Broj obolelih od Hašimoto tiroiditis, autoimunog oboljenja štitaste žlezde poslednjih godina se povećava, kako u svetu, tako i kod nas. Endokrinolozi smatraju da razlog za to nije samo povećanje broja okidača bolesti iz spoljne sredine, već i činjenica da pacijenti češće rade laboratorijske analize, kojima se Hašimoto slučajno otkriva.

"Nekada se analize rade zbog sumnje da iza simptoma poput stresa, lupanja srca, napetosti stoji smanjena funkcija štitne žlezde", kaže za "Novosti" profesor dr Milan Petakov, endokrinolog Klinike za endokrinologiju, dijabetes i poremećaje metabolizma Kliničkog centra Srbije.

"Analize nekad otkriju povećan titar antitiroidnih antitela koji ukazuje na Hašimoto tiroiditis. To znači da u štitastoj žlezdi 'čuči' hronično zapaljenje i da pacijenti imaju Hašimoto, ali ne znači da je već došlo do hipotireidoze (smanjenja funkcije štitaste žlezde), iako je znak da će se to sigurno desiti, pre ili kasnije."

Doktor Petakov navodi da spoljašnja sredina i savremeni način života deluju kao okidač za oboljenje. Kod osoba koje imaju genetsku predispoziciju, pod uticajem tih faktora organizam počinje štitastu žlezdu da doživljava kao strano telo i izaziva njeno konstantno zapaljenje. Taj proces može da traje godinama, čak i decenijama, pre nego što se pojave prvi simptomi i utvrdi da štitasta žlezda luči manje hormona nego što je potrebno.

"Zato je slučajno otkrivanje Hašimoto tireoditisa dobro, jer simptomi, poput umaranja, malaksalosti, dobijanja na težini i pored lošeg apetita, psihomotorne usporenosti, zaboravnosti, pospanosti, pojavljuju se tek kada se lučenje hormona štitne žlezde smanji", dodaje dr Petakov.

Pošto se zna da kod određenih osoba postoji genetska predispozicija za Hašimoto tiroiditis, osobe s porodičnom istorijom ove bolesti treba da rade periodične preventivne preglede. Naročito ženska deca treba da se kontrolišu, jer ako u porodici imaju nekog sa autoimunom hipotireozom, osam do 10 puta im je veći rizik da i same dobiju Hašimoto.

"Lekari nisu usaglašeni koliko često treba proveravati štitastu žlezdu, ali ako je njena funkcija očuvana, može se dolaziti jednom godišnje na pregled", pojašnjava dr Petakov.

Hašimoto tiroiditis se ne leči, već samo prati. Jer, kod ovog oboljenja uzrok zapaljenja je imunološki sistem pacijenta, koji ne sme da se blokira. Lečenje se sprovodi tek kada štitasta žlezda počne da smanjuje funkciju i tada se traži pravi momenat za započinjanje terapije.

"Hašimoto ne možemo da lečimo, ali posledicu, smanjenu funkciju štitaste žlezde možemo. Pacijentima se daje prirodni hormon kao zamena za onaj koji žlezda ne pravi dovoljno. Kako štitna žlezda propada, povećava se doza leka, sve dok u potpunosti ne zameni ulogu štitaste žlezde."

Pacijentima sa Hašimotom, koji imaju visok titar antitela nekada se preporučuje uzimanje selena kao antioksidansa. Oko ovog pitanja endokrinolozi još nisu saglasni, jer nije dokazano da uzimanje selena usporava gubitak štitaste žlezde, već samo smanjuje količinu antitela u krvi.

Hašimoto je mnogo češći kod žena. Po statistikama na godišnjem nivou kod četiri od 1.000 žena će biti otkrivena hipotireoza, a među 1.000 muškaraca kod jednog.

"Naročito je važno da žene koje planiraju trudnoću, a imaju Hašimoto provere pre ostajanja u drugom stanju da li je funkcija štitaste žlezde u redu", kaže dr Milan Petakov.

"One žene koje već imaju smanjeno lučenje hormona štitne žlezde i piju terapiju, čim zatrudne moraju odmah da podignu dozu za 25 ili 50 mikrograma i odmah se jave svom endokrinologu."