Od 175 preduzeća u restrukturisanju, koja imaju izuzetno malu produktivnost, može se spasiti oko 20 odsto, ocenjeno je u javnoj debati u Beogradu.
U debati "Socijalna cena restrukturiranja javnih preduzeća", održanoj u Narodnoj banci Srbije, učesnici su istakli da treba napraviti jasnu razliku između preduzeća za čije poslovanje postoji ozbiljan javni interes i onih koja mogu da funkcionišu po tržišnim mehanizmima.
Direktorka Centra za visoke ekonomske studije i bivša ministarke finansija i guverner NBS, Kori Udovički, ukazala je da preduzeća u restrukturiranju zapošljavaju 55.000 radnika, što je pet odsto zaposlenih u Srbiji, a proizvode oko 1,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP).
Ona je ocenila da je njihova produktivnost izuzetno mala, napomenuvši da preduzeća koja su u nadležnosti Agencije za privatizaciju Srbiju godišnje koštaju 55 miliona evra direktnih subvencija i 220 miliona evra novih dugovanja.
Udovički je istakla da se dve trećine do četiri petine tog iznosa odnosi na preduzeća u restrukturiranju i dodala da je to velika cena, a da u obzir treba uzeti i njihova dugovanja prema zdravom delu privrede.
Ona je dodala da proces restrukturiranja traje 10 godina i da do sada nije bilo rezultata, napomenuvši da Srbija nije gradila kapacitete institucija koje bi obavile restrukturiranje, što je posao koji prevazilazi mandat jedne vlade.
"Mislim da nije tačno da javnom svojinom ne može dobro da se upravlja", kazala je ona, i kao primer navela da dobar deo nemačke privrede zavisi od banaka koje su u državnom vlasništvu.
Direktorka Centra za razvoj, restrukturiranje i privatizaciju Privredne komore Srbije Slobodanka Džinović-Kojić je rekla da je u procesu restrukturiranja trenutno 175 preduzeća.
Kako je navela za Tanjug, prema proceni Privredne komore Srbije, može se spasiti oko 20 odsto tih preduzeća što, imajući u vidu veliku nezaposlenost nije mali broj, budući da je svako radno mesto važno.
"Neophodno je da se brzo reaguje, jer nam je vreme neprijatelj", kazala je Džinović- Kojić i dodala da pažnju treba pokloniti onim preduzećima koja imaju brend, proizvod i tržište.
Prema njenim rečima, jedan broj preduzeća nije moguće spasiti "i tu se zna šta je neminovnost".
Akcenat treba staviti na preduzeća iz metalskog kompleksa, koja zapošljavaju oko 12.500 radnika, posebno proizvođače saobraćajnih sredstava, kao i preduzeća iz hemijske industrije, ocenila je ona.
Član Fiskalnog saveta Nikola Altiparmakov je istakao da je prilikom restrukturiranja potrebno postaviti jasnu granicu između toga šta su vitalne funkcije države, a gde se mogu primeniti tržišni mehanizmi.
Altiparmakov je mišljenja da se granica fundamentalnih funkcija države suviše širi, navodeći kao primer da tržišni mehanizmi daju dobre rezultate u oblasti telekomunikacija, proizvodnji hrane i lekova i da tu učešće države nije neophodno.
Prema njegovim rečima, socijalna politika se ne može voditi kroz javna preduzeća, jer se na taj način gomilaju gubici i zadržava status kvo.
Predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković smatra da prilikom restrukturiranja treba voditi računa o tome koja su to preduzeća za čijim poslovanjem postoji ozbiljan javni interes i koja su neophodna za funkcionisanje države.
Atanacković je, u izjavi Tanjugu, izrazio nadu da neće biti produžen rok za završetak procesa restrukturiranja, ocenivši da je sada poslednji momenat da se nešto ozbiljno uradi na tom planu.
On je kazao da je pre 12 godina, kada je restrukturiranje započeto, bilo lakše podneti socijalnu cenu tog procesa nego danas, i dodao da je pitanje šta činiti sa radnicima koji rade u tim preduzećima, a koje sada izdržava država.
Atanacković je istakao da ceh za preduzeća u restrukturiranju plaća realni deo privrede, koji je, zbog povlastica koje ta preduzeća imaju, izložen i nelojalnoj konkurenciji.
Debatu "Socijalna cena restrukturiranja javnih preduzeća" organizovala je Fondacija Centar za demokratiju u saradnji sa Fridrih Ebert fondacijom.
(Tanjug, foto: Fonet/Božidar Petrović)
Direktorka Centra za visoke ekonomske studije i bivša ministarke finansija i guverner NBS, Kori Udovički, ukazala je da preduzeća u restrukturiranju zapošljavaju 55.000 radnika, što je pet odsto zaposlenih u Srbiji, a proizvode oko 1,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP).
Ona je ocenila da je njihova produktivnost izuzetno mala, napomenuvši da preduzeća koja su u nadležnosti Agencije za privatizaciju Srbiju godišnje koštaju 55 miliona evra direktnih subvencija i 220 miliona evra novih dugovanja.
Udovički je istakla da se dve trećine do četiri petine tog iznosa odnosi na preduzeća u restrukturiranju i dodala da je to velika cena, a da u obzir treba uzeti i njihova dugovanja prema zdravom delu privrede.
Ona je dodala da proces restrukturiranja traje 10 godina i da do sada nije bilo rezultata, napomenuvši da Srbija nije gradila kapacitete institucija koje bi obavile restrukturiranje, što je posao koji prevazilazi mandat jedne vlade.
"Mislim da nije tačno da javnom svojinom ne može dobro da se upravlja", kazala je ona, i kao primer navela da dobar deo nemačke privrede zavisi od banaka koje su u državnom vlasništvu.
Direktorka Centra za razvoj, restrukturiranje i privatizaciju Privredne komore Srbije Slobodanka Džinović-Kojić je rekla da je u procesu restrukturiranja trenutno 175 preduzeća.
Kako je navela za Tanjug, prema proceni Privredne komore Srbije, može se spasiti oko 20 odsto tih preduzeća što, imajući u vidu veliku nezaposlenost nije mali broj, budući da je svako radno mesto važno.
"Neophodno je da se brzo reaguje, jer nam je vreme neprijatelj", kazala je Džinović- Kojić i dodala da pažnju treba pokloniti onim preduzećima koja imaju brend, proizvod i tržište.
Prema njenim rečima, jedan broj preduzeća nije moguće spasiti "i tu se zna šta je neminovnost".
Akcenat treba staviti na preduzeća iz metalskog kompleksa, koja zapošljavaju oko 12.500 radnika, posebno proizvođače saobraćajnih sredstava, kao i preduzeća iz hemijske industrije, ocenila je ona.
Član Fiskalnog saveta Nikola Altiparmakov je istakao da je prilikom restrukturiranja potrebno postaviti jasnu granicu između toga šta su vitalne funkcije države, a gde se mogu primeniti tržišni mehanizmi.
Altiparmakov je mišljenja da se granica fundamentalnih funkcija države suviše širi, navodeći kao primer da tržišni mehanizmi daju dobre rezultate u oblasti telekomunikacija, proizvodnji hrane i lekova i da tu učešće države nije neophodno.
Prema njegovim rečima, socijalna politika se ne može voditi kroz javna preduzeća, jer se na taj način gomilaju gubici i zadržava status kvo.
Predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković smatra da prilikom restrukturiranja treba voditi računa o tome koja su to preduzeća za čijim poslovanjem postoji ozbiljan javni interes i koja su neophodna za funkcionisanje države.
Atanacković je, u izjavi Tanjugu, izrazio nadu da neće biti produžen rok za završetak procesa restrukturiranja, ocenivši da je sada poslednji momenat da se nešto ozbiljno uradi na tom planu.
On je kazao da je pre 12 godina, kada je restrukturiranje započeto, bilo lakše podneti socijalnu cenu tog procesa nego danas, i dodao da je pitanje šta činiti sa radnicima koji rade u tim preduzećima, a koje sada izdržava država.
Atanacković je istakao da ceh za preduzeća u restrukturiranju plaća realni deo privrede, koji je, zbog povlastica koje ta preduzeća imaju, izložen i nelojalnoj konkurenciji.
Debatu "Socijalna cena restrukturiranja javnih preduzeća" organizovala je Fondacija Centar za demokratiju u saradnji sa Fridrih Ebert fondacijom.
(Tanjug, foto: Fonet/Božidar Petrović)
