Na dan kada se davne 1914. godine kao Gojko Stojčević u slavonskom selu Kućanci rodio omiljeni srpski patrijarh podsećanje na zanimljivosti iz života čoveka omiljenog u narodu...
Na celu SPC bio je od 1990. d? 2009. godine, kada je i umro, 15. novembra.
Brojne price prepricavaju se o životu patrijarha, a iz svih dogadaja koje su opisali svedoci isijavaju osnovne poruke pravoslavlja, neokaljanog, izvornog, kakvo bi trebalo da bude i u dušama svih koji sebe smatraju ne vernicima - vec ljudima.
I sam pocetak patrijarha Pavla u SPC ukazivao je kakav ce biti.
Toliko je, pricano je iz sveštenih krugova, bio skroman da ni u manastiru dugo nisu znali da je izabran za episkopa.
Nikada nije imao kola ni telefon...”Kome sam potreban, neka mi piše”, govorio je.
Beogradani su patrijarha Pavla susretali na ulici, u tramvaju, autobusu…
Iduci u crkvu na Banovom brdu i usred leta koristio je gradski prevoz. Pratilac mu je jednom predložio da ne ide autobusom jer je vruce, a autobus prepun ženskog razgolicenog sveta. Patrijarh mu je odgovorio “Znate, svako vidi ono što želi.”
Jednom prilikom, dok je sam išao uzbrdo trotoarom ulice Kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, sustiže ga, u najnovijem modelu "mercedesa", sveštenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava. Zaustavio je automobil, izašao i obratio se patrijarhu:
"Vaša Svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba…"
Patrijarh ne htede da ga odbije, ude i sede. Cim krenuše, videvši kako luksuzno izgleda ovaj automobil, upita ga patrijarh:
"A, je l’ te, oce, ciji je ovo auto?"
"Moj, Vaša Svetosti!" kao da se pohvali protojerej.
"Stanite!" zapovedi patrijarh Pavle. Izade, prekrsti se i rece svešteniku: "Neka vam je Bog na pomoci!"
Sveštenici prepricavaju i da je patrijarh imao lepe, udobne cipele. Te cipele, ustvari, nekada su bile ženske cizme, koje je neko bacio. Od njih je u svojoj radionici patrijarh nacinio sebi dobre cipele.
Prica kaže da ga je obucarskom zanatu naucio neki covek koji je popravljao cipeleu blizini Patrijaršije, a neki kažu da je zanat "pendžetiranja dona" naucio u manastirima.
Jednog dana je video vozaca ispred patrijaršije kako menja gumu i zatražio da mu pozajmi parce od gume koju je covek nameravao da baci. Od te gume je izrezao kalup i tako zakrpio svoje cipele.
Umeo je patrijarh i da bude i strog.
Uoci jednog obeda, za trpezom su svi izgovarali molitvu. Jedan monah je cutao. Patrijarh ga upita zašto cuti, a monah je odgovorio da se moli u sebi. Patrijarh mu je na to rekao da onda treba i da - jede u sebi.
Prica se i da je dok je kao vaspitac radio u Banji Koviljaci, iz ledene vode spasao decaka koji se davio. Kao posledicu tog poduhvata dobio je, u to vreme smrtonosnu, tuberkulozu. Medutim, iako mu doktori nisu davali više od tri meseca života, on je uspeo da se oporavi i doživi duboku starost.
Zanimljivo je i da je najbližim srodnicima, patrijarh Pavle ostavio samo budilnik i sat.
Njegovim ordenjem, ali i pisanim delima, neprocenjive vrednosti - raspolagaže SPC.
Ovo je samo delic onoga što nam je u amanet ostavio voljeni srpski patrijarh.
Slava mu i hvala!
