Na police s žestokim alkoholnim pićima probile su se vrhunske, i cenom i kvalitetom, domaće rakije, a srpska šljivovica, kajsijevača ili dunjevača ušle su u bitku sa viskijem čak i na beogradskim splavovima – potpuno zasluženo.
Nestalo vam je strikanove "provereno dobre" rakije, a dolaze gosti pred kojima se ne bi valjalo obrukati sa "žestinom" pa ste se obreli u hipermarketu ili, u boljem slučaju, specijalizovanoj prodavnici pića. Na policama pored čuvenog "džonija šetača" (Johnny Walker Red Label) i drugih manje ili više popularnih marki viskija red flaša sa domaćim rakijama. Ali, cena "boli glava", i do 50 odsto viša. Šta je sad to? Pa ko plaća toliko za "brlju"?
Stvar je u tome da to nije nikakva brlja, jer ako se na polici nalaze "stara sokolova", "žuta" i "bela osa", "bojkovčanka" ili "kraljica", reć je o najboljim komercijalnim srpskim rakijama koje su, tvrde znalci, mnogo bolje od konfekcijskih inostranih viskija, brendija, votki ili tekila.
"Dobro je da se to događa. U Francuskoj ili Škotskoj nećete naići da je strano piće skuplje od kvalitetnog domaćeg, svi cene sebe. Voćne rakije su tehnološki najcenjenija pića u svetu i tu nema dvojbe i da smo malo "pametniji" da cenimo tu domaću šljivu, dunju, krušku ili malinu, a da smo s druge strane organizovaniji, i srpska rakija bi u svetu značila koliko francuski konjak", kaže prof. dr Ninoslav J. Nikićević sa Instituta za prehrambenu tehnologiju i biohemiju Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu.
Ovaj beogradski profesor je u svetu proizvođača jakih alkoholnih pića i ljubitelja kvalitetne kapljice znan kao "doktor za rakiju", pošto je zaista doktorirao na tehnologiji proizvodnje pića od domaće šljive "požegače".
Član je Komisije za ocenjivanje jakih pića na Gospodarskom rastavišču u Ljubljani i stalni član Međunarodne komisije Evropske Unije od 2009. godine. Pored redovne nastave na Poljoprivrednom fakultetu u "tajne" spravljanja vrhunske rakije prošlo je od 2006. godine i 400 polaznika posebnog kursa, među kojima su danas i neki vrhunski proizvođači.
"Građani Srbije ne cene šljivu ni izbliza koliko bi trebalo. Rakiju smatraju pićem 'za po kući', a viski se uzdiže u nebesa. Tek u poslednje vreme čujem i kvalitetna domaća rakija se probila 'do splavova' i tamo bije bitku sa viskijem. Duša me boli što ni na policama svetskih fri šopova ne vidim srpsku rakiju, jer ako rakije i ima to je neka (hrvatska) Badelova ili iz Zvečeva", kaže profesor Nikićević.
A ne bi trebalo da je tako jer, kako profesor Nikićević "odgovorno tvrdi", srpska šljivova rakija i prepečenica spadaju među najkvalitetnija jaka alkoholna pića na svetu. U Srbiji se gaje dve najbolje sorte šljiva "crvena ranka" i "požegača", i one daju rakije koje prof Nikićević zove "ajkulama", tj. koje na skali ocenjivanja karakteristika pića (boja, bistrina, tipičnost, miris, ukus) 16 – 20 lako prebacuju podeok 19.
"Nije to samo ukus i ono "greje vam stomak", jer kada pomirišete vrhunsku srpsku rakiju pa osetite miris bosiljka, ljubičice... to je božanstveno", kaže profesor Nikićević.
Pritom, četvrtina proizvodnje od 350 registrovanih i još toliko (zbog komplikovane procedure i finansijskih zahteva države) neregistrovanih proizvođača u Srbiji može da se kvalitetom svrsta u svetski vrh.
"Možda ne možemo još da se nosimo sa Francuzima i Škotima, ali to ne znači da ne treba da probamo. Francuzi su sa svojim konjakom, kalvadosom (rakija od jabuka) i armanjakom pravi umetnici, a kod Škota pet odsto proizvodnje su malt viskiji (isključivo od ječmenog slada) i dobar deo njih su vrh ponude. Međutim ono što Škoti izvoze, razne mešavine (blended) u koje ide i kukuruz, pšenica, ječam... Ono što 'prolazi' kod nas, nekakvi američki burboni, to srpskoj šljivovici, kajsijevači li dunjevači nije ni prineti", kaže profesor Nikićević.
Za loš domaći rejting srpske šljivovice krivi su i proizvođači, koji ne brinu pre svega za ambalažu, a poneki u rakiju stavljaju sve i svašta, od široke upotrebe šećera i veštačkog alkohola, do raznih veštačkih aroma.
Ima i krivice države, koja s jedne strane preterano, a pogrešno administrira i suviše zahteva od malog proizvođača, a s druge strane slabo vrši kontrolu i premalo radi na promociji i izvozu.
"Svakom proizvođaču čiji sam produkt analizirao ili mu u procesu pomagao kažem da ne gleda u tom kazanu dolare i evre nego svoj obraz, svoju porodicu i Srbiju ako hoćete", kaže "doktor za rakije".
Profesor Nikićević je nedavno imao priliku da na ocenjivanju rakija na Gledičkim planinama proceni i rakiju koju je ispekao predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Predsednikove rakije već su imale priliku da isprobaju zvanice na njegovoj inauguraciji, a ovoga puta kajsijevača je prešla kroz iskusne ruke i preko istančanih nepca profesionalca – i zaslužila zlatnu medalju. "Ocena bi bila još viša da je bila malo blaža, jer je prebacila gornju granicu od 45 volumnog procenta alkohola (broj litara čistog etanola u 100 litara pića) kada se gubi na bukeu", kaže svoj sud srpski stručnjak.
Ima, naravno, i potpuno drugačjih primera. Recimo, kada su svojevremeno poznatom proizvođaču Radiši Pljakiću (firma Flores proizvodi između ostalog "žutu osu" i "belu osu") ponudili kredit EBRD da proširi proizvodnju on je odbio jer nije hteo da većim kvantitetom rizikuje kvalitet.
I za državu ima posla, jer ako je SFRJ propustila priliku da u svetu zaštiti tehnologiju proizvodnje šljivovice pa rakiju pod tim imenom sada prodaju i Nemci, Austrijanci, Česi i gotovo svi sa Balkana, to ne znači da sada ne možemo i ne moramo da štitimo srpsku šljivovicu/prepečenicu. Sa nacionalnim pićima moramo da uđemo u EU, a odobreno nam je samo njih šest, sedam. Srpska šljivovica zaštićena je kao nacionalni brend u EU tek 2007. godine. Da bi se steklo svetsko prepoznavanje moramo da zaštitimo tehnologiju proizvodnje, da rakije imaju potvrđeno geografsko poreklo - kao vina.
A srpske rakije svakako bi mogle da budu jedan od izvoznih aduta.
"Prema mojim računicama iz 2002. godine od izvoza prvoklasne rakije godišnje se može zaraditi bar milion evra. Ali to ne može da ide sa navojnim čepom i običnom flašom, već sa kvalitetnom dizajniranom bocom i modernim zapušačem", kaže profesor Nikićević.
Ima toga i danas pa su s početka pomenute marke rakija već našle svoj put do tržišta SAD, Kanade, EU, Rusije, Australije... ali to se sve još uvek svodi na entuzijazam pojedinaca.
Tu se vraćamo na početak priče, na cene. Nebojša Starovlah iz distributeske kuće Tim 99, koji odlično poznaje domaće tržište, kaže da se rakija prodaje neuporedivo više od viskija, ali samo ona nižeg cenovnog ranga, od 400 do 800 dinara za litar. Tek desetak odsto prometa ide na kvalitetna pića.
Kada je u Beogradu na FESTU 2013 gostovao američki glumac Majkl Medsen, premijer srpske Vlade Ivica Dačić mu nije poklonio "X godina odležali" viski, već flašu srpske šljivovice "stara sokolova". Domaćin je tako prigodno promovisao svoje najbolje, a gostu je garantovan užitak.
Prosečan Srbin će u kafanici i dalje radije popiti vinjak, pa tako tog pića "ode" godišnje sedam puta više nego viskija, koji preferiraju oni koji žele da se pokažu ili im "sve tuđe lepše miriše". A i od tog viskija, 70 odsto tržišta su pomenuta "konfekcija" – "balantajns" i "džoni voker - red lejbel", koji je "dobar za slavu ili poklon doktoru".
"Sa strancima koji dođu u Srbiju situacija je drugačija. Oni po pravilu žele da probaju nešto domaće, autentično i obično se oduševe našim rakijama, naravno kada im se ponude one vrhunskog kvaliteta", kaže Starovlah.
Za sve koji uživaju u jakoj kapljici, tj. "vole da popiju malo ali kvalitetno", prof Nikićević ima jedan savet. Ako na polici "podruma pića", hipermarketa ili specijalizovane radnje vidite rakiju koja u boci od 0,7 litara košta manje od 10 do 12 evra – bežite glavom bez obzira. Ne rizikujte s užitkom, a ni zdravljem , jer to teško da je prava rakija. Ako je, pak, cena oko 20 evra i to za rakiju koja nije ležala više od dve godine (jer starije mogu da idu i do 50 evra), e to je onda već neka garancija da nećete razočarati ni sebe, ni svoje goste.
"Kvalitet je tvrdoglav argument. Ako se zna da za rakiju od šljive treba 100 kilograma ploda da bi se dobilo deset litara rakije, od kajsije devet, a kod dunje tek četiri do pet litara, onda ni krajnja cena sa proizvodnjom, ambalažom, transportom, trgovačkim maržama i akcizom... ne može da bude mala", kategoričan je profesor Nikićević.
(Georgi Mitev Šantek / MONDO)
