Klajd je rođen u Nju Orleansu, ali je Hjuston njegov grad. Tamo se preselio već sa tri godine. Priča slična mnogim pričama afroameričkih porodica u SAD. Prve košarkaške korake napravio je na igralištima crkava. To su ona čuvena igrališta sa mrežicama od lanaca. Pravi "street basket" tereni. Svakog dana posle škole provodio je sate šutirajući na tim terenima i uvek bi znali gde će ga pronaći. Bio je očaran košarkom kao igrom.
Celu porodicu je čudilo, iako je obožavao košarku, to što se prijavio na treninge za srednjoškolsku ekipu, jer je smatran najsmotanijim članom porodice. Klajd je dugo razmišljao kako da unapredi svoju očajnu koordinaciju i upisao je karate. Nakon toga, mnogi su se pitali da li je to onaj isti, smotani Klajd. Bio je odličan đak, odlučan da ne završi kao najstariji brat, koji se spetljao sa drogom i bio upucan. Radio je još od 12. godine. Netipično vredan i fokusiran. Ne znamo ni da li bismo gledali Klajda i uživali u njegovom čuvenom klizanju kroz vazduh da nije izrastao skoro 18 cm, leta kada je postajao sofmor (druga godine srednje skole ili koledža). Pre toga je igrao bejzbol, jer je smatrao da nema visinu za ozbiljnu košarku.
Na prvu probu nije došao, jer se razboleo. Na sledeću je došao totalno nespreman, uz to je i kasnio. Trener Klif Džonson nije želeo ni da čuje za drugu šansu, ali su Klajdovi prijatelji, koji su već bili u timu, ubedili trenera da mu je pruži. A, priča koju je Klajd ispričao 2013. godine, ide ovako.
"Trener nam je zadao par gimnastičkih vežbi. Nisam mogao da uradim 25 sklekova koje je tražio. Mislim, uradio sam ih, ali sam varao. O čoveče, baš sam varao (smeh). Previše sam izrastao, ali nisam dobio proporcionalno toliko snage i još uvek se nisam oporavio od gripa. Izgledao sam kao smotano štene".
Nakon tih prvih sklekova, trener je rekao, "Hej ti, novi, dođi ovde i daj mi još 25 sklekova zbog kašnjenja".
Klajd dalje priča, "Ne znam, mislim da sam uradio šest sklekova. I to je to". Trener je rekao, "Došao si u moju salu, kasnio si i još si van forme?! Izlazi odavde!". Da izbacio ga je. Oterao ga je pred svima.
Nakon toga, Klajd se zarekao da više nikada neće igrati za Džonsona, tako da je poslednje dve godine igrao samo amaterske trening utakmice. Pogodilo ga je što mu nije dao ni šansu da pokaže šta zna, pre nego što ga je izbacio iz sale. Tokom jedne od "pick up" utakmica, Klajd je postigao većinu poena za svoj tim, a trener Džonson je stajao u publici i sve to gledao. Nakon završetka mu je prišao i pitao ga da ipak zaigra za školski tim. Klajd je odbio. Na kraju ga je majka naterala da odigra dve sezone za srednjoškolsku ekipu, gde je u finalu igrao protiv Majkla Janga, koji je tada važio za najboljeg igrača u državi.
Tokom tih utakmica i sezona, Majkl i on su postali dobri prijatelji. Odmah nakon srednje škole, Majkl Jang završio je na koledžu Hjuston. Jang je spremio jako dobru priču za trenera tog univerziteta, a glavna rečenica je bila da je Klajd najbolji igrač protiv koga je igrao. Jang je imao jako dobru reputaciju i njegova reč je puno značila treneru, te je tako i Klajd završio na Hjustonu.
Bili su poznati pod nazivom "Phi Slama Jama" ili kako bi neki rekli "Dunking Extravaganza". Ova renesansa prebrze igre na univerzitetu Hjuston trajala je od 1982. do 1984. Hakim i Klajd su bili saigrači prvi put. Čitava igra "Phi Slama Jama" bila je pod uticajem Džulijusa Irvinga i njegovog načina igre. Ovde je atleticizam odneo prevagu nad veštinama. Era se završila odlaskom Janga i Klajda u NBA ligu, a sledeće godine i Hakimovim, u Hjustom Rokitse.
Tokom koledž dana dobili su nadimke po kojima su i danas poznati, naravno zbog načina na koji su igrali. To je bio možda i najatraktivniji koledž tim u toj eri. Klajd ih je vodio do dva učešća na Fajnal foru i ostao je i danas jedini igrač u istoriji koji je imao 1.000 poena, 900 skokova i 300 ukradenih lopti. A, ne zaboravite da je igrao u timu sa Hakimom Olajdžuvonom.
Draft 1983. godine kada je Klajd izabran, bila je jako dobra godina za Portland, za razliku od sledeće, kada su napravili već istorijsku grešku na jednom od najjačih draftova i odabrali Sema Bouvija, umesto Majkla Džordana, koga su odabrali Bulsi sa treće pozicije. Tokom svoje "ruki" sezone nije pokazao pun potencijal, delimično zbog Džima Paksona koji je bio prvi izbor u petorci Blejzersa, prvi strelac tima i na vrhuncu svoje karijere.
Već sledeće godine, Dreksler je značajno povećao svoje statističke metrike, sa proseka od sedam poena prethodne godine, na skoro 18 u drugoj godini u ligi. Takođe, tu je došlo i više minuta. Druge sezone, Portland je iz Denvera doveo nisko krilo, Kikija Vandevegea, koji je angažovan kao značajno pojačanje i odmah postao lider u Portlandu. To Dreksleru nije smetalo, već je svoju statistiku poboljšavao iz sezone u sezonu, što ga je dovelo do učešća na Ol star utakmici.
Posle 11 i po sezona sa Blejzersima i velikih utakmica, Klajd se vratio u rodni grad i samo nakon četiri meseca osvojio je prvi i jedini NBA prsten. Od dolaska u Hjuston mogli smo da gledamo potpuno zrelu igru Drekslera. Hjuston mu je prijao iz dva razloga. Prvi je to što je njegov rodni grad, a drugi razlog su saigrači, pre svih Olajdžuvon, njegov kolega sa univerziteta Hjuston, pa Mario Eli, sa kojim je igrao u Portlandu. Mnogo godina kasnije, zreliji i iskusniji, osvojili su zajednički još jedan prsten za Hjuston. Pre toga su Roketsi osvojili prvu od dve titule u sezoni 1993/94, u jednom od najboljih finala, protiv Njujork Niksa i Patrika Juinga.
Sledeće sezone su sa Klajdom u timu očistili Orlando u finalu, sa 4:0. Orlando sa Šakilom O'Nilom, Penijem Hardavejom, Horasom Grentom, Nikom Andersonom i Denisom Skotom u prvoj petorci. Mislim da se svi sećamo te petorke i ubitačne spoljne linije Orlanda, koja je znala da trojkama demolira rivala i imala luksuz da šutira, jer je Šek čekao ispod koša. Isti ovaj tim je izbacio iz plej-ofa Bulse za Džordanom, koji se te sezone vratio u ligu. Ali Hjuston je sa svojom petorkom koju su činili Sem Kasel ili Keni Smit, Klajd Dreksler, Mario Eli, Robert Ori i Hakim Olajdžuvon, previše lako pobedio talentovani Orlando, ako gledate krajnji rezultat. Ako pitate Drekslera, reći će vam da to nije izgledalo nimalo lako. Znali su da je utakmica tri odlučujuća i da mladi tim Orlanda neće uspeti da se vrati posle toga.
Ovako je to Klajd opisao, "To je ono vreme u godini kada ne misliš više o tome šta te boli, već šta te ne boli. Imao sam nabijena dva prsta na svakoj ruci. Imao sam ukočen vrat i pokreti su mi bili limitirani. Već sam bio starac (smeh). Istezao sam se tri-četiri sata dnevno. Toliko sam bio nepokretan. Došao sam do ivice. Utakmica četiri je bila najteža u karijeri. Svi su mislili da je gotovo i da smo šampioni. Veče sam proveo sa porodicom i zaspao oko 11:30. Nisam mogao ni da spavam od umora. Na dan utakmice sve je bilo opušteno, jer smo već viđeni kao šampioni. Vraški je bilo teško igrati protiv tih talentovanih momaka, koji su izbacili Bulse sa Džordanom. Pre utakmice sam uvek čitao knjigu, sve do poslednjeg trenutka za oblačenje opreme. Bio sam nervozan, jako. Sreća je da smo imali Kasela, koji nas je opuštao kroz šale. Uvek sam pre utakmice pričao sa Čarlsom Džonsom. Pitao sam ga šta misli. Rekao mi je da ćemo završiti večeras i da će on biti u Vašingtonu već za tri dana. Svaki tim treba da ima takve ljude, kao što su Sem i Čarls. Imali smo sjajnu atmosferu u svlačionici. Mislim da je to bio ključ tako nestvarne sezone. Na kraju je na semaforu pisalo 113:101 za Hjuston, postali smo šampioni. Ja prvi put, Hjuston dve sezone uzastopno".
Te večeri Klajd je svaki momenat slavlja urezao u sećanje. I ta titula mu je utoliko draža, jer ju je osvojio sa prijateljima. Mario Eli sa kojim je igrao u Portlandu i Hakim sa kojim je igrao na univerzitetu Hjuston. Hakim mu je na polovini sezone, po dolasku u Hjuston, rekao da ove godine osvajaju titulu za njega. Protiv svih prognoza, tim je na kraju pobedio statistiku i istoriju.
Već sledeće godine su ih Soniksi, sa svojim dinamik duom Pejton - Kemp "očistili" u prvoj rundi plej-ofa. Godinu nakon toga doveli su Barklija ili bolje rečeno, Ser Čarls je stigao po titulu koju je čekao cele karijere. Ovog puta su uspeli da preskoče Sijetl, sa 4:3 u pobedama, ali je Juta sa svojim legendarnim duom Stokton - Meloun, uspela da ih izbaci iz trke za titulu u finalu Zapadne konferencije, sa 4:2. Šampiona u obe te sezone jako dobro znamo.
Ta sezona u kojoj je Hjuston osvojio svoju drugu titulu bila je više nego čudna. Tada je Hjuston završio regularni deo na trećem mestu divizije Srednji Zapad, sa skorom 47-35. Sezona je bila obeležena silnim povredama, adaptacijom Drekslera, gde su pred plej-of vezali tri poraza od timova iz svoje konferencije. Tada su im rivali bili Soniksi sa tandemom Kemp - Pejton, Juta sa tandemom Meloun - Stokton, San Antonio sa "Admiralom" Robinsonom i već tada čuvenom timskom igrom Grega Popovića, Sansi sa Barklijem i Džonsonom i dosta dobri Lejkersi.
U plej-of su ušli sa 6. mesta na Zapadu i na kraju osvojili titulu, po čemu su prvi u istoriji. Samo je Sem Kasel te sezone odigao svaku od 82 utakmice, dok su Keni Smit i Mario Eli odigrali po jednu manje. Dreksler je došao na pola sezone u tim koji je bio blizu eliminacije iz plej-of trke. Njegov dolazak mnogi vide kao presudni trenutak kada su Roketsi krenuli sa pobedama, da bi na kraju na "mala vrata" ušli u plej-of. Postali su prvi tim koji je u seriji pobedio četiri rivala sa više od 50 pobeda u regularnoj sezoni. Gore sam pomenuo rivale, koji su prilično impresivni. Roketsima su oni bili kao svaki drugi rival.
Ovo je, inače, bilo treće finale Klajda i treća sreća, jer je prva dva puta izgubio. Prvo od "Loših momaka" iz Detroita na čelu sa Ajzeom Tomasom, a drugi put od Bulsa, na čelu sa najvećim igračem košarke ikada, Majklom Džordanom. Te godine je bio drugi u trci za MVP nagrade, iza Džordana.
Bez obzira koliko je Klajd visoko leteo, ono što je uvek impresioniralo kod njega je činjenica da je bio jedan od najvećih atleta, iz koga je izbijala sva elegancija košarkaške igre. Sve je kod njega izgledalo toliko jednostavno, da je svako ko ga gleda mogao da pomisli da je lako postići poen iz bilo koje situacije. Pokazivao je na svakoj utakmici neku posebnu "igru", unikatno svoju. Ta igra je bila uglađena, uzvišena, zavodljiva - kao džez muzika u pokretu, sa tonovima izvučenim iz košarkaških predstava Konija Hokinsa, Eldžina Bejlora i Džulijusa Irvinga.
Statistički najbolja sezona je 1992, kada je bio drugi iza neprikosnovenog Džordana. Blejzersi su birajući Klajda, odabrali da grade tim oko njega i svoju istoriju. Klajdov talenat je već posle prve sezone počeo da buja, jednako jako kao i portlandske ruže, po kojima je ovaj grad poznat. Njegovi pokreti na terenu su uvek bili ispraćeni aplauzima i onim čuvenim "Wooow!!!". Izgledao je kao Džeri Rajs tokom hvatanja onih nestvarnih pasova Ričija Genona.
Zahvaljujući svojim fenomenalnim igrama i dostignućima, ušao je u 50 najvećih igrača u NBA istoriji. Bio je član jedinog i pravog "Drim tima", koji je osvojio Olimpijske igre u Barseloni 1992, a da se podsetimo još jednom njegovih članova:
1. Irvin "Medžik" Džonson
2. Majkl "Leteći" Džordan
3. Patrik "Hoja Distroja" Juing
4. Hakim "San" Olajdžuvon
5. Leri "Legenda" Bird
6. Dejvid "Admiral" Robinson
7. Skoti "Pip" Pipen
8. Karl "Poštar" Maloun
9. Džon Stokton
10. Kris Malin
11. Čarl "Ser" Barkli
12. Kristijan Lejtner
Iste godine kada je bio i drugi najkorisniji igrač NBA lige. Jedan je od malobrojnih koji je dva puta ušao u Kuću slavnih, 2004. zbog svega postignutog tokom NBA karijere i drugi put 2010, kao član originalnog "Drim tima".
Osvojio je mnogo nagrada koje su impresivne, ali je još impresivniji njegov uticaj na franšizu Portlanda. Odvojite par sekundi za sve Klajdove nagrade:
1. Šampion NBA lige 1995.
2. 10 učešća na Ol star utakmici u 15 NBA sezona
3. Prva petorka lige 1992.
4. Dva puta izabran u drugu petorku lige
5. Dva puta izabran u treću petorku lige
6. Njegov broj 22 povučen je i nalazi se pod svodovima hala Portlanda, Hjustona i univerziteta Hjuston
7. Lista 50 najboljih igrača u istoriji NBA lige
Ako se osvrnemo na rivalitet i epske duele Drekslera i Džordana, tu se može izvući dosta zanimljivih priča. Čuvena je utakmica Blejzersa i Bulsa, kojoj su prethodili komentari da Džordan ne zna da šutira trojke i da zato izbegava ove šuteve. Te sezone, Majkl je imao oko 27 odsto šuta za tri poena.
Najglasniji u ovim prozivkama bio je Klajd, koji je često imao "trash talk" duele sa Džordanom. Ali kao i uvek, ne treba se zamerati Majklu. Svi znaju kako je prošao Mutombo, kada je mu je rekao da ne može da zakuca preko njega. Odmah posle toga Majkl je to uradio. Isto i sada. Posle prozivki, došla je utakmica. Čuvena kao "Shrug game", na kojoj je Džordan ubacio šest trojki. Ovo spada u jedne od najčuvenijih momenenata u karijeri Džordana, kojima je prisustvovao Klajd.
Postoji jedan zanimljiv detalj zabeležen u memoarima vlasnika Blejzersa i Sihoksa, Pola Alena. Tiče se finala između Portlanda i Bulsa, 1992. godine. Klajd je na utakmici četiri u Portlandu ukrao loptu Džordanu i zakucao u kontri. Tada je Portland odneo pobedu i izjednačio na 2:2 u seriji. Po završetku, Alen je video Klajda kako stoji iscrpljen pored ormarića, sa kesama leda na oba kolena. Prišao mu je i rekao, "Klajd, to je bila vrhunska krađa. Perfektno si pročitao Džordana". Klajd je samo odmahnuo glavom i rekao mu, "Ne, ne, čoveče, ne razumeš. Većina momaka u ligi ima dva-tri pravca kretanja, koja možeš da pročitaš. Džordan ima bar devet. Ja sam samo srećno pogodio. Ponekad možeš da središ medveda, ali obično medved sredi tebe".
U sledećoj utakmici, Džordan, Klajdov medved iz priče, spakovao je čak 46 poena, sa uganutim člankom.
Donekle je nesreća Klajda Drekslera ta što je igrao beka šutera u eri Majkla Džordana. Tokom cele karijere smatrali su ga za drugog najboljeg šutera iza Džordana i ta senka ga je uvek prekrivala, sve do iznenadne Džordanove penzije, kada je Klajd zasijao i timski i individualno. Rekli bismo zasluženo, jer je Klajd kroz celu karijeru napredovao, kako timski, tako i individualno.
Ali da se ne lažemo, ove dve godine u kojima je Hjuston osvajao titule, najviše su uzrokovane Džordanovom penzijom, kada je eksperimentisao sa bejzbolom i golfom, a košarka ga odjednom više nije zanimala.
Jeste se vratio na pola sezone 1994/1995, kada ga pamtimo sa brojem 45 na leđima, jer je 23 bio povučen. Tada nije stigao da dovede Bulse do titule, iako ih je serijom od 13-4 doveo do plej-ofa, sa nezaboravnom utakmicom u Medison Skver Gardenu, kada je ubacio 55 poena. To je bilo samo zagrevanje velikog Majkla za sledeće godine dominacije. Veliko je pitanje kakva bi finala bila i ko bi ih osvajao da je "Leteće visočanstvo" bilo član Bulsa u te dve, cele sezone. Odgovor nikada nećemo saznati, a možda je i bolje, jer bi to bila preduga dominacija jednog tima. Takođe, u tom slučaju se nikada više ne bi postavilo pitanje da li postoji veći igrač od Džordana.
Pazite jako dobro na ovaj podatak, za koji ne zna mnogo ljudi, ali saznaćete ga vi. Portland jeste propustio Džordana na draftu, jer je u to vreme imao Drekslera, koji je po svim parametrima bio jako sličan igrač, ali je mnogo interesantnije da su Džordan, Olajdžuvon i Dreksler mogli biti saigrači. Ovo je ispričao Hakim u svojoj knjizi.
Pre čuvenog drafta 1984. godine, Portland je ponudio Hjustonu Drekslera, Fet Levera i drugi pik na draftu za Ralfa Sampsona. Roketsi bi tada mogli da biraju prva dva pika i odaberu Hakima i Majkla. Ovo je ostao samo san. Definitivno bi to značilo i najdužu dominaciju u košarci, da se ikada desilo.
Obeležio je i sebe pozicionirao u istoriji Portland Trejlblejzersa kao neprikosnoveni lider u više kategorija - broj odigranih utakmica i minuta, najveći broj pogođenih šuteva za dva poena, najviše pogođenih slobodnih bacanja i najveći broj ukradenih lopti. Ovo je direktan uticaj na igru, koji svi vidimo. Indirektno, najbolji je u istoriji po procentu učešća u pobedama svog tima, na koje je direktno uticao kroz svoju statistiku i po +/- statistici, koja pokazuje koliko dobro igra tim kada je taj igrač u igri, u ovom slučaju Klajd.
Dreksler je definitivno obeležio jednu eru košarke koje se svi rado sećamo. Pogotovo danas se ljudi prisete tih sezona i igrača, pravih centara, više šuteva za dva poena, više atraktivnih prodora, jače odbrane i elegantnije košarke, možda bi se reklo i poetične.
Klajd je bio važan deo slagalice koju su činili veliki umetnici ove igre. Njegovi potezi će ostati nezaboravni, njegova zakucavanja, njegove asistencije iza leđa i bez gledanja i čuveni "finger roll" potezi. U našim glavama urezana su i famozna klizanja. I dalje postoje na Youtube. Mlađi bi trebalo da ih pogledaju s vremena na vreme, da vide da je košarka tada bila čista umetnost poteza. Klajd "The Glide" Dreksler će ostati jedan od najboljih koji su igrali igru košarke. I povrh sve slave i poređenja sa Džordanom, Klajd je ostao isti onaj čovek koga su prijatelji znali pre nego što je postao slavan. Ovo zvuči kao tipičan kliše, ali u ovom slučaju, to je istina. Ovo je potvrdilo mnogo njegovih prijatelja i saigrača u njegovoj autobiografiji. Takav je Klajd Dreksler.
Ulaskom u Kuću slavnih, postao je jedan od besmrtnih. Sada i Kuća slavnih ima deo te poezije i avangarde koju sa sobom nosi Dreksler. Znaju jako dobro, svi oni koji vole da gledaju umetničko klizanje, koliko uživaju u svakom potezu klizača. Pokušao sam kroz ovaj tekst da vam približim kako je to izgledalo dok smo gledali Klajda kako kliza iz jedne utakmice u drugu, otklizivši i do te dugo očekivane titule i "precious one" prstena.
Daleko od toga da su Roketsi bili super tim, kao današnji. Hjuston sa Drekslerom i Olajdžuvnom, postavio je domaći zadatak tadašnjim timovima, ali i sadašnjim. Da budu pravi onda kada je zaista potrebno.
Klizao si Klajde, ispisao si tu jedinstvenu košarkašku poeziju po kojoj će te ova igra zauvek pamtiti.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
SVE KOLUMNE VLADIMIRA ĆUKA
