Zašto mislimo da muzički ukus toliko određuje našu ličnost, da mislimo da više nismo "kul" ako nam se sviđa pesma izvan žanra koji inače slušamo?
Ako ste odrastali u Srbiji devedesetih, sigurno su vas, u nekom trenutku, "spakovali" u neku grupu ili društvo na osnovu toga koju muziku slušate. Bili ste roker, hiphoper, išli ste isključivo na tehno žurke, ili ste bili dizelaš i danas krijete te fotke na dnu fioke u koju niko nikada ne zaviruje.
Muzički ukus definisao je našu pripadnost određenim društvenim grupama, kojima smo ŽELELI da pripadamo, naročito kao tinejdžeri. Super ekipa iz odeljenja sluša rep, eto tebe kako kupuješ kasetu Public Enemy. Devojka ili dečko koji ti se dopadaju obožavaju "Ganse", ti postaješ hodajuća enciklopedija rokenrola i sav džeparac daješ na stajling koji će to i dokazati, na prvi pogled.
I naučna istraživanja navodno određuju da pametni vole klasičnu muziku, džezeri "duboko" razmišljaju, rep vole ekstrovertni, rokeri su harizmatični... A pop muziku, lako dostupnu i trenutno u trendu, slušaju oni kojima je samo važno da "nešto svira", nema veze kako zvuči. I onda moramo da okolini naglašavamo kako mi slušamo nešto izvan toga, dok prvi ustajemo od stola kad krenu narodnjaci na žurci.
I ta podela po muzičkom ukusu je jako važna. Ili si roker, ili dizelaš, ili slušaš rep ili đuskaš uz pop. Ona određuje ko si. Ali, da li je stvarno tako?
Šta bi se desilo kada bi neko odjednom izbrisao granice između muzičkih žanrova, rekao trep i klasična muzika – što da ne? Pop i hardcore – idemo! Tako je, recimo, ove godine Tuborg preuzeo ulogu ultimativnog DJ-a I umiksao nespojive žanrove pod parolom "bitno je da se dobro đuska i uživa u muzici, nije bitno kojoj". Ovih dana očekujemo i premijeru remixa jednog od najvećih Cobijevih hitova koje je snimio sa, ni manje ni više nego - simfonijskim orkestrom!
I pre nego što počnu da se izvijaju obrve, hajde da se zapitamo što bi nam to bilo toliko čudno, kada je istorijski zabeleženo toliko "nespojivih mixeva" uz koje i danas rado đuskamo.
Tako je početkom osamdesetih rep počeo da se "uvlači" u druge žanrove, najpre diskretno - rok bendovi su odrepovali deonicu-dve u svojim pesmama. Počeli su Erik Bardon i The Animals, sledili ih The Stooges, čak i KISS, a popularnost jednog "malog benda" zvanog RHCP mnogi pripisuju upravo činjenici da je Entoni Kidis neke delove svojih pesama pevao, neke repovao. Prvu barijeru ruše Aerosmith i Run DMC 1985, novom verzijom pesme "Walk this way". Rep polako, ali sigurno ulazi u gitarsku muziku i pravi nešto sasvim novo.
I više nije "blam" da kažeš da ti je super pesma suparničkog žanra, jer je to i dalje pesma tvog omiljenog benda. Ili repera.
Masa bendova ovo je iskoristila da kreira svoj zvuk, bez pozivanja "autsajdera", i na taj način privuče obe publike. Među njima su RATM, Biohazard, Cypress Hill i mnogi drugi. Ali, veći pečat ostavile su saradnje i "spojevi nespojivih".
Busta Rhymes i Ozi Ozborn, "This means war".
Puff Daddy, P Diddy, Šon Kombs, kako god hoćete, i Džimi Pejdž iz legendarnog Led Zeppelina. "Come with me"!
I drugi kraj spektra - Britni Spirs i Farel Vilijams, Kristina Agilera i Redman.
Dakle, muzika ove granice, zapravo, ne priznaje. Možeš da se "sečeš" na Cepeline i mlatiš glavom uz P Didija, možeš da slušaš Kristinu Agileru i ipak znaš ko je Redman. Zato pratimo šta dalje Tuborg sprema, jer deluje da stižu neki novi nespojivi hitovi uz koje ćemo se njihati ovog leta. Uostalom – kakotomislišnemože?
