaz da mi ne priča praznu priču.

"Švajcarska prolazi kroz doba u kom više nema tipične 'Švajcarce' i u tom smislu idemo dalje i dalje. Okupili smo mnogo različitih kultura u našoj maloj zemlji i to je vremenom dovelo do toga da u fudbalskom timu imamo Seferovića, Šaćirija, Behramija i mnoge druge momke koji su poreklom iz svih delova sveta. To je manje-više slučaj sa svim zemljama na Zapadu, u Nemačkoj imate Gindogana, Ozila, Džana, Kediru, pre njih bili su Klose, Podolski..."

Znate i sami da, kada se upoznajemo, malo kada i zapamtimo imena, pa tako nisam bio siguran da li su mu drugovi nemačke, albanske, francuske, srpske, italijanske, bošnjačke, austrijske ili hrvatske krvi, ali sam jednu stvar želeo da znam. Bio sam u Humskoj kada se pojavio dron i sevale uvrede i pesnice, bio sam u Tirani kada je pukao prozor, bio sam u Elbasanu kada je grmelo s tribina, ali nisam bio na treningu reprezentacije Švajcarske, na kojima je Vladimir Petković na jednom od svetskih jezika objašnjavao Đerdanu Šaćiriju prednosti i mane Branislava Ivanovića.

"U ovom trenutku u našem timu ima dosta Srba i Albanaca i to je, ako mene pitate, skroz OK".

Nemoj da me shvatiš pogrešno, rekao sam mu, ali deluje kao da je teren jedino mesto na kom Srbi i Albanci mogu i žele jedni s drugima.

Posle 20-ak sekundi tišine, klimnuo je glavom i izgovorio...

"Ja bih rekao... da. Bilo bi glupo da kažem da se van fudbala Srbi i Albanci slažu dobro. To nije istina. Ali, kada su zajedno na fudbalskom terenu, deluju kao pravi saigrači, podržavaju jedni druge, čak mislim i da imaju pozitivna osećanja jedni prema drugima. Zato je fudbal važan. Politika postoji van terena, ali na njemu nema ničeg političkog. Ili ne bi trebalo da bude. To je samo igra", pričao je i praznu priču i suštinu fudbala, kako vam draže, kako vam bliže.

"Fudbal je jedna od retkih stvari koja zaista zbližava ljude, jer ako bismo sklonili na stranu naše boje, naše poreklo, naše stavove, ostala bi samo zajednička strast za tom igrom. Na kraju svi volimo isti sport. U tom trenutku zaista prestaje da bude važno što sam ja Švajcarac, a ti Srbin, da li je on Albanac, da li je onaj tamo momak Peruanac ili ona devojka Meksikanka...", govorio je i nastavio:

"Verujte mi da smo u Švajcarskoj prestali da mislimo na to, volimo sport, fudbal nam daje povod da provodimo vreme zajedno, da putujemo, da jednog dana imamo zanimljivu priču da ispričamo. Nije nam potrebna politika koja će nam govoriti nešto sasvim drugo", ispričao mi je Švajcarac Dragan pre nego što mu je jedan od "naših" u tom nesvakidašnjem društvu doneo pivo i naterao nas sve da još jednom nazdravimo na nekoliko različitih jezika.

I tu smo završili priču, jer sam shvatio da i nije toliko relevantno da li Dragan misli da li bi protiv Srbije trebalo da igraju sa Seferovićem, Drmićem ili Gavranovićem... ili svom trojicom opasnih švajcarskih fudbalera.

Ono u čemu su njegove reči bile merodavne uveliko smo ispričali.

Do sledećeg čitanja, evo i jednog video "uključenja" iz Moskve: