Prvi utisak koji imate kada uđete u Palatu Saveznog izvršnog veća, (Palatu Srbije kako se danas naziva, mada joj zvanično ime nikad nije promenjeno) je da se ništa nije promenilo još od Titove ere.

Nameštaj, stolarija, tepisi, klimatizacija, sve odiše istorijom, mada, treba napomenuti i to da je sve u savršeno funkcionalnom stanju i dan danas.

Činjenica je da se zaista ništa od enterijera nije diralo, a na tome je najviše insistirao kustos Slavomir Anđelić.

"Zahtevao sam, a nadležni su odobrili, da se nikakve promene ne vrše, osim povremene popravke i restauracije nameštaja, pa tako ovde možete sedeti na istim foteljama na kojima su 1961. godine sedele delegacije Prve konferencije Nesvrstanih zemalja", objašnjava nam Anđelić dok pokazuje najveći salon u palati, salu Jugoslavija.

Sala je dugačka 40 metara i široka 20, a može da primi 2.500 ljudi. U ovom svojevrsnom srcu palate, nalazi se i veličanstveni luster, verovatno najveći na svetu, sastavljen od 4.300 sijalica čija se svetlost prelama kroz prizme i formira boje duge.

Kao umetničko delo za sebe, luster podseća na ogromno oko, a neverovatne brojke govore da je prečnika 18 metara i težak čak devet tona.

U ovoj sali se takođe nalaze, kao i u ostatku palate, dela najvećih umetnika tog vremena – Lazara Vujaklije, Petra Lubarde, Mladena Srbinovića, Matije Rodićija i Boška Petrovića, ravnopravno raspoređena po zidovima "Jugoslavije".

Osim salona Jugoslavija, u ovom zdanju postoji još šest salona, za svaku bivšu SFRJ republiku po jedan i interesantno je da proporcije svakog skoro da odgovaraju proporciji koja je ta republika imala u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Zanimljivo je i to da je svaki salon uređen tako da podseća na republiku kojoj je posvećen, iako to ne znači da se u njemu nalaze samo dela umetnika iz tog naroda. I zaista, ako malo obratite pažnju, u salonu Slovenije uočićete lustere u obliku stalagnita iz Postojnske jame, na tepihu u salonu Srbije žitna polja i kosovske manastire, a na fresci u hrvatskom salonu dalmatinski krš.

Jedino je salon Makedonije popunjen samo delima umetnika iz ove bivše SFRJ republike, jer je u potpunosti uređen u etno-stilu, a zbog karakteristične boje, nazivaju ga i "crveni salon".

Anđelić nam je otkrio da je ovaj salon bio omiljen nekadašnjoj tužiteljki Haškog tribunala, Karli Del Ponte, i da je volela njegov "kafanski ambijent", jer je i sama "meraklija".

Osim što je od poda do plafona ispunjena umetničkim delima, važno je napomenuti i da je u Palati svaki predmet raspoređen prema mišljenju umetnika, ali i samih arhitekata.

Upravo zbog toga, šetnja kroz ovo zdanje je zapravo šetnja kroz muzej jer svaka slika, mozaik, freska, tapiserija, skulptura i luster su na određenom mestu iz samo jednog razloga, a to je da budu simbol jednog, očigledno, lepšeg vremena.