Kako sam iskočio iz voza za Srbiju u poslednji čas

Od trenutka kada sam sleteo na Vnukovo i završio na buvljaku, do današnjeg poletanja sa Domadjedova, nije me napustio osećaj beskorisnosti , pojačan grižom savesti što sam od planova za prva tri dana ispunio nijedan, a možda ni toliko.

Dobro, bilo je tu par tekstova i previše naivnih video klipova upravo iz razloga što mi je za njih bilo potrebno najmanje vremena, čuj mene para, vremena... Ali, u oba slučaja, radilo se o čistoj improvizaciji u kratkim pauzama između klasičnog i demotivišućeg gubljenja vremena za nekoga kome, pretpostavljam, zavidite što je uopšte ovde.

Da nema moskovskog metroa, najkorisnijeg monumentalnog zdanja poznatog našoj civilizaciji, verujem da bih već bio blizu da odustanem i vratim se kući. Peške. Ćuteći.

Čak i dok ovo pišem, a sleteli smo u blizinu Samare u međuvremenu i biće mi potrebno oko sat i po vremena busom do centra grada, kada ću početi da razmišljam o tome kako ću provesti noć i kojim vidom prevoza ću otići odavde, izgubio sam skupih sat vremena samo na promenu vremenske zone...

Evo, ispričaću vam samo jednu od nekoliko situacija. Pričao sam vam da nameravam da putujem vozovima i busevima, svesno odbijajući otupljujuće beneficije akreditovanog novinara, znate i zbog čega sam na zloslutnoj listi čekanja i za ulaznice za fudbalske utakmice i za besplatne karte za međugradski prevoz, tako da mogu odmah da pređem na stvar. Dok je svet gledao igru mačke i miša na "Lužnjikiju" u četvrtak uveče, ja sam u press centru rivalskog Spartakovog stadiona uz Irininu pomoć oko prevoda sastavljao unizan mejl sa molbom za naknadno ukrcavanje na voz koji je trebalo tih pišljivih 1.100 kilometara od Moskve do Samare da pređe za nekih 13 do 15 sati što bi značilo da ću doputovati u nedelju ujutru i imati fore da podignem takođe naknadno odobrenu ulaznicu na vreme i KONAČNO odgledam neki fudbal uživo. I to ne bilo koji.

Odmah da naglasim - ako aplicirate za ulaznicu i ne podignete je u jasno određenom roku, FIFA vas upiše na listu nepoželjnih i slobodno možete da idete kući. Peške. Ćuteći.

To što sam relativno brzo dobio mejl na ruskom, za koji Irina tvrdi da je značio otprilike "primili smo vaš zahtev k znaju, obavestićemo vas u najkraćem roku", ohrabrilo me je da taj gorući problem ostavim po strani i pojurim nazad u centar grada kako bih eventualno imao i neku priču tog dana. To pojurim nazad je sat vremena, recimo.

Taj najkraći rok i dalje traje dok ovo pišem tako da sam se u petak probudio bez odgovora, bez karte, bez nekih 15-ak sati za online kupovinu i bez mesta u poslednjem vozu pre onog koji vozi pravo za Beograd. Ja sam uveliko paničio, ali me je Sveta smirivao dok je instalirao jubilarnu 43. korisnu aplikaciju na (subjektivno govoreći) svemogući telefon koji su mi spakovali Nemanja i Marko uz podsećanje da taj model i dalje nije izašao na tržište i da ću biti prvi koji će ga koristiti zbog čega mi, iskreno, nije bilo nimalo prijatno ali sa ove distance mogu da kažem samo:

"Nemanja, Mare, hvala! Odličan izbor".

Uglavnom, sve što je trebalo da uradimo je da se ulogujemo (niste svesni koliko sam se puta ulogovao od kad sam došao, čini mi se da samo to i radim), izaberemo jedan od nekoliko polazaka ka Samari i potom unesemo broj platne kartice.

Hahahaha... Evo i sad se smejem.

S obzirom na to da su skoro sva mesta popunjena, sistem ne može da vam garantuje da je i dalje dostupna karta koju želite da platite (iako uredno stoji da mesta ima), tako da je neophodno da dođete lično na tu i tu železničku stanicu i platite kešom, ako imate šta da platite uopšte... Dobro, šta je-tu je, posrkali smo kafu, pozvali Uber i tihog Istočnog Rusa zamolili "samo" da usput svratimo do menjačnice kako bih imao dovoljno love.

Završilo se tako što sam besnom Džingis Kanu bacio 100 rubalja na prednje sedište i istrčao na kolovoz, iako je tražio 300 zbog toga što Svetu čekamo 20 minuta. Šta sam mu rekao, a verovatno i on meni, nije baš za pohvalu. Iako mi je cela ta scena u magnovenju verujem da je od izlaska iz stana do mog bega iz vozila prošlo između 45 i 60 minuta, a nismo odmakli dalje od susednog bloka. Pozvali smo novi taksi, ali Jendeks, jer Džile nije hteo da se otkači sa Svetinog telefona zahtevajući dodatnih 200 rubalja ni-za-šta i izašli ispred ogromne Železničke stanice sa koje kreću vozovi samo za taj deo Ruske Federacije kom geografski pripada Samara.

Ispostavilo se da je to bio ulaz za vozove koji saobraćaju "na lokalu", u tih 100 i kusur kilometara šumovitog Podmoskovlja u kom samo Šved ume da se snađe. Morali smo napolje, okolo jedno kilometar, pa kroz još jednu rutinsku kontrolu, uz pražnjenje džepova i otvaranje ranca, do šaltera na kom nam je sredovečna službenica hladnija od Sibira saopštila da karata ima samo za još jedan voz - onaj koji će me u najboljem slučaju iskrcati na periferiji grada u trenutku kada selektor bude držao svoj prvi motivišući govor u karijeri (ako pričamo o važnim utakmicama).

To vam je, inače, bio voz za Beograd...

"Dobro, šta sad, idem auto stopom", rekao sam i umalo dobio šamar od Svetozara koji mi je tražio telefon da instalira 44. korisnu aplikaciju, tvrdeći da ni Vladimir Vladimirovič ne bi krenuo na taj put auto stopom.

Znam da, posle svega, ovo zvuči kao da se nije desilo ali cena avionske karte skočila je za oko 700 rubalja (nešto više do 10 evra) koliko je Sveti bilo potrebno da svojim masivnim prstima istipka sve parametre, podatke, brojeve, imena i prezimena neophodna za online kupovinu avionske ulaznice. Ne krivim ga, ja u tom trenutku sigurno ne bih brže, a i sad me ježi pomisao na to šta bi bilo da je i taj sistem pao.

O padovima sistema, drugi put.

U trenutku kada sam dobio najvažniji mejl u novinarskoj karijeri započetoj u vreme kada vam je za slanje e-maila bila potrebna dial-up konekcija, u Moskvi je uveliko padao mrak, ja i dalje nisam imao priču NI za taj dan (izvukao sam se posle još jednom improvizacijom u nizu), ali sam bar znao da ću u nedelju gledati Srbiju i Kostariku sa tribina a ne u nekom od pabova u monstrumu od grada koji mi u ovom trenutku nimalo ne nedostaje.

Zbog svega, vi danas čitate bajatu priču od juče, a ja sada odoh da smislim gde ću se skloniti od očekivanih desetak stepeni Celzijusovih u Samari, u koju sam imao pravo da ponesem samo 10 kilograma težak ranac u koji je, pored laptopa, stalo taman toliko garderobe da mi je već sada hladno.