Legendarni američki sastav The Pixies, održali su u nedelju uveče koncert u Zagrebu. Tamo je bio i Mondo.
"Dobro veče", "Hvala" - Dovidjenja"...tako malo reči izgovorenih sa bine na kojoj su u nedelju 16.jula na zagrebačkoj "Šalati" svirali legendarni The Pixies - a toliko osmeha i dobre MUZIKE izmedju.U tome je i jeste suština rokenrola valjda?
Manje priče, "enterteimenta", udvaranja publici...a više gitara, bubnjeva i basa. A toga je toliko malo danas. Tako se bar čini, jutro posle nezaboravne večeri u Zagrebu.
Šesnaest godina trebalo je da ekipa iz Bostona ponovo dodje u "ove krajeve", koji su prilikom njihove poslednje posete bili "ova zemlja".
U Zagreb se sada ide sa pasošem, a u Beogradu, 16 godina posle nastupa u SKC-u, nema ko da plati dolazak The Pixies...koji su pustili stomake (sem Džoa Santjaga), kao i mnogi medju nama.
U medjuvremenu smo se davili i u moru instant - hit bendova, retkih dobrih koncerata, mnogo EX gitarista, frontmena...A rodjendane smo i dalje slavili uz Pixies, i čekali...čekali...pa smo počeli i svadbe da ulepšavamo sa Pixiesima, i dalje smo čekali, čekali...na kraju smo i rodjenja dece proslavljali uz Frenka Bleka i ekipu.
Jasno vam je da ovo nije tekst muzičkog kritičara, već nekog ko je bio dovoljno neodgovoran da propusti nastup Pixiesa u SKC-u pre 16 godina...pa je kao još 300 - 400 ljudi iz Beograda otišao u Zagreb da ispravi još jednu "istorijsku nepravdu". Tako i čitajte ovaj tekst.
I dočekali smo.Nad "Šalatom" (zagrebačka verzija stadiona Tašmajdan, naravno manje oronula), padao je mrak (21,15h) a četiri do pet hiljada sredovečnih "padavičara", medju kojima i pomenuta ekipa iz Srbije, čekalo je Pixies.
Oni izlaze binu, prvi komentari idu na račun gabarita Kim Dil...(ima je, šta reći) ona gasi cigaretu...i uz "Bone machine" (dobio sam opkladu p.a.) kreće vožnja...kolektivno skakanje uz Gouge away...svi su već mokri, iako je napolju bilo dvadesetak stepeni, a "puhao" je malo i vetar...što ume da ušine u ovim godinama.
Posle 15 minuta prvi delirijum - vezana bomba dve "himne": Monkey gone to heaven & Debaser. Sledi horsko pevanje Hey...pršte hitovi, pauze izmedju pesama ne duže od 10 sekundi. Roudi neumorno iza kulisa štimuje gitare i dostavlja ih Santjagu i Bleku...Kim Dil tu i tamo, izmedju paljenja cigarete otpeva poneki prateći vokal...ne deluje ubedljivo sve do - Gigantic. I dalje zvuči andjeoski...
Posle sat vremena, stiže dvominutni odmor (nogu, ne i dlanova).Prvi bis počinje sa La la love you. naravno mi verujemo da su pevali to baš nama u publici, jer smo bili "super"...a jesmo, stvarno.
Uskoro sledi raspad sa Wave of Mutilation, i naravno još jedno grupno pevanje - Where is my mind (nije bilo upaljača)...drugi bis, za koji smo morali da "pružimo svoj maximum" je stigao... i oproštaj uz Here comes your man.
Čudesno veče.
Kada sam odlazio na koncert, kolega koji ih mnogo voli, a sticajem okolnosti nije mogao na put mi je rekao: "Na tvoju sreću, neće vas kao neki drugi povratnici smarati sa "a sada nešto sa našeg novog albuma".
Zaista je tako, najviše mrzim igrače koji se posle Reala ili Juventusa bezuspešno vucaraju u novim dresovima ...a mogu da ostanu legende u svom klubu i igraju dokle god požele, i dok osećaju da vrede. Obično veliki sami kažu "dosta je".
Hvala Frenku Bleku, Kim Dil, Džou Santjau i Dejvidu Loveringu što nisu snimili novi album i što nisu rekli "dosta je sa svirkama"...Track list (po sećanju, bez redosleda, po albumima...sigurno nešto nedostaje):
Surfer Rosa
1.Bone Machine
2.Where is my mind
3.Broken face
4.Break my body
5.Gigantic
Doolitle
1.Tame
2.Wave of Mutilation
3.Monkey gone to heaven
4.Debaser
5.Here comes your man
6.La la love you
7.Hey
8.Gouge away
Bossanova
1.Is she weird
Come on Pilgrim
1.Levitate me
2.Ed is dead
3.Caribou
Trompe le Monde
1. Planet of sound
Ostalu su nam dužni...ma ništa.
Baš ništa.
DB
(bez brige to su samo inicijali)
