Stadion Partizana u Humskoj ulici na beogradskom Topčiderskom brdu je Partizanov, odlučio je sud.

Apelacioni sud u Beogradu ukinuo je rešenje Višeg suda (od 7. septembra 2017. godine) i odbio sve tužbene zahteve, saznaje MONDO.

To znači da je stadion sada i PRAVOSNAŽNO u vlasništvu FK Partizan.

Partizan je ovo rešenje suda ocenio kao "veliku i istorijsku pravnu pobedu".

"Boreći se da, kako je to odavno uspostavljeno, bude pravde, pa makar propao svet, znajući da su zakon i pravda na našoj strani, sigurni da oni pređašnji u svojim nečasnim namerama nisu mogli ugroziti pravnu državu, uspeli smo da pokoljenjima iza nas ostavimo u amanet svojinu nad svim objektima, koji su Ugovorom o prenosu prava korišćenja na nepokretnostimau društvenoj svojini bez naknade 19. aprila 1990. godine preneti na JSD Partizan", navodi se u saopštenju crno-belih i izražava zahvalnost predstavnicima vlasti u ovom slučaju, čiji je doprinos "bio nemerljiv".

O SPORU i STADIONU

Više od dve decenije trajao je spor oko vlasništva nad stadionom u Humkoj ulici, koji nosi ime "Stadion Partizana", nekada "Stadion JNA".

Taj proces je ubrzan u vreme kada je ministar odbrane bio Dragan Šutanovac, nekadašnji visoki funkcioner Demokratske stranke i u jedno vreme njen predsednik.

Spor je pokrenut još 1997. godine pred Drugim opštinskim sudom, a 1. januara 2010. prešao je u nadležnost Višeg suda, posle uspostavljanja nove pravosudne mreže. Ministarstvo odbrane je na osnovu ovlašćenja Republičkog javnog pravobranioca 20. marta 2007. protiv Sportskog društva Partizan obnovilo tužbu koja je prethodno bila podneta 19. novembra 1997. godine.

Viši sud u Beogradu je još 2013. godine presudio da Partizan nije vlasnik stadiona, pa je Apelacioni sud vratio postupak tom istom sudu na ponovno razmatranje, da bi Viši sud (7. septembra 2017. godine) ponovo doneo istu presudu - dakle, Partizan nije vlasnik stadiona.

Partizan se žalio Apelacionom sudu koji je još jednom cenio ovaj slučaj i ova presuda je konačna. A ona glasi: Fudbalski klub Partizan je vlasnik stadiona.

Sve je počelo davne 1989. godine, kada je tadašnji prvi čovek armije, Savezni sekretar za narodnu odbranu, general Veljko Kadijević, potpisao akt koji je bio u skladu sa tada važećim propisima, a na osnovu kojeg je tada sačinjen kojim je sačinjen ugovor o prenosu prava korišćenja na nepokretnostima bez naknade.

"Da bi taj ugovor bio validan, general Kadijević je pokrenuo opsežnu proceduru, koju, inače, nije morao da pokreće, na koju nije bio obavezan, jer je imao diskreciono pravo odlučivanja. Dakle, to nije morao da učini, ali je želeo da dobije sva 'zelena svetla' i dobio je 29. decembra 1989. godine, kada je doneo upravni akt koji je imao potpunu pravnu snagu i izvršnost i koji se nikako ne može napadati u parničnom postupku", rekao je ranije Vuletić za MONDO.

Pravno osporavanje ove pravosnažnosti, nastavio je Vuletić, i to samo pod uslovom da nije poštovana procedura, a general Kadijević je u potpunosti poštovao, mogao se napadati samo u roku od godinu dana, dakle do 29. decembra 1990. godine.

FOTOGRAFIJE STADIONA PARTIZANA

O TUŽBI

Tužba je podneta radi "utvrđivanja ništavosti i neproizvođenja pravnog dejstva ugovora o prenosu prava korišćenja na nepokretnostima u društvenoj svojini bez naknade koji je 28. marta 1990. zaključen između tadašnjeg Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu i JSP Partizan.

Ugovor se odnosi na fudbalski stadion, veslački klub, odbojkaški i košarkaški teren na Kalemgdanu, a tokom obnovljenog postupka Drugi opštinski sud je 8. jula 2009. doneo privremenu meru kojom je određena zabrana Partizanu za raspolaganje i otuđenje svih pomenut objekata, do pravosnažnog okončanja ovog parničnog postupka.

"A spor je pokrenut 17 godina kasnije, što je pravni nonsens!", ističe Vuletić.

On je naglasio da JSD Partizan ima pravo svojine nad ovim stadionom i to je, kaže, nedvosmisleno potvrđeno i u parničnom postupku kada je utvrđeno da je JSD Partizan bilo društvena organizacija podobna da joj bude prepušteno pravo svojine, a ne udruženje građana kako je insistirano.

Vuletić je primetio da zahtev Vojske Srbije, odnosno osporavanje prava svojine Partizanu nad stadionom, datira iz vremena kada je ministar odbrane bio Dragan Šutanovac i da se to podudara sa tadašnjim planom da se izgradi nov, moderan stadion na istom mestu, što je stopirano upravo tada.

O tom planu za igradnju novog stadiona svojevremeno je govorio bivši generalni sekretar FK Partizan Žarko Zečević, čija je to bila i ideja i koji je rekao da je bila potrebna još samo jedna dozvola, još samo jedan papir da počne izgradnja novog stadiona, ali da je to završilo u nekoj fijoci.

Postupajući sudija nije poštovao zakon koji propisuje da se bilo kakvo pobijanje pravnosnažnosti može učiniti u roku od godnu dana, a sve je učinjeno 17 godina kasnije, kaže Vuletić i ističe da to "unosi pravnu neisgurnost, a osnovni temelj pravne države je pravo svojine".

On je izneo još nekoliko argumenata u prilog Partizanu.

"Malo je poznato da je stadion Partizana 1989. godine prvo bio ponuđen Gradu Beogradu na upravljanje i na dobijanju prava na korišćenje nepokretnosti... Grad je to odbio. Ko će tada ili danas da plaća troškove održavanja stadiona koje ne koristi? Isto je bilo i sa vojskom. Partizan danas plaća milion evra tekućeg održavanja stadiona", naveo je Vuletić.

Primetio je još jednu bitnu stvar:

"Stadion Partizana nije se našao u prosecu sukcesije među država bivše Jugoslavije kao tema koja bi mogla da bude sporna. Ako ovo nije stadion Partizana zašto se nisu javila ministarstva Crne Gore, Makedonije, Slovenije, Hrvatske, BiH?".

Vuletić je zaključio ovim rečima:

"Ja sam kao pravnik apsolutno siguran da nema dileme - stadion Partizana pripada Partizanu".