Pitao sam Vidu za video o Beogradu, objasnio mi je

"Kad sam slagao sastav niko nije hteo da odustane, niko nije rekao da ne može, da nije spreman. Kad sam hteo da menjam u nastavku i produžecima, opet niko nije hteo da izađe. To je karakter. To je ono što me čini ponosnim. Niko nije odustao".

"Never give up".

"Kad smo krenuli u pripreme pre mesec i po dana, rekao sam da ovakve igrače ne mogu da naučim da igraju fudbal, oni igraju sjajno... Da ja moram da radim druge stvari. I oni su to prihvatili. U početku je bilo možda s njihove strane malo nepoverenja, da to mogu, ali kako je turnir odmicao oni su dobijali snagu i samopouzdanje i sad su jači nego ja. U glavama, karakterno".

"Rekao sam pred turnir da će ga osvojiti karakterna ekipa, ona koja je organizovana i koja ispunjava sve zahteve, od selektora i trenera, do igrača. A, svi oni koji nisu bili na tom nivou su do sada već otišli kući. Naša ekipa je tri puta gubila, tri puta bila u ponoru, ali se dizala, a posebno mislim da je naša ekipa ove večeri pokazala kvalitet i karakter u drugom poluvremenu i produžetku. MI smo takav narod, ponosni, karakterni i ne predajemo se".

Šime Vrsaljko:

"Slušali smo dosta o tom novom timu Engleske, koji se odrekao ideje da se igra dugim loptama i koji je insistirao na posedu, ali kada smo im prišli gore u presing nisam primetio da je bilo velike razlike u odnosu na vreme kada se igralo dugim loptama".

Luka Modrić:

"Engleski novinari, stručni konsultanti sa televizije... svi oni su potcenili Hrvatsku i to je bila velika greška. Sve te reči smo čuli, pročitali i rekli sami sebi: 'U redu, danas ćete videti ko je umoran'".

Dejan Lovren:

"Bili smo spori, bili smo umorniji, nije to bilo to. Ušli smo u svlačionicu na poluvremenu i rekli sami sebi da to nije dovoljno dobro, da tako ne može, rekli smo da smo sad ovde i ko zna kada".

"I videli ste šta je bilo posle. Kako je vreme odmicalo, sve je počelo da se menja. Nije trebalo da nas potcene, ni mene, a ni ceo tim. Znam dobro šta su pričali i govorili. Samo smo počeli da igramo fudbal u nastavku i stvari su došle na svoje".

"Zaboravili smo i na neke čudne sudijske odluke, zaboravili smo i na to njihovo rano vođstvo koje nismo očekivali, počeli smo da igramo i pokazali smo da smo bolji u svakom smislu. Videli ste i sami".

"Za finale ćemo imati snage, budite sigurni u to".

"Neka bude da je Francuska favorit, jeste favort, ali imaćemo snage".

Bilo je još toga. Danijel Subašić je bio baš veseo i ponosan, ogrnut hrvatskom zastavom govorio je da je "konačno skinut mit o vatrenima iz 1998", naravno u šali i rekao da je medalja tu, a da se selektor zove Zlatko, ne Srebrnko, pa da zbog toga niko ne misli na srebro. Upadao je ostalima u intervjue, galamio, radovao se. Zaslužio je, možda je i imao nešto više energije jer prvi put u "nokaut" fazi Svetskog prvenstva u Rusiji nije bilo direktno na njemu, nije morao da "skida"penal po penal, rivala po rivala...

Ali, hajde da budem iskren do kraja i da kažem da sam, nakon što komšiji nije crkla krava, ostao dodatna tri sata na "Lužnjikiju" najviše zbog toga da bih iskoristio priliku da zaustavim Domagoja Vidu i pitam ga za ono što sam u međuvremenu čuo. A, čuo sam da pominjanje Beograda u vrelim i nepromišljenim "online" izlivima ponosa posle pobede nad Rusijom nije bilo upućeno baš Beogradu, već...

I da nije bilo ničeg lošeg u tome.

Nisam hteo to da prihvatim tek tako, hteo sam da mi on kaže.

Pojavio se u većoj grupi igrača u opremi HNS-a, možda je koristio i popularnost Ivana Rakitića koji je mamio mikrofone da zaobiđe bar prvu od dve krivine u "miks zoni", ali je mogao jasno da me čuje baš tu.

"Vida, imaš li minut? Imam jedno pitanje", rekao sam mu.

Čuo me je, stao, pokazao rukom da priđem i, dok sam mu čestitao na velikom rezultatu i plasmanu u finale, oko mog telefona sa uključenom aplikacijom za snimanje razgovora stvorilo se još nekoliko - ispostaviće se - uglavnom diktafona ruskih kolega, spremnih na "breaking" priču o spornom video snimku gde odstranjeni Ognjen Vukojević i on žele "slavu Ukrajini".

Mene je zanimao onaj drugi, gde pozdravlja izvesnog Jovana i Beograd.

Vida, kome je bila namenjena ona poruka u kojoj si pomenuo Beograd, pitao sam ga.

"To je pre svega bio pozdrav kafiću 'Beograd' koji je u Kijevu", rekao je, dok se broj kolega iza mojih leđa povećavao.

"Ja sam tamo bio pet godina i stekao sam puno prijatelja. Tamo se okupljaju naši, Balkanci, i njima je išao taj video i na kraju moram da kažem da mi je žao što je ispalo problematično sve to. Nisam nikoga hteo uvrediti, pogotovu ne Ruse", rekao je i dodao:

"Bio sam tamo dugo, pet godina, njima je išao pozdrav. Nisam dobro razmislio, bio sam vruće glave, ali nije bilo ništa loše. To je to".

Imaš li prijatelje i u Beogradu? Ne kafiću, već gradu?

"Kako ne bih imao?", uzvratio mi je pitanjem.

"Igrao sam sa mnogo momaka iz Srbije. Izdvojio bih Radosava Petrovića koji je sad u Portugalu i sa kojim se čujem svakodnevno, kao i sa Aleksandrom Pantićem koji je igrao sa mnom u Dinamu iz Kijeva", izdvojio je dvojicu.

"To su sve moji prijatelji. Oni će vam reći isto što i ja, mi ne poznajemo te razlike na terenu, ni kad smo van njega... Bio neko Srbin, Hrvat, Rus, Ukrajinac, Brazilac... To su sve moji prijatelji. Nekada saigrači, nekada protivnički igrači, ali uvek ljudi i svi se mi volimo i poštujemo", rekao je čovek, za kojeg vam je i na terenu i van njega jasno da mu je temperament srednje ime, što ga recimo nije sprečilo da balkanskim rečnikom "poništi" i Harija Kejna i Rahima Sterlinga pred 78.000 ljudi.

To je bilo ono što me je zanimalo najviše, iako je bilo mnogo pametnih stvari da se čuje sinoć na "Lužnjikiju".