Novak Đoković se vratio u vrh tenisa, vratio se uprkos svim negativnim prognozama.

Pobedio je sebe, kaže on, osvrćući se na period kada se činilo da će ga povreda lakta zauvek odvojiti od terena.

U intervjuu za srpsko izdanje portala "Vajs" (Vice), Đoković je pričao o tom periodu, šta ga je motivisalo da se ponovo izdigne do visina, pričao je o tome kako meditira, kada je poslednji put sebi dao oduška, popio alkohol, ali i o temi koja će, nažalost, još dugo biti TEMA - pomirenju u regionu.

INTERVJU POGLEDAJTE OVDE

"Povreda je definitivno bila velika prekretnica u mom životu. Ne samo u teniskom smislu, već i u ljudskom, karakternom pogledu. Ja sam nekako bio primoran da u tim trenucima uđem duboko u sebe i možda otkrijem neke delove sebe koje sam potiskivao godinama, koji su izašli na površinu u trenucima kada mi nije išlo", rekao je Đoković.

Sam je odlučio koliko će da pauzira.

"Ja čvrsto verujem da je to ta viša sila, prosto, meni rekla na taj način - okej, sada više ne možeš i moraš da uzmeš pauzu. I ja sam uzeo veću pauzu nego što su mi neki doktori, da kažemo, prepisivali. Oni su govorili 3,4 meseca i ti si već okej. Ja sam rekao ne, hoću šest meseci, jer meni treba i mentalna pauza da se emotivno, potpuno, da kažem, napunim baterije... Bilo je toliko zasićenja".

Posle osvojenog Roland Garosa, Đoković je presekao. Pored te praznine ("Šta je sledeće? "Šta sad?"), desila mu se najznačajnija stvar u životu.

"Kada sam postao otac to mi je dalo još jedan ogroman polet i zalet i ja sam tada, zapravo, imao najboljih petnaest meseci u svojoj karijeri... Kada sam postao roditelj shvatio sam da ima mnogo više toga u životu što ja prosto nisam, kako da kažem, posvetio dovoljno pažnje delovima sebe koji su možda, ono, u nekoj vrsti mraka ostali...".

PRITISAK i "SVESNO DISANJE"

Kaže da više ne oseća pritisak u onoj meri kao pre pet i više godina i da ne utiče na njega koliko je uticao ranije.

"Sada imam i mnogo više vere i stabilnosti i emotivne vere u sebe u svoje mogućnosti i svoje kvalitete. Znam ko sam i šta sam i šta je moguće i na kraju ukoliko ne uspem u nečemu što sam naumio to bolje podnosim".

A kako se ponaša u napetim situacijama, kada je odlučujući poen? Šta u tim trenucima primenjuje?

"Svesno disanje. Vrlo jednostavano - svesno disanje. Svesno disanje je najprostiji oblik meditacije, a i najprostiji oblik, prosto, smirivanja sebe, svojih misli i emocija koje mogu da dovedu čoveka do ludila".

MEDITACIJA, PSOVANJE, RAZBIJANJE REKETA

U fazi oporavka i mentalnog jačanja, Đoković je pristupio metodama koje ovdašnja javnosti baš i nije razumela na adekvatan način.

"Ne meditiram nego tihujem, kako se već kaže. Ista stvar. U pravoslavlju postoji taj termin, trpljenje i tihovanje. Da, praktikujem meditaciju već unazad skoro deset godina. Meditacija je i pranje sudova. Meditacija je i gledanje u zvezde. Meditacija je i kupanje, tuširanje. Meditacija je sve ono što čoveka dovede u to stanje uma da je potpuno prisutan. To je ono što se naziva ritualnim. Dobro, mi smo malo, ono, što se kaže, tradicionalisti, konzervativniji smo u tom pogledu i sve što dolazi, da tako kažem, znanje spolja što nije naše se malo rezervisano prihvata i imaju možda pogrešno tumačenje toga".

Dodaje da je tek posle par godina shvatio reči svog učitelja: "Najveći rad koji ćeš imati u svojem postojanju u svojem životu sada i ovde je rad na sebi".

"... Ljudi smo, grešimo i ulazimo u situacije gde nemamo iskontrolisanu emociju, nemamo iskontrolisanu reakciju. Pobesnimo. Opsujemo, razbijemo nešto i tako dalje. Meni se to dešava na terenu. Ja razbijem reket. I ja nisam u tom trenutku uopšte ponosan na to zato što znam da ne šaljem dobru poruku omladini koja mene prati, jer mi kao sportisti uživamo veliku podršku i mnogo se omladine širom sveta ugleda na nas, jer žele da postanu veliki i uspešni sportisti kao mi. I ja sam svestan toga i trudim se da se u skladu sa time ponašam tako. Da moje reči i dela budu u harmoniji sa time. Međutim, to nije slučaj uvek. I prihvatam to kao neki stepenik u nekom svom razvoju".

O PODRŠCI HRVATIMA, POMIRENJU...

Tokom prošlogodišnjeg Svertskog prvenstva u fudbalu, Đoković je bez oklevanja rekao da navija za reprezentaciju Hrvatske. Mnogima u Srbiji se to njegovo opredeljenje nije dopalo, mnogi su ga kritikovali, čak i pojedini iz vlasti.

Kaže da određene stvari, poput te podrške Hrvatskoj, radi instiktivno, prema osećaju.

"Ja sam se trudio da budem apolitičan i van svih tih zbivanja koja imaju negativan kontekst i koje su sporne. Trudio sam se uvek da budem iznad toga. I izvan toga da se bolje izrazim... To je jako delikatna tema zbog komšijskih tenzija i ratova koji su ostavili i dalje su sveže rane ratova i ja se trudim da ne učestvujem uopšte i trudio sam se uvek da ne učestvujem, ali sa druge strane mi pričamo o tome kako smo veliki hrišćani, a nismo u stanju da oprostimo. Znači, ja ne govorim da sada ljudi koji su nekoga izgubili u ratu treba nekoga da zaborave. I ja ne želim bilo šta njima da govorim, jer ja imam ljude oko mene koji su izgubili najbliže svoje u ratu i to je strašna stvar i to ne može da se zaboravi. I ja to prosto razumem te ljude, saosećam se sa njima, imam puno empatije i imam prosto, to je to. Ali, moje pitanje je: da li ćemo da ostanem zarobljeni u toj nekoj emociji mržnje i neprihvatanja ili ćemo da se izdignemo iznad toga i da nastavimo dalje u nekoj pozitivnijoj emociji poštovanja i razumevanja? Ja osećam da je to ispravno i da je to pravilno i da ja ću tako da se ponašam i sada, onaj koji ne želi to da prihvati, imam puno poštovanje, jer svako ima pravo da se postavi kako želi, ali ja ću to tako da radim, jer osećam da je to ispravno i da jedino tako možemo da imamo neku budućnost koja nam stvara neku vrstu prihvatanja i mira", kaže Đoković.

O MANAMA, ZABAVLJANJU, ALKOHOLU...

Gledano sa strane, Novak Đoković je jedan od onih koji su mane svedene na minimum. Ipak, radio je naporno "na sebi", pokušavao da "misli pozitivno", kako su mu govorili učitelji, da "kontroliše misli"...

"Vremenom sam shvatio da je nemoguće biti pozitivan stoprocentno vremena. I drugo što sam shvatio je da je ta negativna strana mene i te emocije koje mi se pojavljuju nisu neprijateljske i da nisu strane da je to sada negde ušlo u mene, pa kao ja sam… Ja nekako sada više težim ka tome kako se sprijateljiti sa egom i kako ga na taj način savladati, a ne ući u borbu sa njime kao da je neprijatelj i kao da je stran i onda na taj način pokleknuti u toj borbi".

IMA LI ĐOKOVIĆ PRAVO NA GREŠKU? "TRUDIM SE DA OSTANEM NA HRISTOVOM PUTU"

"Mislim da je ključno pitanje koje je, ustvari odgovor na ovo pitanje - prema kome ja nemam pravo, za koga ja nemam pravo na grešku? Prema javnosti. Pa to i jeste suština. Ja sebi dajem pravo da napravim grešku i prihvatam taj deo sebe, koji je faličan, koji je krhk, koji je lomljiv, koji je slabašan, koji je nestabilan, koji je neozbiljan, koji je možda nezreo i tako dalje... Ja sam inače pravičan kroz život čovek i trudim se da ostanem na tom Hristovom putu, što kažu, istine pravde i ljubavi i kada nešto nije tako onda naravno da me dotakne, ali u manjoj meri nego ranije".

S tim u vezi je i često pitanje - da li Đoković sebi nekada daje oduška?

"Godinama već ne pijem alkohol. Ranije jesam povremeno i onda kao sportista koji retko pije alkohol, a to je opšte poznato, da prosto te jedna čaša bilo čega odmah ubaci u mašinu i onda ne znaš gde si...".

Kaže i da se promenio - "prestao sam da tragam, a više da budem".

"Manje vremena provodim u budućnosti, a više u sadašnjosti. Jer kada kažeš da tragaš za nečim, da l’ to bila sreća, da l’ to bila ljubav, pripadnost, šta god da je u pitanju, znači ti praktično sebe već nekako stalno sebe držiš u toj nekoj budućnosti i neizvesnosti da l’ će se to nešto dogoditi, šta ja treba da uradim da bi se to dogodilo… Ja, inače verujem, i to praktikujem gotovo svaki dan, u moć vizualizacije... Zamisliš sebe, kao što sam ja zamislio sebe sa sedam godina da ću osvojiti jednoga dana vimbldonski trofej i pravio od nekih improvizovanih materijala kući taj vimbldonski trofej i to je izuzetno moćna stvar... Osećam da nemam za čime da više tragam, zato što sve ono što tražim imam u sebi".

Pokušajte da se ne nasmejete: Nole i novinar iz Italije

IDOLI - BILO IH JE TROJICA

Poznato je da je Đokoviću, u počecima, idol bio Amerikanac Pit Sampras. Sampras je osvojio 14 grend slemova, ali je Novak nadmašio svog idola - ima ih 15. Zanimljivo, kada je Đoković stupio na tenisku scenu, Sampras je odlučio da prekine igračku karijeru.

"Moja prva dodirna tačka sa tenisom bila je njegov finalni meč, ja mislim ’91. ili ’92. godine u Vimbldonu. To je njegov prvi vimbldonski trofej. Gledao sam to i tu sam se zaljubio u tenis. I da kažemo, kocka sudbine je tako podesila da u to isto vreme, te iste godine kada sam gledao taj njegov duel, finale Vimbldona, pravila su se tri teniska terena ispred restorana na Kopaoniku gde sam odrastao i koji su vodili moji roditelji", ispričao je Đoković.

Iako mu je Sampras bio idol, mnogo prisniji odnos ostvario je sa Andre Agasijem koji mu je jedno vreme bio trener.

"On mi je prijatelj i neko na koga uvek mogu da se oslonim. I on mi je jasno stavio do znanja da uvek mogu da računam na njega kao na mentora. I recimo sa njime imam prisniji odnos nego sa Samprasom, na primer", rekao je Đoković.

ANEGDOTA SA MAJKLOM DŽORDANOM

Kaže da je oduvek sanjao da upozna svoja tri sportska idola. To su bili - Majk Džordan, Sampras i legendarni italijanski skijaš Alberto Tomba. Upoznao je dvojicu od tri dečačka idola - Samprasa i Tombu. Legendu svetske košarke Majkla Džordana još nije. A mogao je.

"Džordan je bio u Monte Karlu gde živim već deset godina. I sećam se, imao sam pauzu između dva treninga. Moja žena je otišla da se šeta gradom sa svojom sestrom. Meni je zvonio telefon i to je bilo pre nego što smo bili roditelji kada smo još imali malo vremena da se odmorimo, između treninga. Utišao sam telefon, da mi ne zvoni, kako bih se malo odmorio... Kad vidim nešto svetli, svetli, svetli, ono vibrira. Reko šta je, ko me zove, ona me zove. Pet propuštenih poziva. Ja se javljam, sećam se tog trenutka kao da je juče bilo. Ona kaže: 'Džordan je ispred mene na pet metara'. Ja kažem: 'Molim?'. Ona kaže: 'Majkl Džordan, tvoj idol, kojeg hoćeš tako žarko i jarko da upoznaš je ispred mene. Dolazi ovde!'. Ja ne znam šta mi je bilo, al’ sam joj rekao: 'Ja ne mogu zato što imam trening popodne i moram da se odmorim…'. Majke mi sam to rekao. Spustio sam slušalicu i onda sam razmišljao i naravno posle deset minuta preznojavanja, kao šta sam to uradio, pokupio sam se i otišao do nje. Ali, Džordan je već bio otišao. I to je taj trenutak, ali nema veze. U svakom slučaju, ovaj, imaćemo priliku negde da se upoznamo. Čujem da je strastveni golfer".

FILANTROPIJA (DOBROČINITELJSTVO) - "TO SE NOSI IZ KUĆE"

Novak Đoković i njegova supruga Jelena na čelu su Fondacije koja pomaže decu Srbije. Fondacija je do sada otvorila ili renovirala 43 vrtića u Srbiji.

Novak i Jelena otvorili vrtić, pa đuskali sa decom VIDEO

Pre nekoliko godina, Đoković je, kao ambasador UNICEF-a, imao dirljiv susret u Beogradu sa izbeglicama iz Sirije. I danas se seća tog susreta sa devojčicom i njenom majkom. Igrao se sa devojčicom, potpuno se uneo u igru, a onda... ŠOK!

"Mnogo smo se lepo igrali i posle desetak minuta je došla majka koja je pričala na njihovom jeziku sa njihovom kćerkom. Kćerka je ustala i pogledala je onako i krenule su da joj suze oči. Prišao je prevodilac i ja sam pitao šta se događa. On je rekao: 'Pa oni sada moraju da idu'. Pitao sam ga: 'A gde idu?'. Nije mi odgovorio. I u tom trenutku je bio, da kažem, jedan izliv emocija i prosto, ne znam, to je svaki put kada pomislim na to jedno bolno i emotivno iskustvo, jer sam pomislio samo kuda će oni ići, gde idu? Oni ne znaju gde idu, ne znaju da li imaju krov nad glavom. Ne znaju da li će im se ispuniti neka osnovna, ljudska prava. Takve situacije u životu, prosto, daju čoveku jednu perspektivu i nekako ti dozvoljavaju da ceniš više stvari u životu koje imaš. I zahvalan sam što sam imao to iskustvo, jako sam zahvalan. I trudim se da svoju decu vaspitavam na taj način i da sam živim, da tako kažem, u neku ruku skromno i svesno da postoje, velika većina, zapravo, stanovništva na ovoj planeti nema osnovne potrepštine".

Nastavio je:

"A mi se žalimo za neke stvari što nemamo Internet u sobi...".

Otkad zna za sebe, kaže, da uvek treba pomagati drugima. To je nešto što je "poneo" iz kuće.

"Zato je i osnovao fondaciju, koja ima misiju da pomaže deci predškolskog uzrasta.

"To nam je misija - rani razvoj deteta. Više od 50 odsto dece u tom trenutku nije pohađalo predškolske ustanove ili bilo koje predškolske programe. I postojalo je jako malo svesti o ranom razvoju deteta. Šta zapravo predstavlja jedan vrtić, jedna predškolska ustanova? Tu nije bilo samo finansijsko pitanje, pitanje sredstava, nego i kulturološko pitanje i moja porodica i ja, a moja supruga pre svega, smo se potpuno predali tome da formiramo, da kažemo, strukturu, da imamo ljude dobre volje, dobrog srca koji, pre svega, razumeju šta je filantropija, imaju saosećanja za druge, a i naravno koji su kompetentni u svom poslu, koji će svojim kolektivnim naporom doći do tog nekog krajnjeg cilja za nas, a to je da svako dete u Srbiji ima pristup nekoj predškolskoj ustanovi ili programu".