"Flaša je otvorena. Šampanjac se pod određenim uglom sipa u čašu kako ne bi bila prebrzo ispunjena mehurićima. Piće se sipa do polovine čaše. I tada vidimo bogati sloj mehurića koji sijaju", objašnjava za DW jedan trgovac vinom iz Berlina.

Šta se tačno dešava u našoj čaši kada pucaju mehurići u čaši šampanjca? Na to pitanje odgovara Matijas Dris, profesor hemije na Tehničkom univerzitetu u Berlinu. Dris je otkrio da je jedan francuski kolega mehuriće šampanjca stavio pod lupu mikroskopa. Tako se nezapaženo razvila naučna disciplina čije ime tada nije bilo ni izmišljeno.

"Neko može da se smeje, ali to se zove mehurologija."

Dakle, šta se zbiva kada otvorimo flašu šampanjca i kada pukne otvarač na flaši šampanjca koji se nalazi pod pritiskom od pet i po bara, oko dva puta više nego u automobilskim gumama? Tu se može posmatrati fizika na delu, kaže Matijas Dris.

"Kada otvorite bocu šampanjca, svi ste već videli da se oko čepa pravi oblačić magle, a to nije ništa drugo nego ugljen-dioksid koji je hladan i onda se vazduh kondenzuje i oblikuje u kapljice. To je ono što mi vidimo pri otvaranju flaše šampanjca."

Mnogo duže traje odvajanje ugljen-dioksida od šampanjca. Ako gledate u čašu šampanjca primetićete da mehurići nastaju obično na određenom mestu i odatle se kao končići penju na vrh. Kod mineralne vode je drugačije. Mehurići se penju bez ikakvog reda i mnogo su veći, objašnjava Matijas Dris.

"Tvrdoća vode, kalcijum, magnezijum, natrijum odlučuju o veličini mehurića."

Kada pijemo šampanjac osećamo na jeziku peckanje. Pri tom se ne radi toliko o kontaktu jezika sa mehurićima gasa. Umesto toga, šampanjac prodire dublje u jezik gde jedan enzim pojačava osećaj peckanja. Zbog toga ljudi koji uzimaju određene lekove koji isključuju funkcionisanje enzima imaju osećaj da piju šampanjac koji je izvetreo.

(MONDO)