Once Upon a Time in… Hollywood (2019)
Režija: Kventin Tarantino
Uloge: Leonardo Di Kaprio, Bred Pit
Distributer: Con Film
Kada imate posla sa Kventinom Tarantinom i pričom koja u svom sklopu ima pregršt elemenata koji zadiru u domen istorije, morate u startu da budete spremni i na reviziju iste te istorije. To je, dakle, poznata činjenica i u skladu sa njom gledalac je uvek spreman na iznenađenja (kao kada u "Inglourious Basterds" ubije Hitlera), ali i na brojne likove za koje ponekada baš i niste sigurni da li su stvarni ili izmišljeni, ili na brojne reference koje, opet na Tarantinov, specifičan način pričaju priču o tom vremenu. Još jedna stvar je jasna kao dan – kada nam stigne ovakav Tarantinov film, moramo dobro da se čuvamo spojlera.
U redovima koji slede, neće ih biti mnogo i u svakom slučaju vam neće otkriti ništa što bi bitno umanjilo iznenađenja koja donosi ovaj film, a naročito njegovo finale.
Za svoj pretposlednji film u karijeri – nadam se da ovaj podatak koji je sam Kventin Tarantino plasirao nije tačan – reditelj je izabrao epohu koja ga u krajnjem slučaju i definiše. Godina je 1969, mesto na kojem se odvija priča se zove Holivud, a dva glavna junaka oko kojih se sve vrti su Rik Dalton, vestern TV zvezda iz pedesetih i Klif But, njegov kaskader i najbolji prijatelj. Njih dvojica su toliko bliski da to uveliko prevazilazi ordinarna prijateljstva. But, ratni veteran koji živi skromno u trejleru sa svojim pit bulom Brendi, vozika Daltona po gradu, popravlja mu stvari po kući i provodi lenje dane i pijane noći sa svojim prijateljem u istom tom domu. Njihove prve komšije su ekscentrični reditelj Roman Polanski i njegova trudna devojka Šeron Tejt. Čarls Menson je takođe tu, u prolazu.
Daltonova karijera ide ako ne nizbrdo, onda sve sporije i sporije, sve češće tapkajući u mestu. Opterećen brojnim ulogama koje su mu donele popularnost, ali kao glumaa koji perfektno igra negativce, Dalton prihvata angažman u Italiji na seriji špageti vesterna, a po povratku u Holivud, u ne baš sjajnom finansijskom trenutku i sa novom ženom Frančeskom, on saopštava Butu da njihov poslovni aranžman prestaje i da će obojica morati da krenu dalje odvojenim putem. Te večeri, ispred kuće staje bučni Ford Galaksi, pun hipika koji su spremni na…znate već i sami šta. U susedstvu, Šeron Tejt, sada već u devetom mesecu trudnoće, pravi zabavu sa svojim prijateljima.
Dalton i But su Di Kaprio i Bred Pit, verovatno dva poslednja staromodna glumca, najveće zvezde današnjeg Holivuda, nikada viđeni u superherojskim ulogama. Tarantino nikada nije ni krio da ne voli filmsku industriju kakva je danas, da više ne podnosi superherojsku realnost današnje filmske produkcije i da žali za nekadašnjim Holivudom, pa je otuda izbor ova dva superstara potpuno očekivan. Takođe očekivano, njih dvojica su fantastični.
Iako se priča plete oko masakra koji je Menson počinio sa svojim sledbenicima i događaja koji je promenio Ameriku, Tarantino u stvari secira epohu koja neumitno odlazi: kraj je šezdesetih i početak sedamdesetih. Ova smena se kao nikada u istoriji desila i kalendarski jer nisu samo Vudstok, Vijetnam i ovaj masakr u Holivudu obeležili taj period, već je i krajnje simbolički, u decembru 1969. godine, Amerika doživela i incident i eksploziju nasilja koja se dogodila u Altamontu na koncertu Stounsa.
To je bio trenutak kada se završio taj nevini, možda i najbezbrižniji periodi u istoriji čovečanstva, barem ako pokušamo da opišemo kontrakulturu ili revoluciju u društvenim normama koje se tiču odevanja, muzike, seksualnosti, korišćenja droge i mnogih drugih stvari. Radi se i o vremenu kada i Holivud počinje drastično da se menja.
I to je upravo ono što Tarantina najviše i zanima. Ogromna količina referenci koje nas (malo starije, svedoke tog vremena) vraćaju u to doba i koje bude najrazličitije emocije, ogledaju se u konstantnom podsećanju na epohu kroz muziku koja nam je servirana u vidu saundtreka, modu i ponašanje. Nema kadra u kojem preko platna ne proleti neki bilbord ili filmski plakat, sa radija ne trešte samo Deep Purple ili Simon&Garfunkel već i radijske reklame za novu zbirku Reja Bredberija ili vremenska prognoza za plaže u okolini Los Anđelesa. Divni i brutalni Holivud.
Naši fiktivni junaci se sreću sa istorijskim ličnostima, glume u filmovima ili serijama koji su zaista postojali, svojim delovanjem utiču na događaje koje smo zapamtili kao istorijske. Ovaj postupak nije preterano revolucionaran i nov, ali ga Tarantino dovodi do savršenstva; kada sled događaja u filmu dođe do svog vrhunca i incidenta oko kojeg se vrti cela priča, gledalac već živi u nekoj novoj realnosti, nekoj novoj istoriji koju ispisuje Kventin lično.
U svakom slučaju, nikada tokom gledanja nemojte da zaboravite naslov ovog filma i sve što on simbolizuje – ne samo parafrazu Leoneovih remek-dela, već i podsećanje na tu književnu formu u kojoj sve počinje upravo čuvenom konstrukcijom iz naslova filma.
Kontrast između scena u kojima pratimo komediju sa dva muška lika (buddy comedy) i horora i napetosti ili nečeg sličnog što sugeriše svako pojavljivanje Šeron Tejt ili poseta ranču na kojem se okuplja Mensonov kult u početku zbunjuje, ali vremenom stvara atmosferu koja je ključna za krajnji umetnički utisak. Ona nas priprema i na ono neizbežno – Tarantinovu orgiju nasilja.
Neke scene su jednostavno nezaboravne. Odlazak Šeron Tejt u bioskop da gleda sopstveni film je jedna od takvih. Uzdasi koje ćete čuti na svakoj projekciji u trenutku kada Bred Pit menja antenu na krovu i skida košulju. Ona čuvena Tarantinova ženska stopala koja su ovde kao prst u oku. Hoze Felisijano. Montažna sekvenca uz "Out of Time". Cigareta umočena u LSD. Brendi.
Neki će reći, verovatno s potpunim pravom, da je Kventin Tarantino u promociji svoje perverznosti najveći trol u istoriji filma. Očekujem i izlive besa svih iskrenih fanova Brusa Lija. Kameo pojavljivanja Brusa Derna i Luka Perija će se naročito pamtiti i prepričavati. Žene će biti ogorčene zbog načina na koji su ženski likovi predstavljeni, od Šeron do Mensonovih devojaka. Mržnja prema hipicima će takođe biti tema u danima nakon odgledanog filma.
Da, danima ćete se vraćati ovom filmu, a kada vam pamćenje izbledi, ponovo ćete ga gledati. Ali zar to nije slučaj sa svim Tarantinovim filmovima? Zato se valjda i nazivaju kultnim. Nekolicina su i remek-dela, onako usput. Ali ih je samo devet.
Možda bi tu ovaj reditelj mogao da nađe pravu inspiraciju u onom Zlatnom dobu Holivuda kada su režiseri, Tarantinovi idoli, pravili po dva-tri filma godišnje. Takva nam filmografija nedostaje od Kventina Tarantina. Sve ostalo je već tu.
Ocena: *****
