Trećem danu EXIT-a smo se, moramo priznati, unapred najviše radovali. Uživo ćemo slušati H.I.M i Bilija Ajdola, i strogom subjektivnošću smo odlučili da svi nastupi pre ili posle njih padaju u drugi plan.
Trećem danu EXIT-a smo se, moramo priznati, unapred najviše radovali. Uživo ćemo slušati H.I.M i Bilija Ajdola, i strogom subjektivnošću smo odlučili da svi nastupi pre ili posle njih padaju u drugi plan.
Naravno, nismo jedini koji broje minute do devet sati, pa se na Djavi stvorila do sada najveća gužva, koja će oko dva sata posle ponoći kulminirati i pretvoriti se u more ljudi kroz koje je prolaz nemoguć.
Tokom popodneva preti opasnost da se "provedemo" kao na prošlom EXIT-u, odnosno u blatu do struka – počela je kiša. Dok se vozimo ka Petrovaradinu, držimo palčeve i nadamo se da će prestati. Blaženi u svom neznanju, predveče prolazimo kroz kapije EXIT-a i odlazimo na press konferenciju Sofa Surfersa, koji će kasnije nastupiti na Fusion stejdžu.
U press centru je i dalje pakleno vruće kao i prethodnih dana, i opet se niko od organizatora nije setio da desetinama novinara koji dahću isplaženih jezika ponudi bilo kakvo osveženje. Skromni smo mi, zaista ne morate da nam kuvate kafu, pamtite kakvu ko pije i iznosite besplatan šampanjac, ali red je da postoje makar čaše vode, jer je vrućina neizdrživa. Ispod press centra se, doduše nalazi lounge za novinare, ali sam primetila neobičan fenomen – cena flaše vode na šanku misteriozno raste iz dana u dan?! A naravno ste suočeni i sa rizikom da će vam neko sesti za kompjuter dok se vi dole cenjkate.
Sofa Surfersi nisu ništa komunikativniji od prethodnih izvodjača koji su držali press konferencije, pa je i ova svedena na desetominutno rafalno ispitivanje. Sada je trenutak da zablista jedan od naših kolega, koji svaki dan ima kilometarsko pitanje za nekoga. Zgrabio je mikrofon još dok je organizator predstavljao Surferse. Svako njegovo pitanje me podseti na romane Agate Kristi, u kojima Poaro neočekivano upire prst u pravog ubicu. Elem, ako bi mogli da mu objasne zašto u njihovoj rodnoj Austriji ima toliko izvodjača sličnih njima. OK sve, elektronika, pop i to, ali zašto BAŠ u Austriji. S obzirom da Surfersi nisu poneli kristalne kugle, tarot karte i svinjske plećke za proricanje, možete pogoditi da je ostao uskraćen za očekivan revolucionarni odgovor.
Izlazimo iz tropskog pressa pravo na kišu koja je uveliko ponovo počela. Po pljusku idemo 20 minuta ranije do Main stejdža da uhvatimo mesta za H.I.M. Već je nastala gužva, i stižemo do ogradjenog dela za novinare i fotoreportere u kom smo proveli prvih pola sata svakog prethodnog koncerta. Naravno, obezbedjenje na ulazu je odlučilo da odjednom pušta samo fotoreportere. Ma, ne može sa press pass-om. Ma, ni ako je samnom fotoreporter. Ma, ni sa prstenom poglavara rimokatoličke crkve.
Ma nemoj.
Bina je dekorisana kao dnevna soba porodice Adams, sa isprepletanim lusterima od crne žice. A u publici – sve same male Mortiše. Popele su se dečacima na ramena, lije im crni ajlajner niz lice od znoja i kiše, i ciče u beskrajno simpatičnom zanosu.
Vile Valo hvata mikrofon i počinje pesmu "Buried alive by love". Ako ga nikad niste videli, zamislite Džonija Depa sa crnom kosom do ramena obučenog kao teen darkera, sa crnom kapicom, i shvatićete opštu euforiju ženskog dela publike koji je jedva prebacio punoletstvo.
Vile je sjajno raspoložen i nasmejan, i pali cigaretu za cigaretom dok objašnjava da je leto doba sunčanja (koje on, po svemu sudeći, nikad nije upražnjavao), cveća i leptirića, i počinje pesmu "Rip off the wings of a butterfly". Uz opšti vrisak sledi "Right here in my arms", a mi primećujemo nekolicinu zalutalih exitovaca koji pomalo zbunjeno prate i komentarišu nastup. Jedan mladić pored nas čeka druga koji je otišao do šanka, i sa napetim izrazom lica i prstom u nosu gleda šta se dešava na bini. Drug mu se pridružuje uz komentar "Brate, ovaj ne zna da peva". A zatim se obojica upućuju ka Dance Areni, gde verovatno nastupaju sve sami operski izvodjači.
Malo upozorenje: volim H.I.M. Vile ima sjajan glas, bend ga energično i precizno prati, i ako delite mišljenje dvojice naših sagovornika, slobodno kliknite »x« u gornjem desnom uglu monitora, jer je ovaj koncert zaista zaslužio svaku pohvalu kojom ću ga obasuti. Jedino što bih primetila je da je u početku zvučao kao sa CD-a, bez varijacija u melodiji i vokalu, i sa pauzama izmedju pesama od tačno tri sekunde. Ali doživljaj je neosporno fantastičan. Vile posvećuje pesmu "Sweet 666" grupi Iron Maiden, a zatim počinje pesma "Join me in death" iz filma "Thirteenth floor", koja je i proslavila H.I.M. Publika je u totalnom transu. Bogami, i ja sam, sledi jedna od mojih omiljenih, "Killing loneliness". Neodoljivo harizmatični Vile svaku pesmu predstavlja duhovitom anegdotom, ali mu nažalost tokom "Razorblade kiss" malopre pomenute cigarete "dolaze glasa", pa počinje pomalo da škripi. Gutljaj piva koje drži u džepu sakoa sve rešava, i nižu se hitovi sa novog albuma »Dark light«. Tokom pesme »Poison girl« sa albuma »Razorblade romance«, Vile predstavlja članove benda, a gitarista kog vidimo samo kao vrtlog dugih plavih dredova oduševljava publiku maestralnom solažom. Čuli smo i obradu »Wicked game«; »Crimson door« i »Funeral of hearts«, a zatim se H.I.M. nažalost opraštaju od Novog Sada i vesele, blatnjave publike Main stejdža.
S obzirom da imamo pola sata pauze i nemamo više flaširane vode u torbi, odlučili smo da prošetamo. Trava, odnosno ugaženi pesak pun limenki i čaša ispred Main stejdža je još uvek neprohodan, pa odlazimo na drugu stranu do Dance Arene, usput svrativši do šanka na Cockta DJ Superstar bini.
E pa, ne mogu reći da je to bilo naročito prijatno iskustvo. Za gramofonima je DJ Switch, a ogromna Arena je trenutno ugostila više radnika obezbedjenja nego posetilaca. Svratili smo u backstage da vidimo šminkanje i friziranje igračica koje će animirati publiku uz zvezde večeri, Džunior Džeka i Kid Krima. Samo tri igračice su tu, ostale su, kako kaže menadžer, otišle da sačekaju početak koncerta Bilija Ajdola.
Prošetali smo da napravimo par fotki, i odjednom nastaje frka. Pored nas protrčavaju četvorica radnika obezbedjenja i pridružuju se pravoj poteri. Izgleda da je negde u okolini Dance Arene uspelo da se provuče nekoliko ljudi bez karata. Razumem, to oštećuje festival, ali ovi samo što pištolje nisu povadili. Na nesreću klinaca koji su se "ufurali", nema očekivane gužve u kojoj bi mogli da nestanu, nego na otvorenom postaju žrtve lova i Dance Arena se pretvara u gladijatorsku – osmorica na jednog. Na sred prostora ispred bine uhvaćen je jedan panker, i ne zanima me koliko košta karta i sve to, onakve batine nije zaslužio. Ako se ne varam, na flajerima i kartama piše da će takvi biti "udaljeni sa festivala", a ne "izmasakrirani naočigled ostalih".
Zaključak? Neki plate kartu pa gadjaju Dizzee Rascala čašama, a neki se izlome po tvrdjavi da bi čuli koncert omiljene grupe za koji nemaju para, i njih izlomi obezbedjenje. Nazovite me konzervativnom, ali mislim da je to veoma, veoma loše za sve nas. Ustvari, to je tužno i grozno.
Nakon što smo prisustvovali ovom incidentu, napuštamo Dance Arenu. Iskreno, ne mislim ni da ćemo se vraćati.
Uz pratnju benda koji prži "kao u stara dobra vremena", Bili nas je počastio kolekcijom hitova. Mladi i stari rokeri pumpaju pesnicama uz "Fantasy", pale upaljače uz "Eyes without a face", a spuštaju ruke samo da bi grlili svoje devojke zatvorenih očiju u savršenoj ekstazi uz pesmu koju čekam cele večeri, "Sweet sixteen". Bili uz pratnju akustične gitare setno peva kako je poklonio verenički prsten, i kako bi učinio sve za svoju "sweet sixteen", dok mu mi iz sveg srca aplaudiramo jer je za novosadsku publiku učinio zaista sve. Koncert je jednom rečju – savršenstvo. Da se poslužim rečima tudje pesme, "love is in the air".
Bili nam je neosporno potvdio izreku da bez starca nema udarca. Ako uzmemo u obzir da ovde imamo posla sa jednim veoma djavolastim i rokerski "prljavim" starcem, možemo samo da gromoglasno aplaudiramo uz njegov monolog o letu i devojkama u publici u lakim, providnim haljinicama. I onda iznenadjenje: vesela pesmica "In the summertime". Zagrljeni parovi se raspliću i ponovo počinje djuskanje uz "Got to be a lover".
Posle solaže na "akustari" koja se može opisati samo kao apsolutni virtuozitet, Bili nastavlja koncert pesmama "City of light", "L.A. Woman" i "Rebel Yell", a zatim se polako odjavljuje. Publika EXIT-a je odlučila da ga ne pusti da ode tako lako, pa ga izmamljuje aplauzom, i Bili peva "Hot in the city". Sam naslov pesme u sebi sažima suštinu ove večeri na Petrovaradinskoj tvrdjavi. Bili Ajdol, i pre njega H.I.M, su zaista priredili celovečernje "rokanje" kakvo odavno nije vidjeno. Ili čuto, što bi neki rekli.
"I am Billy fucking Idol", odjavio se majstor.
Iako jedva hodamo od djuskanja i nismo progovorili već pola sata jer smo ostali bez glasa, zaista smo imali nameru da stignemo na Marčela na Hip Hop stejdžu i Bjesove na Metal Hammeru. Oprostićete nam što to nismo uradili, jer je već bilo skoro dva sata posle ponoći, a put od Main stejdža se pretvorio u mravinjak. Odnosno, u sliku mravinjaka, jer pomeranja nema. Kolona se ne kreće. Nastao je zastoj kod Crossroad stejdža, a obezbedjenje je ponovo zatvorilo nekoliko prolaza i naša želja da vidimo još neki koncert pred spavanje je pala u vodu. Usled gužve, brzinom puževa smo se uputili ka parkingu. Možda bismo se osećali poraženo, da nismo upravo bili na dva prava muzička spektakla.
Kratko bih se osvrnula na bezbednost i kontrolu same publike na festivalu. Obezbedjenje je, ako nam savest dozvoli da zanemarimo incident na Dance Areni, svojski radilo svoj posao. Novosadska policija je krstarila samom tvrdjavom, a na putu ka gradu ili Petrovaradinu gde smo mi smešteni, policijska kola su rasporedjena na svakih pedesetak metara. To je veoma doprinelo osećaju sigurnosti, koji je dragocen na ovako velikim dogadjajima.
I tako smo se mi, sigurni i umorni, uputili da odmorimo upalu mišića i pripremimo se za poslednji dan EXIT-a. Nadamo se da će nas vreme poslužiti, i da ćemo se makar upola dobro provesti kao u subotu, uz Pet Shop Boyse, Scissor Sisters, Ramba Amadeusa i druge. Rekla bih vam "laku noć", ali sam ostala bez glasa. Vidimo se sutra!
Ah, da. Umalo da zaboravim (valjda će mi ovi iz sportske oprostiti). Večeras je organizovano gledanje finala Mundijala u Nemačkoj Italija-Francuska na "milijardu" video-bimova na Djavi. Ale, aleee!!
Fotografije sa nastupa HIM i Bilija Ajdola pogledajte OVDE
(MONDO - tekst: Bojana Zimonjić; foto: Petar Stojanović)
Naravno, nismo jedini koji broje minute do devet sati, pa se na Djavi stvorila do sada najveća gužva, koja će oko dva sata posle ponoći kulminirati i pretvoriti se u more ljudi kroz koje je prolaz nemoguć.
Tokom popodneva preti opasnost da se "provedemo" kao na prošlom EXIT-u, odnosno u blatu do struka – počela je kiša. Dok se vozimo ka Petrovaradinu, držimo palčeve i nadamo se da će prestati. Blaženi u svom neznanju, predveče prolazimo kroz kapije EXIT-a i odlazimo na press konferenciju Sofa Surfersa, koji će kasnije nastupiti na Fusion stejdžu.
U press centru je i dalje pakleno vruće kao i prethodnih dana, i opet se niko od organizatora nije setio da desetinama novinara koji dahću isplaženih jezika ponudi bilo kakvo osveženje. Skromni smo mi, zaista ne morate da nam kuvate kafu, pamtite kakvu ko pije i iznosite besplatan šampanjac, ali red je da postoje makar čaše vode, jer je vrućina neizdrživa. Ispod press centra se, doduše nalazi lounge za novinare, ali sam primetila neobičan fenomen – cena flaše vode na šanku misteriozno raste iz dana u dan?! A naravno ste suočeni i sa rizikom da će vam neko sesti za kompjuter dok se vi dole cenjkate.
Sofa Surfersi nisu ništa komunikativniji od prethodnih izvodjača koji su držali press konferencije, pa je i ova svedena na desetominutno rafalno ispitivanje. Sada je trenutak da zablista jedan od naših kolega, koji svaki dan ima kilometarsko pitanje za nekoga. Zgrabio je mikrofon još dok je organizator predstavljao Surferse. Svako njegovo pitanje me podseti na romane Agate Kristi, u kojima Poaro neočekivano upire prst u pravog ubicu. Elem, ako bi mogli da mu objasne zašto u njihovoj rodnoj Austriji ima toliko izvodjača sličnih njima. OK sve, elektronika, pop i to, ali zašto BAŠ u Austriji. S obzirom da Surfersi nisu poneli kristalne kugle, tarot karte i svinjske plećke za proricanje, možete pogoditi da je ostao uskraćen za očekivan revolucionarni odgovor.
Izlazimo iz tropskog pressa pravo na kišu koja je uveliko ponovo počela. Po pljusku idemo 20 minuta ranije do Main stejdža da uhvatimo mesta za H.I.M. Već je nastala gužva, i stižemo do ogradjenog dela za novinare i fotoreportere u kom smo proveli prvih pola sata svakog prethodnog koncerta. Naravno, obezbedjenje na ulazu je odlučilo da odjednom pušta samo fotoreportere. Ma, ne može sa press pass-om. Ma, ni ako je samnom fotoreporter. Ma, ni sa prstenom poglavara rimokatoličke crkve.
Ma nemoj.
H.I.M, tinejdžerke i šminka
Pola minuta kasnije, oboje smo ušli, a ja sam zaista jedina bez foto propusnice. Što znači da imam mesta da skačem sama kao pomahnitala tinejdžerka, jer na scenu izlaze omiljeni mi finski love metalci H.I.M.Bina je dekorisana kao dnevna soba porodice Adams, sa isprepletanim lusterima od crne žice. A u publici – sve same male Mortiše. Popele su se dečacima na ramena, lije im crni ajlajner niz lice od znoja i kiše, i ciče u beskrajno simpatičnom zanosu.
Vile Valo hvata mikrofon i počinje pesmu "Buried alive by love". Ako ga nikad niste videli, zamislite Džonija Depa sa crnom kosom do ramena obučenog kao teen darkera, sa crnom kapicom, i shvatićete opštu euforiju ženskog dela publike koji je jedva prebacio punoletstvo.
Vile je sjajno raspoložen i nasmejan, i pali cigaretu za cigaretom dok objašnjava da je leto doba sunčanja (koje on, po svemu sudeći, nikad nije upražnjavao), cveća i leptirića, i počinje pesmu "Rip off the wings of a butterfly". Uz opšti vrisak sledi "Right here in my arms", a mi primećujemo nekolicinu zalutalih exitovaca koji pomalo zbunjeno prate i komentarišu nastup. Jedan mladić pored nas čeka druga koji je otišao do šanka, i sa napetim izrazom lica i prstom u nosu gleda šta se dešava na bini. Drug mu se pridružuje uz komentar "Brate, ovaj ne zna da peva". A zatim se obojica upućuju ka Dance Areni, gde verovatno nastupaju sve sami operski izvodjači.
Malo upozorenje: volim H.I.M. Vile ima sjajan glas, bend ga energično i precizno prati, i ako delite mišljenje dvojice naših sagovornika, slobodno kliknite »x« u gornjem desnom uglu monitora, jer je ovaj koncert zaista zaslužio svaku pohvalu kojom ću ga obasuti. Jedino što bih primetila je da je u početku zvučao kao sa CD-a, bez varijacija u melodiji i vokalu, i sa pauzama izmedju pesama od tačno tri sekunde. Ali doživljaj je neosporno fantastičan. Vile posvećuje pesmu "Sweet 666" grupi Iron Maiden, a zatim počinje pesma "Join me in death" iz filma "Thirteenth floor", koja je i proslavila H.I.M. Publika je u totalnom transu. Bogami, i ja sam, sledi jedna od mojih omiljenih, "Killing loneliness". Neodoljivo harizmatični Vile svaku pesmu predstavlja duhovitom anegdotom, ali mu nažalost tokom "Razorblade kiss" malopre pomenute cigarete "dolaze glasa", pa počinje pomalo da škripi. Gutljaj piva koje drži u džepu sakoa sve rešava, i nižu se hitovi sa novog albuma »Dark light«. Tokom pesme »Poison girl« sa albuma »Razorblade romance«, Vile predstavlja članove benda, a gitarista kog vidimo samo kao vrtlog dugih plavih dredova oduševljava publiku maestralnom solažom. Čuli smo i obradu »Wicked game«; »Crimson door« i »Funeral of hearts«, a zatim se H.I.M. nažalost opraštaju od Novog Sada i vesele, blatnjave publike Main stejdža.
S obzirom da imamo pola sata pauze i nemamo više flaširane vode u torbi, odlučili smo da prošetamo. Trava, odnosno ugaženi pesak pun limenki i čaša ispred Main stejdža je još uvek neprohodan, pa odlazimo na drugu stranu do Dance Arene, usput svrativši do šanka na Cockta DJ Superstar bini.
E pa, ne mogu reći da je to bilo naročito prijatno iskustvo. Za gramofonima je DJ Switch, a ogromna Arena je trenutno ugostila više radnika obezbedjenja nego posetilaca. Svratili smo u backstage da vidimo šminkanje i friziranje igračica koje će animirati publiku uz zvezde večeri, Džunior Džeka i Kid Krima. Samo tri igračice su tu, ostale su, kako kaže menadžer, otišle da sačekaju početak koncerta Bilija Ajdola.
Prošetali smo da napravimo par fotki, i odjednom nastaje frka. Pored nas protrčavaju četvorica radnika obezbedjenja i pridružuju se pravoj poteri. Izgleda da je negde u okolini Dance Arene uspelo da se provuče nekoliko ljudi bez karata. Razumem, to oštećuje festival, ali ovi samo što pištolje nisu povadili. Na nesreću klinaca koji su se "ufurali", nema očekivane gužve u kojoj bi mogli da nestanu, nego na otvorenom postaju žrtve lova i Dance Arena se pretvara u gladijatorsku – osmorica na jednog. Na sred prostora ispred bine uhvaćen je jedan panker, i ne zanima me koliko košta karta i sve to, onakve batine nije zaslužio. Ako se ne varam, na flajerima i kartama piše da će takvi biti "udaljeni sa festivala", a ne "izmasakrirani naočigled ostalih".
Zaključak? Neki plate kartu pa gadjaju Dizzee Rascala čašama, a neki se izlome po tvrdjavi da bi čuli koncert omiljene grupe za koji nemaju para, i njih izlomi obezbedjenje. Nazovite me konzervativnom, ali mislim da je to veoma, veoma loše za sve nas. Ustvari, to je tužno i grozno.
Nakon što smo prisustvovali ovom incidentu, napuštamo Dance Arenu. Iskreno, ne mislim ni da ćemo se vraćati.
"I am Billy fucking Idol"
Na Main stejdžu su u toku pripreme za Bilija, a publike ima do horizonta gde god da pogledate. Odjednom, vremeplov nas je vratio u osamdesete, što je za mene naročito zanimljivo iskustvo jer se muzičke scene istih sećam uglavnom sa televizije, i to u pauzama izmedju crtaća i "Laku noć, deco". Možda je ostario, ali to je On, izblajhani idol rok scene, uhvaćen u skoku na bini sa nepogrešivom kombinacijom mrštenja i keženja: Dame i gospodo, Bili Ajdol!!!Uz pratnju benda koji prži "kao u stara dobra vremena", Bili nas je počastio kolekcijom hitova. Mladi i stari rokeri pumpaju pesnicama uz "Fantasy", pale upaljače uz "Eyes without a face", a spuštaju ruke samo da bi grlili svoje devojke zatvorenih očiju u savršenoj ekstazi uz pesmu koju čekam cele večeri, "Sweet sixteen". Bili uz pratnju akustične gitare setno peva kako je poklonio verenički prsten, i kako bi učinio sve za svoju "sweet sixteen", dok mu mi iz sveg srca aplaudiramo jer je za novosadsku publiku učinio zaista sve. Koncert je jednom rečju – savršenstvo. Da se poslužim rečima tudje pesme, "love is in the air".
Bili nam je neosporno potvdio izreku da bez starca nema udarca. Ako uzmemo u obzir da ovde imamo posla sa jednim veoma djavolastim i rokerski "prljavim" starcem, možemo samo da gromoglasno aplaudiramo uz njegov monolog o letu i devojkama u publici u lakim, providnim haljinicama. I onda iznenadjenje: vesela pesmica "In the summertime". Zagrljeni parovi se raspliću i ponovo počinje djuskanje uz "Got to be a lover".
Posle solaže na "akustari" koja se može opisati samo kao apsolutni virtuozitet, Bili nastavlja koncert pesmama "City of light", "L.A. Woman" i "Rebel Yell", a zatim se polako odjavljuje. Publika EXIT-a je odlučila da ga ne pusti da ode tako lako, pa ga izmamljuje aplauzom, i Bili peva "Hot in the city". Sam naslov pesme u sebi sažima suštinu ove večeri na Petrovaradinskoj tvrdjavi. Bili Ajdol, i pre njega H.I.M, su zaista priredili celovečernje "rokanje" kakvo odavno nije vidjeno. Ili čuto, što bi neki rekli.
"I am Billy fucking Idol", odjavio se majstor.
Iako jedva hodamo od djuskanja i nismo progovorili već pola sata jer smo ostali bez glasa, zaista smo imali nameru da stignemo na Marčela na Hip Hop stejdžu i Bjesove na Metal Hammeru. Oprostićete nam što to nismo uradili, jer je već bilo skoro dva sata posle ponoći, a put od Main stejdža se pretvorio u mravinjak. Odnosno, u sliku mravinjaka, jer pomeranja nema. Kolona se ne kreće. Nastao je zastoj kod Crossroad stejdža, a obezbedjenje je ponovo zatvorilo nekoliko prolaza i naša želja da vidimo još neki koncert pred spavanje je pala u vodu. Usled gužve, brzinom puževa smo se uputili ka parkingu. Možda bismo se osećali poraženo, da nismo upravo bili na dva prava muzička spektakla.
Kratko bih se osvrnula na bezbednost i kontrolu same publike na festivalu. Obezbedjenje je, ako nam savest dozvoli da zanemarimo incident na Dance Areni, svojski radilo svoj posao. Novosadska policija je krstarila samom tvrdjavom, a na putu ka gradu ili Petrovaradinu gde smo mi smešteni, policijska kola su rasporedjena na svakih pedesetak metara. To je veoma doprinelo osećaju sigurnosti, koji je dragocen na ovako velikim dogadjajima.
I tako smo se mi, sigurni i umorni, uputili da odmorimo upalu mišića i pripremimo se za poslednji dan EXIT-a. Nadamo se da će nas vreme poslužiti, i da ćemo se makar upola dobro provesti kao u subotu, uz Pet Shop Boyse, Scissor Sisters, Ramba Amadeusa i druge. Rekla bih vam "laku noć", ali sam ostala bez glasa. Vidimo se sutra!
Ah, da. Umalo da zaboravim (valjda će mi ovi iz sportske oprostiti). Večeras je organizovano gledanje finala Mundijala u Nemačkoj Italija-Francuska na "milijardu" video-bimova na Djavi. Ale, aleee!!
Fotografije sa nastupa HIM i Bilija Ajdola pogledajte OVDE
(MONDO - tekst: Bojana Zimonjić; foto: Petar Stojanović)
