Znate verovatno onu na internetu veoma popularnu sliku gde očajni mozak, iz sve snage, pokušava rukama da zadrži izbujano srce, koje mahnito pokušava da mu pomogne i viče:

"Moram, moram!"

Malo je nedostajalo da to bude glavna slika iznad retko iskrenog intervjua koji je Miloš Ninković dao, gostujući u redakciji MONDA u utorak posle obavljene terapije leđa, koga ja inače muče neko vreme. Ali, nismo se odlučili za to.

Umesto slike, pustili smo da njegove reči svedoče o tome koliko je odluka da se u najboljim fudbalskim godinama vrati u Srbiju i ostvari san da igra za Crvenu zvezdu u stvari bila iracionalna, zasnovana na čistoj ljubavi, zaljubljenosti.

I mi, i on, mislili smo da je ta priča, nepuna tri meseca po njegovom predstavljanju u Ljutice Bogdana sada već  passé, ali ste nas razuverili vi! Velika većina pitanja koja ste slali uoči Ninkovićevog dolaska kod nas bila su vezana upravo za to. Nismo mogli da vas ignorišemo i razgovor počnemo drugačije...

Ovog puta, pametniji za tri meseca iskustva kakvog ranije nije imao, Ninković je ipak u nešto drugačijem tonu govorio o ljubavi između Crvene zvezde i njega.

"Odluka da dođem u Crvenu zvezdu u 28. godini nije bila nimalo laka, bez obzira na ogromnu želju. Mnogo je lakše vratiti se kada si pri kraju karijere, jednostanvo dođeš, odigraš sezonu ili dve u gradu u kom si živeo i odrastao... Ali, vratiti se sa 28 godina i to kao slobodan igrač? Nije meni bilo baš toliko lako da donesem takvu odluku", rekao je i primetio:

"Ali, iznenađen sam da je ljudima i dalje to neverovatno, mislio sam da su se ohladili. Po tome mogu da zaključim koliko im je zaista stalo do Crvene zvezde i da se u ovoj sezoni nešto dobro napravi".

Poštujući tvoju odluku, ne možemo da se ne zapitamo da si između toga da igraš protiv Ronalda i Mesija i života u simpatičnom gradiću kraj Valensije izabrao da na Vračaru stojiš nag do pojasa pred nezadovoljnim navijačima... Da li si u nekom trenutku pomislio da si doneo pogrešnu odluku?

"Mogao sam i u Španiju, evo Olimpijakos igra Ligu šampiona, ali ne kajem se... Mada, bude mi nekad teško, pogotovu posle ovih poraza. Dođeš u situaciju da se zapitaš šta ti je to trebalo, ali opet došao sam ne zbog te jedne utakmice ili dve, nego zbog nečega što se događa na kraju sezone. Stoga, odgovor na pitanje da li sam napravio pravi potez ili ne, moći ću da vam dam na kraju sezone kada sednem i dobro razmislim", kaže Ninković i dodaje:

"Do tada, biće i pobeda i poraza, a ja sam znao kada sam dolazio da nećemo svakoga pobediti. Na kraju ću sam znati da li sam doneo pravu odluku".

Da li si sam donosio odluku i kada si odlučio - Zvezda?

"I to sam sam odlučio. Da sam druge slušao, nikada ne bih došao. Bukvalno!", ističe.

"Ali, ne kajem se i drago mi je da ljudi cene to, što na ulici, stadionu, što moji prijatelji, drugari... Ali, svi će to zaboraviti ako se ne uzme titula. Ja to osećam i mogu da kažem da od Svetskog prvenstva 2010, kada nismo otišli u drugi krug, a to sam žarko želeo, nisam imao važniji cilj u karijeri od titule sa Crvenom zvezdom. Iskreno to kažem..."

Nisu te pokolebale sudbine Vladimira Petrovića Pižona, Roberta Prosinečkog, Dejana Milovanovića, Nenada Kovačevića, Nikole Lazetića, Marka Perovića i ostalih koji su se vraćali u Crvenu zvezdu i nisu se sa njom lepo rastajali što zbog loših odnosa sa čelnicima, što zbog negodovanja navijača, što svojim greškama? Nisi se uplašio da i ti ne budeš potrošen u nekoj vrsti histerične jurnjave za titulom po svaku cenu?

"Sve sam ja to znao, mnogo toga su mi rekli i bivši igrači Crvene zvezde, neću sad o imenima... Rečeno mi je da ne dolazim, da nijedan igrač koji se vratio ništa nije uradio i da su svi nekako tužno otišli iz Zvezde, ali opet - svi ti igrači su bili, pa su se vraćali. Ja nikad nisam bio", naglašava Ninković u čemu je razlika i zbog čega nije poslušao nikoga, pa ni svoje najbliže.

"Pripremio sam glavu dobro za sve ovo. Da sam bio u Zvezdi, možda se ni ja ne bih vratio... Ne možda, evo da budem iskren, gotovo sigurno se ne bih vratio, jer bi to značilo da sam bio u Crvenoj zvezdi, igrao, ostvario dečački san i da je red da probam nešto drugo. Ali, ja nikad nisam bio u Crvenoj zvezdi i upravo te teške situacije, zbog šest godina bez titule, sam i došao. Sve je to bio veliki izazov za mene, da uz saigrače i trenera, ja budem taj koji će posle šest godina vratiti titulu kući...", objasnio je popularni Nine.

"Jer, znam šta bi to značilo navijačima Zvezde. Neko je rekao, ne znam tačno ko, da prva sledeća generacija Crvene zvezde koja osvoji titulu imaće mesto odmah pored one iz Barija. Mislim da to nije daleko od istine".



Crvena zvezda ima armiju navijača, najbrojniju na Balkanu. Ekipa ima glasnu podršku na svakom stadionu u zemlji i šire, što je svojevrsna vrsta ljubavi. Ali, u pomenutoj histeriji zbog šest godina bez titule, i ta ljubav ume da "boli" kada ne krene po lepom. Stiče se nekad utisak da igrači na terenu, kada prime gol, već razmišljaju o tome kako će izgledati sučeljavanje sa navijačima podno tribine...

Kako si se ti osećao na Vračaru, bez obzira što ti je s tribine naknadno objašnjeno da se zahtev za predaju dresa ne odnosi ni na tebe, kao ni na Bobana Bajkovića? Da li je moglo drugačije?

"Ja njima ne bih mogao da kažem kako bi trebalo da bude, to niko ne može da im kaže. Jasno je da imamo neverovatnu podršku, ali su se i dogodile neke stvari koje mi se lično nisu svidele, naročito ono posle utakmice sa Voždovcem. To je velika masa ljudi i ne možete vi na svakoga da utičete, znam, bio sam na Severu mnogo puta i znam da tamo ima navijača kojima je taj potez bio loš i ružan".

Ipak...

"Nije to trebalo da se dogodi zbog kluba i njegovog imidža, ne zbog nas igrača. Mi smo, bre, izgubili od Voždovca i nema nam veće kazne. Mogli smo da poskidamo i šortseve, ne bi to bilo ništa u poređenju s tim da si izgubio od Voždovca, već je šest razlike, svašta ti se mota po glavi... Tako da nam ni to skidanje dresova nije toliko teško palo, ali nije to bila lepa slika za klub", rekao je i dodao:

"Dobro, u tom trenutku, u afektu, verovatno ni oni nisu razmišljali o tome. Uveren sam da se to više neće događati. Ono što hoću da kažem za kraj tog pitanja je da nikome nije bilo teže nego nama, igračima, naročito mlađima, kojima je neophodna podrška. Recimo, malom Laziću to nije trebalo, jer je igrao dobro celu utakmicu osim tog jednog kiksa i nije trebalo sve svaliti na njega i možda ga izgubiti i za celu fudbalsku karijeru".



Ninković navodi i primer gde nisu mlađi podbacili, već oni najiskusiniji, a Crvena zvezda ima četvoricu fudbalera koja su igrala na Mundijalu 2010 godine: Ninkovića, Nenada Milijaša, Dragana Mrđu i Nejca Pečnika.

"Tu smo da povučemo kad je najteže i, iskreno, mi smo bili ti koji su morali da 'stanu na loptu' u utakmici sa Donjim Sremom, kada je bilo 2:0, kada je bio pun stadion i kada je većina igrača na terenu htela da postigne gol za 3:0, 4:0... To je bila situacija u kojoj smo mi, iskusniji, morali da prepoznamo trenutak da se spusti tempo i to je nešto na čemu ćemo zajedno raditi s mađim igračima da se ne ponovi", prihvatio je bez problema Ninković odgovornost.

Milijaš i ti se znate godinama. Kako se on osećao posle utakmice sa Černomorecom i koliko je važno da se, posle krize, vrati u formu?

"Pričao sam mnogo s Mikijem tada. I meni je bilo teško da ga gledam u tim trenucima, jer sam znao koliko mu je bilo teško i koliko voli Zvezdu. Ne samo to, nego i koliko je dao toj Crvenoj zvezdi. Nije zaslužio takav odnos i to sam rekao odmah posle utakmice protiv Černomoreca. Ali, Miki je jak i vratio se, izdržao je to i ima 'glavu' da prebrodi sve to, a to malo ko može...", hvalio je Ninković nekadašnjeg kolegu iz reprezentacije Srbije.

"Mnogo nam znači, videli ste i sada da iz svakog prekida može da napravi haos. On je mnogo bitan u utakmicama kada se ekipe brane protiv nas i kada ne može da se igra ne znam koliko lep fudbal, kada je blato... Drago mi je da se vratio u formu jer nam mnogo znači".

Dugo ste vi vezisti trpeli neefikasne špiceve i postizali golove. Da li vam je lakše sada, kada su izgleda proradili i Abiola Dauda i naročito Mrđa?

"To su špicevi i njihov osnovni zadak da daju golove, drago mi je da ih je krenulo. Ja sam i pre nego što je Mrđa došao znao da on ima kvalitet da daje golove, što sam rekao i ljudima iz kluba. Isto tako znao sam da je potrebno da se čovek istrpi malo, jer dugo nije igrao. Koliko god da si dobar i da znaš fudbala, potrebno je vremena da se vratiš u formu. Kad ne igraš, ne možeš ni da pogađaš. Nadam se da će nastaviti da pogađa...", nastavio je sa pohvalama.

"A, Dauda... On je odličan igrač i čist dokaz da je kod napadača mnogo toga u samopouzdanju".

Nama novinarima, koji gledamo utakmicu gotovo iz "ptičije perspektive" deluje da je Crvena zvezda opasnija u formaciji 4-4-2. Uz dužno poštovanje prema treneru Slaviši Stojanoviću, kako se to čini tebi koji si dole na terenu?

"Mislim da smo opasniji sa dvojicom napred, jer u ovoj ligi u kojoj se mnogi brane i u kojoj moraš u svakoj utakmici da pobediš, sa jednim špicem nisi toliko opasan po protivnika. Drugačije je sa dvojicom", bez zadrške priča Ninković.

"Jeste, ima više posla za nas, ali si opasniji i mi smo u veznom redu spremni da podnesemo tu žrtvu. To je, ipak, samo moje mišljenje, koje se u ovom slučaju poklapa sa vašim, novinarskim. Ali, trenerova je poslednja, a na kraju on odgovara i za rezultat".

Kako izgleda igrati Superligu u sezoni 2013/14?

"Nisam bio tu dugo, ali sam pratio i mogu sa sigurnošću da kažem da do sada nije bilo i teško da će biti ovako neizvesno prvenstvo kao ove godine. Nekada je razlika između Crvene zvezde, Partizana i ostalih bila mnogo veća, titule su se uzimale sa jednim ili dva poraza i 15, 20 primljenih golova, što bi značilo da bismo mi sa dva poraza i remijem već izgubili sve šanse, a eto, na tri boda zaostatka smo. Ovde se do samog kraja ništa neće znati...", ocenio je i dovršio misao:

"I da... Mislim da će se i Vojvodina uključiti u borbu za titulu, jer imaju kvalitet za to".

Pouzdano znamo da se krećeš po zvezdaškim kafićima i da nijedan vlasnik ne dozvoljava da platiš kafu. Kakav je slučaj kad navratiš kod nekoga ko je partizanovac?

"Do sada se nisam sretao sa njima, možda i jesam, ali mi niko ništa nije rekao... Za sada je sve OK, nikada ja ništa ružno nisam rekao ni o Partizanu, ni o njihovim navijačima, čak imam i nekoliko odličnih drugara koji navijaju za Partizan. Na kraju, u reprezentaciji sam sve vreme bio cimer sa Raćom Petrovićem, a znate kakav je to Grobar! Bilo je tu peckanja i dok sam bio u Dinamu, a mislim da bi sada bilo još većeg, jer sam u Crvenoj zvezdi. Čujemo se s vremena na vreme i bude malo prozivki..."

Neću te pitati da li ste 2010. mogli više. To svi znamo. Pitaću te da li ste morali više?

"Hah... Pa...", zastao je...

"Mislim da jesmo, morali smo".

Nakon što mu se izraz lica promenio, počeo je priču...

"Nikako ne volim da se vraćam na tu utakmicu sa Australijom, jer mi baš budi ružne uspomene, naročito posle prvog poluvremena gde smo u svlačionici stali, shvatili da igramo dobro i rekli: 'Hajde, momci, vidite da ih imamo, dajte da 'zgazimo' to poluvreme i idemo dalje...' Međutim, izašli smo totalno drugačije, čak u jednom trenutku nisam mogao da prepoznam ni sebe, ni saigrače. Jednostavno, sve se tako namesti, nije nam svirao ni taj penal pred kraj utakmice, Kejhil da gol leđima, ovaj šutne sa 30 metara i da gol..."

(Tišina)

"To mi je možda... Ne možda, to mi je sigurno bio najteži poraz u karijeri".



Nisi ni Rajan Gigs, ni Frančesko Toti, niti si Ukrajinac, niti si rođen u Kijevu, niti si ponikao u Dinamu. Kako je onda moguće da se devet godina proveo u tom klubu? Nije to malo...

"Gde malo... I dan danas se zapitam da li je moguće da sam izdržao devet godina. Pomenuo si taj period posle Južne Afrike kad sam stagnirao u Dinamu. To nije slučajno, jer je sigurno da sam se prezasitio toga. Ja sam to osetio odmah posle Mundijala i hteo sam da promenim klub. Trebalo je tada to da uradim. Znao sam po sebi da je došlo do prezasićenja, stalno ista gostovanja, loši tereni, to je valjda i normalno..."

Međutim?

"Međutim, ostalo mi je bilo dve godine sa Dinamom i došao je trenutak u kojem je predsednik jednostavno hteo da produžimo ugovor na još i nisam imao drugog izbora..."

Nisi imao izbora?

"U prve tri godine sam često bio povređen i ne znam da li sam odigrao dve, tri utakmice, ali me je on istrpeo i dao mi podršku, a to nijednom igraču nije uradio. Ko god je bio povređen dugo ili je završio na pozajmici ili su ga prodali. Međutim, predsednik je verovao u mene i kad sam malo razmislio osetio sam potrebu da mu se na neki način odužim i da ne zatvorim dupetom vrata. Tri godine me je čekao, mislim da me rođeni otac ne bi toliko čekao", nije mogao da bude iskreniji Ninković.

"Potpisao sam ugovor iako sam znao da ću napraviti grešku, tad sam stvarno znao. Prvo mi je ponudio ugovor na sedam godina, iako sam bio u klubu već ne znam koliko, hteo je da završim karijeru u Kijevu, ali sam potpisao samo na tri. Mislim, 'samo'... Bile su kao večnost".

Za sve uspone i padove u Dinamu okrivio si samog sebe, prvo nedovoljnu zrelost, a kasnije prezasićenost. Ali, da li je bilo i do trenera? Kod Sjomina si zabeležio skoro 200 nastupa, kod Blohina nijedan...

"Sjominu dugujem sve zasluge, jer me je on iz Dinama 2 odveo prvi put na pripreme, posle čega sam počeo standardno da igram. Jedne sezone sam čak imao i najviše utakmica od igrača u klubu, bio drugi najbolje ocenjeni strani igrač, tako da njemu dugujem svu zahvalnost. Sa Blohinom sam radio kratko i tada sam  i ja već bio načisto da želim da idem, a i nije mi se dopalo kako je radio. To naravno ne znači da je on radio loše, samo meni nije odgovaralo i znao sam da nema smisla više ostajati", ispričao je i objasnio kako je razmišljao:

"Mogao sam da se kupam po bazenima i da primam platu, ali imao sam 28 godina i trebalo mi je da odem negde da igram. Bilo je u tom trenutku ili Evijan ili Dinamo i, naravno, izabrao sam Evijan. Novi izazov, nova zemlja, novi stadioni, novi saigrači..."



Prilično mlad si se oženio, sada već imaš i kćerkicu. Da li ti nedostaje onaj bezbrižni mladalački život i da li su te devojke, kao poznatog fudbalera, stavljale na iskušenja u međuvremenu?

"Jedan od razloga zbog kojeg u prve tri godine u Kijevu nisam odigrao skoro nijednu utakmicu je upravo noćni život. Mnogo sam izlazio", gotovo je ljut na sebe Ninković.

"Ipak sam otišao sa 19 godina u Kijev, neću da pričam bajke o Kijevu, ali onaj ko je bio zna kakav je to grad... Nisam mogao da dođem sa 19 godina i da kažem 'sad ću samo da igram fudbal i da gradim karijeru'. Došao si, klinac si, sve ti je interesantno, dobio si neke pare, nisu to bile ne znam koje pare, ali su za naše uslove i za moje godine to bile velike pare... Sve me je to ponelo, počeo sam da izlazim i to je razlog što sam bio stalno povrđen".

Ali...

"Posle toga sam se upoznao sa sadašnjom suprugom, tada devojkom i nekako sam prepoznao trenutak kada je bilo dosta. Izduvao sam se... Seo sam jednog dana i sam sa sobom porazgovarao, rekao sam sebi ili ćeš da igraš fudbal ili ćeš da visiš po klubovima, odluči se! Mislim da tada nisam upoznao suprugu, da od ove fudbalske karijere ne bi bilo ništa. Jer je Kijev mnogo, mnogo 'opasniji' od Beograda", kaže sa osmehom, izbegavajući da objasni šta je to konkretno "opasno".



Sada, za kraj, jedno teško pitanje... Može li ljubav između Crvene zvezde i Miloša Ninkovića da traje duže od godinu dana?

"Sve zavisi i pričaću otvoreno sada...", uzbiljio se.

"Sve će zavisiti od situacije u Crvenoj zvezdi, a ne pričam pritom o finansijskoj sitauciji, već o nekim drugim stvarima. Govorim o tome da li ćemo svi zajedno u klubu raditi na tome da Crvena zvezda bude nešto, da se uzme titula, da se uđe u Ligu šampiona ili ćemo imati neke sitne, lične interese, koji se kose sa interesima Crvene zvezde", objasnio je šta će biti presudno u junu 2014. godine.

"Primetim li da postoje lični interesi onda sigurno neću ostajati. To vam sad otvoreno kažem".