The Girl With The Dragon Tattoo (2011)
Režija: Dejvid Finčer
Uloge: Danijel Krejg, Runi Mara, Kristofer Plamer
Distributer: Tak
Navikli smo se već na ovaj princip – uspešan ili barem kvalitetan evropski film dobija ekspresan holivudski tretman. Rezultati su obično poražavajući, ali postoje i slučajevi da je američki rimejk bolji od originala. Ovog puta, ipak malo iznenađenje – originalni film stiže iz Švedske, snimljen je 2009, u Americi prikazan 2010, a rimejk već stigao i u naše bioskope. I to, ni manje ni više, od Dejvida Finčera. O švedskom originalu ste mogli da čitate baš na ovom mestu, ali kad smo M. i ja krenuli ka bioskopu, oboje smo bili pomalo namršteni i zabrinuti; logično, jasno smo se sećali svih mučnih aspekata priče i strepeli da će Finčer samo povećati stepen gadosti koje su nam Šveđani već servirali.
Naš tim je ovog puta imao i značajno pojačanje u vidu N, koja je baš iz Finčerove domovine stigla da se provede u svojoj prapostojbini. Jadna devojka, mislio sam se ja, kakav je ovo uostalom Božićni film na koji krećemo sa ovolikom strepnjom?
Od Božića samo sneg, ni traga ni glasa od Rudolfa crvenog nosića ili sličnih snežnih motiva poznatih sa novogodišnjih čestitki. Na udaljeno ostrvo na kojem vlada ledena blokada stiže Mikael Blomkvist (Krejg), novinar osramoćen skandalom u kojem je ne samo izgubio svu ušteđevinu i spor sa lokalnim tajkunom, već i novinarsku čast.
Iznenadna ponuda da se pozabavi hronikom jedne od najcenjenijih i najbogatijih švedskih porodica stiže mu kao idealna prilika da nestane iz javnosti i tako počinje razotkrivanje misterije stare više decenija, misterije nestanka devojke Harijet, ali i još nekoliko surovih ubistava koja su se događala u prošlosti. Odjednom, kao da se slučajevi preklapaju, ali tek kada Blomkvistu stigne pomoć od bizarne delikventkinje, ali i svemogućeg hakera Lizbet Salander. Zajedno, ovaj čudni i naizgled nespojivi tandem dolazi na domak razrešenja, samo da bi ih gnev Vangerovih saterao u ugao iz kojeg kao da nema izlaza.
Rekoh već, navikli smo se na ovakve situacije da Evropa ponudi na tacni Americi sjajnu priču, ali da se toga dohvati jedan Dejvid Finčer, to baš i nije uobičajeno. Nikako nisam mogao da dokučim šta ga je to motivisalo da napravi rimejk filma koji je već bio sasvim dobar i sasvim svež. Filma koji je i u originalu izgledao kao da ga je režirao neki Finčer, sa puno jezovite atmosfere, neočekivanih obrta u priči i mučnih scena na granici gledljivosti. No, iznenađenje me je tek čekalo na samom početku projekcije – likovi nose ista, skandinavska imena kao i u originalu, sve se odvija na istom mestu, pa čak i američki glumci pričaju sa tvrdim, švedskim akcentom. Sve je na startu izgledalo isto, osim što je Blomkvista igrao Džejms Bond.
Što se ispostavilo kao fenomenalno rešenje, jer je Krejg pravi, autentični Blomkvist, poražen ali nepokoren, odlučan da se osveti i iskupi za sve što ga je snašlo. Svejedno, do 15-ak minuta pre kraja, to je možda i jedina razlika u odnosu na original (poređenja su neizbežna kod ovakvih slučajeva), kada odjednom postajemo svedoci dodatnih scena koje pojašnjavaju lik Lizbet Salander, problematičnu lezbejku koju je prvobitno spektakularno odigrala Numi Rapas.
Režija: Dejvid Finčer
Uloge: Danijel Krejg, Runi Mara, Kristofer Plamer
Distributer: Tak
Navikli smo se već na ovaj princip – uspešan ili barem kvalitetan evropski film dobija ekspresan holivudski tretman. Rezultati su obično poražavajući, ali postoje i slučajevi da je američki rimejk bolji od originala. Ovog puta, ipak malo iznenađenje – originalni film stiže iz Švedske, snimljen je 2009, u Americi prikazan 2010, a rimejk već stigao i u naše bioskope. I to, ni manje ni više, od Dejvida Finčera. O švedskom originalu ste mogli da čitate baš na ovom mestu, ali kad smo M. i ja krenuli ka bioskopu, oboje smo bili pomalo namršteni i zabrinuti; logično, jasno smo se sećali svih mučnih aspekata priče i strepeli da će Finčer samo povećati stepen gadosti koje su nam Šveđani već servirali.
Naš tim je ovog puta imao i značajno pojačanje u vidu N, koja je baš iz Finčerove domovine stigla da se provede u svojoj prapostojbini. Jadna devojka, mislio sam se ja, kakav je ovo uostalom Božićni film na koji krećemo sa ovolikom strepnjom?
Od Božića samo sneg, ni traga ni glasa od Rudolfa crvenog nosića ili sličnih snežnih motiva poznatih sa novogodišnjih čestitki. Na udaljeno ostrvo na kojem vlada ledena blokada stiže Mikael Blomkvist (Krejg), novinar osramoćen skandalom u kojem je ne samo izgubio svu ušteđevinu i spor sa lokalnim tajkunom, već i novinarsku čast.
Iznenadna ponuda da se pozabavi hronikom jedne od najcenjenijih i najbogatijih švedskih porodica stiže mu kao idealna prilika da nestane iz javnosti i tako počinje razotkrivanje misterije stare više decenija, misterije nestanka devojke Harijet, ali i još nekoliko surovih ubistava koja su se događala u prošlosti. Odjednom, kao da se slučajevi preklapaju, ali tek kada Blomkvistu stigne pomoć od bizarne delikventkinje, ali i svemogućeg hakera Lizbet Salander. Zajedno, ovaj čudni i naizgled nespojivi tandem dolazi na domak razrešenja, samo da bi ih gnev Vangerovih saterao u ugao iz kojeg kao da nema izlaza.
Rekoh već, navikli smo se na ovakve situacije da Evropa ponudi na tacni Americi sjajnu priču, ali da se toga dohvati jedan Dejvid Finčer, to baš i nije uobičajeno. Nikako nisam mogao da dokučim šta ga je to motivisalo da napravi rimejk filma koji je već bio sasvim dobar i sasvim svež. Filma koji je i u originalu izgledao kao da ga je režirao neki Finčer, sa puno jezovite atmosfere, neočekivanih obrta u priči i mučnih scena na granici gledljivosti. No, iznenađenje me je tek čekalo na samom početku projekcije – likovi nose ista, skandinavska imena kao i u originalu, sve se odvija na istom mestu, pa čak i američki glumci pričaju sa tvrdim, švedskim akcentom. Sve je na startu izgledalo isto, osim što je Blomkvista igrao Džejms Bond.
Što se ispostavilo kao fenomenalno rešenje, jer je Krejg pravi, autentični Blomkvist, poražen ali nepokoren, odlučan da se osveti i iskupi za sve što ga je snašlo. Svejedno, do 15-ak minuta pre kraja, to je možda i jedina razlika u odnosu na original (poređenja su neizbežna kod ovakvih slučajeva), kada odjednom postajemo svedoci dodatnih scena koje pojašnjavaju lik Lizbet Salander, problematičnu lezbejku koju je prvobitno spektakularno odigrala Numi Rapas.
Originalno, čak je i nju Finčer želeo da angažuje na ovom rimejku, ali se u posledn jem trenutku ipak odlučio za takođe odličnu Runi Maru. Možda, uostalom, ova uloga i nije bila tako teška, trebalo je samo dosledno pratiti ovaj jedinstveni lik. Do kraja filma ostaje samo jedan element koji unapređuje švedski original i u kojem se prepoznaje pravi Finčer – potpuno savršeno ispričana komplikovana i zamorna priča, element koji je ovaj reditelj tako superiorno demonstrirao u svom do sada ubedljivo najboljem filmu, ''Društvenoj mreži''. Dodajem ime scenariste – Stiven Zalijan, ni manje ni više.
Stošezdeset minuta bukvalno proleti, a da skoro rasprodata dvorana Koloseja nije ni trepnula. Iako osim sporadičnih ultraduhovitih detalja (uvodna pesma ''Immigrant song'' sastava Led Zeppelin zvuči kao da Trent NIN Reznor producira Karen O iz Yeah Yeah Yeahs, što i jeste slučaj, jedan od statista nosi Nine Inch Mails majcu, Lizbet takođe ponosno nosi majcu sa natpisom Fuck You, You Fucking Fuck i sl) sve ostalo pripada kategoriji ''boleština'' Finčerovog tipa na koje smo čak i bili pripremljeni.
Ipak, ni to nije sprečilo M. da zatvorenih očiju isprati one najgore scene, posebno upečatljiv susret Lizbet i njenog socijalnog staratelja. N. je, bez predznanja koje smo mi stekli gledanjem Ardenovog filma, ipak imala malih problema sa svim tim silnim švedskim imenima i prezimenima, ali je ipak bez problema i sama ispratila ovu uzbudljivu sagu na ivici svog sedišta.
Na kraju, i pored moje skepse, ''Muškarci koji mrze žene'' je dosta moćan triler koji bi trebalo da pogledaju čak i oni koji su već upoznati bilo sa knjigom ili originalnim filmom. U bioskopu, naravno, jer nema te plazme koja će zameniti ogromno, snegom i kricima ispunjeno platno sa kojeg vas gleda jedna Lizbet Salander. Jača i od Bonda. To se zove Girrrl power!
Ja: ****
N: ****
M: ****
Stošezdeset minuta bukvalno proleti, a da skoro rasprodata dvorana Koloseja nije ni trepnula. Iako osim sporadičnih ultraduhovitih detalja (uvodna pesma ''Immigrant song'' sastava Led Zeppelin zvuči kao da Trent NIN Reznor producira Karen O iz Yeah Yeah Yeahs, što i jeste slučaj, jedan od statista nosi Nine Inch Mails majcu, Lizbet takođe ponosno nosi majcu sa natpisom Fuck You, You Fucking Fuck i sl) sve ostalo pripada kategoriji ''boleština'' Finčerovog tipa na koje smo čak i bili pripremljeni.
Ipak, ni to nije sprečilo M. da zatvorenih očiju isprati one najgore scene, posebno upečatljiv susret Lizbet i njenog socijalnog staratelja. N. je, bez predznanja koje smo mi stekli gledanjem Ardenovog filma, ipak imala malih problema sa svim tim silnim švedskim imenima i prezimenima, ali je ipak bez problema i sama ispratila ovu uzbudljivu sagu na ivici svog sedišta.
Na kraju, i pored moje skepse, ''Muškarci koji mrze žene'' je dosta moćan triler koji bi trebalo da pogledaju čak i oni koji su već upoznati bilo sa knjigom ili originalnim filmom. U bioskopu, naravno, jer nema te plazme koja će zameniti ogromno, snegom i kricima ispunjeno platno sa kojeg vas gleda jedna Lizbet Salander. Jača i od Bonda. To se zove Girrrl power!
Ja: ****
N: ****
M: ****
