Đaci pretražuju Internet u nadi da će naći informacije koje će im pomoći da izbegnu čitanje lektire, ili jednostavno "jure" roditelje i komšije da im prepričaju "ono najvažnije".

Istraživanje "O krizi čitanja u osnovnim školama" profesorki Marine Tokin i Dragoslave Žutić iz 2009, i Veljka Brborića iz 2007. godine, pokazalo je da "deca čitaju", ali ne toliko obaveznu školsku literaturu, već savremene popularne knjige.

Ista istraživanja ističu i činjenicu da svaki sedmi učenik koji završi osnovnu školu me pročita ni jednu knjigu koju je prema planu i programu trebalo da pročita. Učitelji i nastavnici za to okrivljuju samu školu tvrdeći da im ona svesno pomaže u odbacivanju knjige.

"Spisak obavezne lektire je zastareo i već dugo se nije menjao. Najveći broj zemalja nema tako veliki i strogo određen spisak obaveznih knjiga, već je nastavnicima omogućeno da sami biraju prema potrebama dece", kaže profesor dr Simeon Marinković, osnivač Kreativnog centra.

"Odlomci iz vrhunskih dela Danila Kiša u programu su za peti i šesti razred, pesma Branka Miljkovića, čija poezija zahteva napor razumevanja i obrazovanih odraslih čitalaca, obrađuje se u trećem razredu, a visoko metaforična poezija Miodraga Pavlovića u sedmom. Važno bi bilo da se u programima nalaze knjige koje govore o savremenim temama bliskim današnjoj deci", dodaje Marinković i ističe "problem" epske književnosti.

U lektiri za učenike sedmog razreda 80 odsto naslova je epska književnost. "To su kratke folklorne pesme kao što su 'Dioba Jakšića', 'Mali Radojica', 'Kujundžija i hitroprelja', 'Ivo Senković i aga od Ribnika', 'Hajduk Stanko'....Danilo Kiš, Milorad Pavić i Čehov su u 'dopunskom izboru'. Zato je razumljivo da učenici sedmog razreda najgorom i najnerazumljivijom lektirom smatraju epske narodne pesme", kaže Marinković za "NIN".

Domaći stručnjak za dečiju literaturu Jovan Ljuštanović bi se ipak "sporio" sa nezainteresovanim učenicima. "Usmena književnost je važan deo naše kulturne tradicije. Poteškoće pri razumevanju proističu iz arhaičnog jezika", rekao je Ljuštanović i dodao da bi lektira mogla da se osavremeni, ali ne po svaku cenu.

"Zadatak škole nije da bude trendseterska, ona ima obavezu da posreduje kulturnu tradiciju. Osavremenjivanje lektire bi trebalo da znači osavremenjivanje metoda kojim se lektira posreduje učenicima, preispitati ciljeve i zadatke koje lektira ima, pa tek onda pogledati popis dela - otvoriti ga i proširiti".

Dr Vladana Likar-Smiljanić, profesorka Elektrotehničkog fakulteta na pitanje "čemu služi ovakav izbor školske lektire" odgovara:

"Služi da deca traže filmove, skraćene verzije, pretražuju Internet jureći informacije koje će im omogućiti da ne pročitaju knjigu, a dobiju dobru ocenu..."

"Deci je lakše da prihvate ono što im nudi savremena tehnologija. Ipak, lektira isum što predstavlja deo opšteg obrazovanja, treba da bude deo vaspitanja dece. Ponuđena lektira treba da pruži prave vrednosti i odnose".

"Treba voditi računa o vrednostima, ali i tražiti pisce koji će biti bliski i zanimljivi mladim naraštajima. Naravno, ne mogu se preskočiti ni deka koja predstavljaju deo opšte kulture. Nije lako pomiriti sve zahteve", završava Vladana.

(MONDO)