Sa dolaskom voćarske sezone novine su pune tekstova "1.500 dinara dnevno na dohvat ruke, a niko neće da radi". Ispitivanjem smo došli do jednostavnog odgovora, radi se o "krvavom poslu".
Berite višnje (trešnje, maline...) i lako zaradite hiljade dinara, pozivi su milionima nezaposlenih "lenština" iz gradova koji se s proleća šalju iz klimatizovanih kancelarija novinskih agencija koje prenose vapaje "sa terena" za radnom snagom.
Jedan od najnovijih "vapaja" ove sezone bio je iz takovsko-rudničkog kraja gde nema ko da ubere zovu, a sagovornik agencije kaže da "berač lako može da sakupi 20 kilograma tog cveta čija je cena 60 dinara po kilogramu". Propada, kaže zova, a "propada" i 1.500 dinara zarade, doduše bez preciziranja koliko sati rada za tu dnevnicu treba.
Kao "lak posao koji niko neće" po novinama se predstavlja i branje malina, višanja, utovar-istovar slame i drugi poljoprivredni radovi kojima sezonski treba ispomoć u radnoj snazi. Retko se ko za uslove rada obrati onima koji takve poslove nude, a još ređe onima koji ih rade.
Jedan od onih koji zarađuju tih "1.500 dinara" je i Predrag Dimitrijević, stamena starina od šezdeset i nešto leta. On sa svojom ekipom poslednjih pet godina bere duvan kod istog gazde u selu Uzleće u Mačvi, i zna sve o toj "lakoj zaradi".
"Svi berači za koje ja znam su zreli ljudi od četrdeset godina pa naviše, nije to posao za mlađariju. Današnja deca imaju, da tako kažem specifičnu kulturu rada i života. Oni ležu u krevet u vreme kada mi idemo u polje", kaže Dimitrijević.
Po vremenu rada, dnevno branje duvana spada u kraće poljoprivredne poslove. Bere se "samo" nekih sedam sati dnevno, ali je mala začkoljica što se počinje oko pola četiri ujutro. Do 11 sati pre podne ekipa je već "u dvorištu" (kod gazde), popije se kafa, pojede kolač i i tada posao počinju oni koji pakuju duvan i stavalju u sušare.
"I kad bi se neko mlad i neiskusan i pojavio da radi, gazda teško da bi ga uzeo. Duvan je osetljiva biljka, treba znati kako brati , kako pakovati i kako sušiti, a malo ko će da rizikuje rod da bi se neko 'igrao", kaže Dimitrijević.
Da sezonski poljoprivredni poslovi nisu za gradsku decu potvrđuje i Breda Milić iz beogradske Omladinske zadruge (OZ) "Bulevar".
"Već nekoliko sezona ne dobijamo ponude za takve poslove a i kad bi dobili ne znam da li bi prihvatili da obezbeđujemo ljude. To svuda rade iskusni radnici u godinama, koji imaju i veštine i znanja za brz i precizan rad", kaže menadžerka.
Ući u polje u zoru, biti na suncu deset, dvanest sati i to udaljan nekoliko kilometara od vode, nije nimalo lako ni za prekaljene radnike, a kamoli za studente.
"I kad se pojave rade dva dana, pa treći već fizički ne mogu, a sezona je mesec dana. Gazda onda mora da navrat-nanos traži zamenu, a rod ne čeka nikog, zna se u kom roku mora da se obere, uskladišti, zamrzne...", kaže Breda Milić.
I nije tako samo sa malinama, trešnjama, višnjama..., gde je dnevnica i do 1.700 dinara i to uz hranu i smeštaj, ali se mora pedantno nabrati 50 ili 60 kilograma delikatne robe. I na baliranju slame se može zaraditi i 2.000 dinara dnevno, ko može da radi od šest ujutro do osam uveče.
Raditi na suncu je paklen posao, ali ništa zgodnije nije ni na hladnom. Kad biste čuli da se u hladnjači za preradu voća može zaraditi i do 80.000 dinara, zadovoljno biste klimnuli glavom.
Ali pre nego što počnete da trljate ruke i okrećete telefone, "proguglajte" malo šta to sa sobom nosi, i lako ćete naći iskustva radnika koji su zaradili "tolike pare" u turnusu, ali za 720 sati rada. Jedan od najnovijih "vapaja" ove sezone bio je iz takovsko-rudničkog kraja gde nema ko da ubere zovu, a sagovornik agencije kaže da "berač lako može da sakupi 20 kilograma tog cveta čija je cena 60 dinara po kilogramu". Propada, kaže zova, a "propada" i 1.500 dinara zarade, doduše bez preciziranja koliko sati rada za tu dnevnicu treba.
Kao "lak posao koji niko neće" po novinama se predstavlja i branje malina, višanja, utovar-istovar slame i drugi poljoprivredni radovi kojima sezonski treba ispomoć u radnoj snazi. Retko se ko za uslove rada obrati onima koji takve poslove nude, a još ređe onima koji ih rade.
Jedan od onih koji zarađuju tih "1.500 dinara" je i Predrag Dimitrijević, stamena starina od šezdeset i nešto leta. On sa svojom ekipom poslednjih pet godina bere duvan kod istog gazde u selu Uzleće u Mačvi, i zna sve o toj "lakoj zaradi".
"Svi berači za koje ja znam su zreli ljudi od četrdeset godina pa naviše, nije to posao za mlađariju. Današnja deca imaju, da tako kažem specifičnu kulturu rada i života. Oni ležu u krevet u vreme kada mi idemo u polje", kaže Dimitrijević.
Po vremenu rada, dnevno branje duvana spada u kraće poljoprivredne poslove. Bere se "samo" nekih sedam sati dnevno, ali je mala začkoljica što se počinje oko pola četiri ujutro. Do 11 sati pre podne ekipa je već "u dvorištu" (kod gazde), popije se kafa, pojede kolač i i tada posao počinju oni koji pakuju duvan i stavalju u sušare.
"I kad bi se neko mlad i neiskusan i pojavio da radi, gazda teško da bi ga uzeo. Duvan je osetljiva biljka, treba znati kako brati , kako pakovati i kako sušiti, a malo ko će da rizikuje rod da bi se neko 'igrao", kaže Dimitrijević.
Da sezonski poljoprivredni poslovi nisu za gradsku decu potvrđuje i Breda Milić iz beogradske Omladinske zadruge (OZ) "Bulevar".
"Već nekoliko sezona ne dobijamo ponude za takve poslove a i kad bi dobili ne znam da li bi prihvatili da obezbeđujemo ljude. To svuda rade iskusni radnici u godinama, koji imaju i veštine i znanja za brz i precizan rad", kaže menadžerka.
Ući u polje u zoru, biti na suncu deset, dvanest sati i to udaljan nekoliko kilometara od vode, nije nimalo lako ni za prekaljene radnike, a kamoli za studente.
"I kad se pojave rade dva dana, pa treći već fizički ne mogu, a sezona je mesec dana. Gazda onda mora da navrat-nanos traži zamenu, a rod ne čeka nikog, zna se u kom roku mora da se obere, uskladišti, zamrzne...", kaže Breda Milić.
I nije tako samo sa malinama, trešnjama, višnjama..., gde je dnevnica i do 1.700 dinara i to uz hranu i smeštaj, ali se mora pedantno nabrati 50 ili 60 kilograma delikatne robe. I na baliranju slame se može zaraditi i 2.000 dinara dnevno, ko može da radi od šest ujutro do osam uveče.
Raditi na suncu je paklen posao, ali ništa zgodnije nije ni na hladnom. Kad biste čuli da se u hladnjači za preradu voća može zaraditi i do 80.000 dinara, zadovoljno biste klimnuli glavom.
Ko god je i minut proveo u bilo kojoj hladnjači zna da je tih 111 dinara po satu smešna para. Satnica državnog službenika koji ima prosečnu statističku platu od 41,689 dinara u aprilu 2013. godine (sa punim kancelarijskim komforom, plaćenim bolovanjem i zdravstvenim i penzijskim osiguranjem, regresom, tolim obrokom i plaćenim prevozom...) je 227 dinara.
S druge strane, imate i iskustva gazda, koji se čude kako "tamo negde" mogu da plate radnike manje kada oni nude "i 170 dinara po satu" sezonskog posla, a ne mogu da u Srbiji nađu kvalitetne radnike, već im dolaze iz Bosne ili čak Bugarske.
Gradskoj deci, tako , ostaju samo "gradski poslovi" – kelnerisanje, prodaja sladoleda, utov-istovar kamiona, rad u kol centrima i sve popularnije promocije.
Tu je već šansa da se posao nađe preko agencija i omladinskih/studentskih zadruga veća, ali ne značajno, sudeći po žalbama zainteresovanih kojih je "pun internet".
Breda Milić iz OZ "Bulevar" kaže da je ovakvih ponuda posla u Beogradu s proleća više oko trideset odsto. Na takvim poslovima, srećnici koji ih dobiju u moru tražilaca, mogu zaraditi od 130 do 150 dinara po satu. Kako su to povremeni poslovi, tu smena obično ne traje puno radno vreme od osam sati , pa dnevnica ispadne oko 800, 900 dinara.
Znatno veća dnevnica je za promocije, ide i do 1.600 dinara, ali i to se radi tek po nekoliko dana, a na isplatu zarađenih para se čeka i po četiri meseca. Tako da ako ste smislili da u junu zaradite za džeparac (jer od ovakvih poslova se "ne živi") za letovanje, računajte da ćete "na more" u septembru ili oktobru.
U Beogradu je situacija još i dobra jer u drugim gradovima po Srbiji takvu "sezonu" ni ne osećaju, kaže nam Sreten Petaković iz užičke OZ "Mladost" i Veselin Srefanović iz OZ "Biznis" iz Subotice.
"Posla koji se nudi je sve mane i manje, otprilike oko dvadeset odsto godišnje u protekle četiri godine. Veliki dražvni i društveni sistemi su propali, a od privatnika ako neko i nudi neki poslić, izbegava omladinske zadruge da ne bi platio još 28 ili 78 odsto poreza i doprinosa na neto cenu rada", kaže Petaković.
U Užicu "Valjaonica bakra", "Prvi partizan" ili "Putevi užice" više nisu one firme od nekad gde je uvek bilo povremenih poslova, privatnici zapošljavaju na crno, zadruge ne mogu da rade sa fizičkim licima, a još po unutrašnjosti trpe monopol beogradskih zadruga koje ekskluzivno rade sa velikim kompanijam , tako da prespektiva nije nimalo svetla.
Za berače i druge poljoprivredne radove "Mladosti" se tako niko ni ne obraća, jer ti poslovi su potpuno "na crno". Berače maline i drugog voća traže i oko Užica, ali je problem kako stići do posla, a ne potrošiti na to pola dnevnice za put.
Takvog posla nema ni u Subotici, kaže Veselin Stefanović iz OZ "Biznis".
"Manuelni rad se sve više zamenjuje mašinama – viljuškarima, pakericama... Dođe poneki posao utovarivanja za 5.000 dinara koje kao dnevnicu podeli troje ljudi ili malo duže angažovanje na nekoj građevini, gde se zaradi i više od 1.500 dinara za deset sati rada, i to je to. Kad se preko nas radi jedan dan, plaćeno je zdravstveno i penzijsko za taj dan, a drugde se toleriše gola dnevnica na ruke i onda nije čudo što posla nema", kaže Stefanović.
(MONDO/Georgi Mitev Šantek/Ilustracija: Guliver/Getty Images/Thinkstock)
