Mi nismo ni sumnjali da će Bojan uspeti - jednostavno je delovao srećno što je konačno sakupio dovoljno novca i hrabrosti da napusti svoj dosadni posao u Madridu i da se zaputi u ostvarenje svog sna.

A san je bio da od najjužnije tačke Španije - mesta Tarife na obali Atlantika, džipom stigne do Vladivostoka i Pacifika.

Pošto smo bili prvi medij iz Srbije koji je pratio njegovo putovanje, snimio nam je posebnu poruku pred cilj.

Na put duži od 20.000 kilometara krenuo je početkom marta, a dodatne kilometre je prelazio jer nije mogao da vozi kroz Kinu, što bi bila najkraća ruta - sam proces dobijanja vize je veoma komplikovan i ume da traje i više od mesec dana.

Sada, kada su svi ti kilometri iza njega, kaže da je presrećan i da je shvatio da koliko je svet zapravo mali. Međutim, dok je bio na putu, dešavalo se da pomisli kako mu sve  ovo nije trebalo u životu i da treba da odustane. Glavne "prepreke" na putu su bile, očekivano - granice.

"Prilično su me maltretirali graničari na ulazu u Gruziju, zadrzali su me par sati, sve mi iz kola izvadili. I ovo mi je bilo smešno, zato sto njuši igračku kravu na snimku na 0.34. Na ruskoj granici, posle Gruzije je isto bilo napeto, agent, kao da je KGB-ovac, ispitivao me je četiri sata, pitao me sve živo, od toga šta su mi radili dede i babe, do proveravanja Fejsa i telefona. Na granici Mongolije i Rusije izmedju Ulan Batora i Ulan Udea sam čekao 9 sati..." , kaže Bojan.

POGLEDAJTE

Loš utisak sa graničarima ispravili su lokalci, Bokijevi kajteri. 

"Najtoplije su me primili Rusi kajteri i najbolja odluka je bila da skrenem za Dagestan. Iako su mi savetovali svi da je tamo opasno, tamo sam proveo fenomenalnih par dana sa kajterom Edvardom koga sam upoznao preko ruskog kajt foruma. Sve mi je tamo pokazao, primio u svoj dom iako je bila puna kuća, žena i dve male kćerkice. Smestio me u dnevnu sobu i rekao: ‘Ma daj, ne treba nama TV’. On mi je praktično dao kontakte za celu Rusiju koju su me svuda primali oberučke - Samara, Ulan Ude, Habarovks, Vladivostok. U Samari sam se popeo na tenk pre parade za Dan pobede, vojnik mi je ljuto rekao da siđem. Međutim, moj domaćin tamo mu je rekao da sam brat iz Srbije  i vojnik je rekao: ‘OK, 'ajde pet minuta!".

U Kazakhstanu ga je prilično maltretirala policija, izmišljala mu prekršaje, uzimala dozvolu, pretila… Ali je na kraju tutnuo policajcu "samo" 20 evra. Rešenje! 

U Kirgistanu su organi reda bili mnogo ljubazniji prema Bokiju. 

"Ovo su snimci iz Kirgistana kada sam se sreo sa zanimljivim načelnikom policije koji je bio u fazonu ’daj da pijemo, nema veze što voziš’, i koji je znao ponešto o bombardovanju Srbije. Sreo sam ga tačno nakon suludog skijanja na malo snega pored puta. U Kirgistanu je priroda neverovatna i ljudi jako gostoprimljivi. Spavao sam u jurtama na neverovatnim mestima bez da mi traže išta. Davao sam im domaću rakiju da se odužim", otkrio nam je Boki šta se sve može koristiti kao platežno sredstvo u inostranstvu.

JOŠ JEDAN SNIMAK IZ KIRGISTANA

Bojan nam kaže da je ovim putem zaista spoznao šta znači sloboda i mogućnost da u bilo kom trenutku skrene sa puta jer bi video neki sjajan pejzaž koji bi više da istraži, a za šta na uobičajenim odmorima od posla koji najčešće traju dve nedelje nikada nemamo vremena. 

"Za ovo se živi…", zaključuje Boki.