Gitarista grupe Block Out, strastveni pecaroš i pisac za MONDO otkriva zašto voli Dunav, šta bi uradio da je petogodišnjak i šta bi uradio da sretne vanzemaljce.
Nikola Vranjković je, pored gitariste benda, i autor zbirke pesama "Za ovde ili za poneti", a za sebe kaže da je fantastičan pecaroš.
Kakve su reakcije publike na tvoju poeziju?
"Lepo je kada znaš da nekome tvoj rad znači, ili mu se dopada. Na moju sreću, takvih ima poprilično. Zahvaljujući Internetu, ne moram da se reklamiram po medijima, ljudi mi sami šalju svoje pesme, od kojih ima mnoštvo zaista dobrih. Od kolega jako poštujem Aleksandra Stojkovića iz Goribora i njegovu iskrenost, on je pravi pesnik".
Da li je lakše izraziti se pred publikom na stejdžu ili kroz slovo na papiru?
"Lakše je pisati, uvek možeš da zgužvaš i baciš ako ti se ne dopadne. Na bini nema toliko prostora za greške i opuštanje. Naučio sam da se ponašam na bini onako kako se osećam, i da tako i sviram. Koncerti su nekada nežni, nekada grubi, nervozni ili opušteni. Ipak, osećaj olakšanja kada napišeš nešto za šta si siguran da je dobro, to je vitaminska injekcija za dalje".
Šta najviše voliš da čitaš, šta si poslednje pročitao, kojoj se knjizi najradije vraćaš?
"Najradije čitam obične stvari, kataloge iz pecaroških radnji, Momu Kapora čije sam članke iscepao u 'Jatovom' avionu iz novina, i uopšte se ne stidim. Tu su i Bulgakov, Dis, Dučić, Branko Miljković, Branimir Šćepanović, ali i Džoni Štulić, Po, Lavkraft... Dostojevskom bih voleo da se vratim, mada dugo nisam, kao da me je strah! Knjige kojima se vraćam su 'Iluzije' Baha, 'Solaris' Lema, 'Tajanstveni stranac' Tvena i Čehovljev 'Paviljon broj šest', a poslednja knjiga koju sam pročitao je 'Prvi drugi dolazak' Alekseja Slapovskog".
Vranjković obožava Dunav, za koji "ne zna zašto ga voli jer je prljav, jadan i pun novih seljaka u gliserima", a pre nekoliko dana ulovio je soma kapitalca.
"Podsetio me je da je život sastavljen od slučajnosti. Čekaš nešto 20 godina, a onda samo dođe u trenutku kada nisi razmišljao o tome. Som je nekako preveliki da bi se o njemu napisala pesma".
Da je sada petogodišnjak, voleo bi da bude "Nemanja Vidić, naravno", ali sa šest godina bi već poželeo da bude "Mlađan Dinkić, Ivica Dačić ili Lidija Vukićević".
Kada bi sreo vanzemaljce, postavio bi im neobično pitanje.
"Pitao bih da li misle da je normalno to što je u Srbiji benzin najskuplji na planeti, a plate najmanje, to je zaista kosmičko pitanje"!
Vranjković kaže da je "strašno" što prava srpska narodna muzika izumire, ili je "nasleđuju degenerici".
"Čudna su Srbi pojava na planeti. Volimo autodestrukciju, od razbijanja flaše o glavu do slušanja tog urlikanja sa primesama kerećeg teranja, i sve to na svadbi. Voleo bih da su ljudi u Srbiji malo zdraviji i bogatiji, puno je sebičnih i pokvarenih, počinjemo da ličimo na siromašnu Ameriku ili stanovnike zabačenih ruskih selendri. Ostajem ovde, jer kad god poželim, mogu da otputujem na kratki period".
Šta misliš da si dao svetu?
"Šta mogu da mu dam? Malo iskrenosti, koja u zbiru sa još nečijom pobeđuje one koji su bombardovali Beograd i pobili one radnike u televiziji... Ljude koji su svetu i slobodi dali svoj život nazivaju ili teroristima, ili budalama. Ja sam manji od njih, veća sam kukavica, kao da svetu nisam dao ništa konkretno, i to je ružno", zaključio je Nikola Vranjković za MONDO.
(Vesna Kerkez, MONDO)
Kakve su reakcije publike na tvoju poeziju?
"Lepo je kada znaš da nekome tvoj rad znači, ili mu se dopada. Na moju sreću, takvih ima poprilično. Zahvaljujući Internetu, ne moram da se reklamiram po medijima, ljudi mi sami šalju svoje pesme, od kojih ima mnoštvo zaista dobrih. Od kolega jako poštujem Aleksandra Stojkovića iz Goribora i njegovu iskrenost, on je pravi pesnik".
Da li je lakše izraziti se pred publikom na stejdžu ili kroz slovo na papiru?
"Lakše je pisati, uvek možeš da zgužvaš i baciš ako ti se ne dopadne. Na bini nema toliko prostora za greške i opuštanje. Naučio sam da se ponašam na bini onako kako se osećam, i da tako i sviram. Koncerti su nekada nežni, nekada grubi, nervozni ili opušteni. Ipak, osećaj olakšanja kada napišeš nešto za šta si siguran da je dobro, to je vitaminska injekcija za dalje".
Šta najviše voliš da čitaš, šta si poslednje pročitao, kojoj se knjizi najradije vraćaš?
"Najradije čitam obične stvari, kataloge iz pecaroških radnji, Momu Kapora čije sam članke iscepao u 'Jatovom' avionu iz novina, i uopšte se ne stidim. Tu su i Bulgakov, Dis, Dučić, Branko Miljković, Branimir Šćepanović, ali i Džoni Štulić, Po, Lavkraft... Dostojevskom bih voleo da se vratim, mada dugo nisam, kao da me je strah! Knjige kojima se vraćam su 'Iluzije' Baha, 'Solaris' Lema, 'Tajanstveni stranac' Tvena i Čehovljev 'Paviljon broj šest', a poslednja knjiga koju sam pročitao je 'Prvi drugi dolazak' Alekseja Slapovskog".
Vranjković obožava Dunav, za koji "ne zna zašto ga voli jer je prljav, jadan i pun novih seljaka u gliserima", a pre nekoliko dana ulovio je soma kapitalca.
"Podsetio me je da je život sastavljen od slučajnosti. Čekaš nešto 20 godina, a onda samo dođe u trenutku kada nisi razmišljao o tome. Som je nekako preveliki da bi se o njemu napisala pesma".
Da je sada petogodišnjak, voleo bi da bude "Nemanja Vidić, naravno", ali sa šest godina bi već poželeo da bude "Mlađan Dinkić, Ivica Dačić ili Lidija Vukićević".
Kada bi sreo vanzemaljce, postavio bi im neobično pitanje.
"Pitao bih da li misle da je normalno to što je u Srbiji benzin najskuplji na planeti, a plate najmanje, to je zaista kosmičko pitanje"!
Vranjković kaže da je "strašno" što prava srpska narodna muzika izumire, ili je "nasleđuju degenerici".
"Čudna su Srbi pojava na planeti. Volimo autodestrukciju, od razbijanja flaše o glavu do slušanja tog urlikanja sa primesama kerećeg teranja, i sve to na svadbi. Voleo bih da su ljudi u Srbiji malo zdraviji i bogatiji, puno je sebičnih i pokvarenih, počinjemo da ličimo na siromašnu Ameriku ili stanovnike zabačenih ruskih selendri. Ostajem ovde, jer kad god poželim, mogu da otputujem na kratki period".
Šta misliš da si dao svetu?
"Šta mogu da mu dam? Malo iskrenosti, koja u zbiru sa još nečijom pobeđuje one koji su bombardovali Beograd i pobili one radnike u televiziji... Ljude koji su svetu i slobodi dali svoj život nazivaju ili teroristima, ili budalama. Ja sam manji od njih, veća sam kukavica, kao da svetu nisam dao ništa konkretno, i to je ružno", zaključio je Nikola Vranjković za MONDO.
(Vesna Kerkez, MONDO)
