Džobs - film zbog kojeg se Džobs prevrće u grobu

Jobs (2013)
Režija: Džošua Majkl Stern
Uloge: Ašton Kučer, Dermot Malruni, Lukas Has
Distributer: Milenijum

Međutim, iako film izgleda kao vrhunska sprdnja još od svog prvog sekunda, odnosno od trenutka kada Aštona prepoznamo u liku Stiva Džobsa, pravi zlikovac u ovoj priči je u stvari reditelj ovog filma. To vam je pod dva. Ako smo M. i ja nekako i provarili Kučera i skoncentrisali se na sadržaj filma, želeći da, eto, makar nešto saznamo o životu Džobsa, onda se taj naš pokušaj završio kao još veći fijasko. Jer, verujte mi, Džošua Majkl Stern ozbiljno mrzi čoveka o kojem se usudio da napravi film.

Nakon sat vremena, izgledalo je kao da gledamo film o Hitleru, u najmanju ruku – Džobs je prljav i smrdi, svuda ide bos, svoje najbliže saradnike maltretira i obespravljuje, sopstvenu trudnu devojku izbacuje iz kuće, svoju ćerku ne priznaje i, uopšte, ponaša se baš odvratno. Usput, Stern nam praktično uopšte ne daje do znanja zašto se pre svega latio ovog posla – Džobs je samo to, bitanga i primitivac, od njegove vizije praktično ništa ne vidimo. Njegov tim uspeva da napravi ponešto značajno, ali to je potpuno sporedan kolosek u ovoj besmislenoj biografiji.

Stern ne samo da ne voli Džobsa, on je i pre svega loš reditelj, ili mu je neki pohlepni holivudski producent držao pištolj uperen u čelo i diktirao mu šta i kako da radi. Priča je ispričana kroz jedan veliki flešbek koji i sam ima neke neshvatljive vremenske skokove, pa tako prilikom jednog takvog iznenadnog pomaka mi zatičemo Džobsa kako u idiličnoj atmosferi živi sa istom onom ženom koju je izbacio iz kuće i sa ćerkom koju nije nikako hteo da prizna i sa još nekom decom koja trčkaju okolo!?

I onda opet ništa više o tome. M. me podseća i na urnebesnu montažnu sekvencu sa početka filma, kada Stern pokušava da nam dočara šta je to Džobs radio dok je studirao, sredinom 70-ih. Drogirao se, naravno, i išao u Indiju, a sve to saznajemo kroz polupsihodeličnu viziju koju on ima dok trči kroz polje raži ili neke druge žitarice i valja se po zemlji, valjda sav ushićen od LSD-a ili ko zna čega još.

Ma možda i jeste sve to baš tako bilo, ali valjda mu se u tom žitnom polju javilo i nešto drugo, pobogu. Jel tu osmislio Mekintoš, imao viziju ajpoda i svega ostalog? Jel tu odlučio da stvori Epl? Ili je sve to pokrao od svojih najbližih saradnika? Ko bi ga znao, stvarno. Uostalom, nije da me mnogo zanima tako nešto. Baš me briga što je Tesla voleo golubove, više me loži kako je do struje došao.

Dakle katastrofa od filma. I sve ostalo je u tom domenu. Muzika je očajna, pompezna, kao da gledamo priču o Abrahamu Linkolnu. ''Džobs'' je i zastrašujuće dosadan film, lišen bilo kakvih emocija i smisla. Pratimo samo uspone i padove u Džobsovoj karijeri, a da za njih ne postoji nikakvo objašnjenje. Samo situacije koje se nižu, bez puno smisla.

Iznenada, film se prekida kada Stiv posegne u svoj džep i izvadi prototip ajpoda. Kao da je tada umro. Ništa ajfon, ništa transformacija industrije, ništa ajped, ništa Piksar, ništa laserski printeri, ništa ajmek, ništa ajtjuns, ništa aplikacije, ništa revolucija u kompjuterskom biznisu, ništa, ništa, ništa. Ništa o digitalnoj revoluciji kojoj je Stiv Džobs, ni manje ni više nego otac, sa velikim O.

No, možda sam nešto i saznao iz ovog filma. Ali na toliko mesta je Stern zabrljao i srozao celu priču, da više nisam siguran u to. Eto, dakle i pozitivne stavke – nakon ovog bućkuriša od filma, rešio sam da potražim neki dokumentarac o Džobsu, da pročitam tu čuvenu Ajsaksonovu biografiju i da konačno nešto naučim o čoveku koji je izmislio kompjuter (ovo je figurativno, molim bez prozivke u komentarima).

A što se tiče Sternovog filma, molim sve prisutne da ga pod obavezno izbegnu. Možda Džobs i nije bio neka ljudska i moralna gromada, možda, nemam pojma, ali u svakom slučaju nije zaslužio da se prevrće u svom svežem grobu zbog ovakvog zlonamernog i amaterskog pokušaja.

Ja: *1/2

M: *1/2

Jobs (2013)
Režija: Džošua Majkl Stern
Uloge: Ašton Kučer, Dermot Malruni, Lukas Has
Distributer: Milenijum

Međutim, iako film izgleda kao vrhunska sprdnja još od svog prvog sekunda, odnosno od trenutka kada Aštona prepoznamo u liku Stiva Džobsa, pravi zlikovac u ovoj priči je u stvari reditelj ovog filma. To vam je pod dva. Ako smo M. i ja nekako i provarili Kučera i skoncentrisali se na sadržaj filma, želeći da, eto, makar nešto saznamo o životu Džobsa, onda se taj naš pokušaj završio kao još veći fijasko. Jer, verujte mi, Džošua Majkl Stern ozbiljno mrzi čoveka o kojem se usudio da napravi film.

Nakon sat vremena, izgledalo je kao da gledamo film o Hitleru, u najmanju ruku – Džobs je prljav i smrdi, svuda ide bos, svoje najbliže saradnike maltretira i obespravljuje, sopstvenu trudnu devojku izbacuje iz kuće, svoju ćerku ne priznaje i, uopšte, ponaša se baš odvratno. Usput, Stern nam praktično uopšte ne daje do znanja zašto se pre svega latio ovog posla – Džobs je samo to, bitanga i primitivac, od njegove vizije praktično ništa ne vidimo. Njegov tim uspeva da napravi ponešto značajno, ali to je potpuno sporedan kolosek u ovoj besmislenoj biografiji.

Stern ne samo da ne voli Džobsa, on je i pre svega loš reditelj, ili mu je neki pohlepni holivudski producent držao pištolj uperen u čelo i diktirao mu šta i kako da radi. Priča je ispričana kroz jedan veliki flešbek koji i sam ima neke neshvatljive vremenske skokove, pa tako prilikom jednog takvog iznenadnog pomaka mi zatičemo Džobsa kako u idiličnoj atmosferi živi sa istom onom ženom koju je izbacio iz kuće i sa ćerkom koju nije nikako hteo da prizna i sa još nekom decom koja trčkaju okolo!?

I onda opet ništa više o tome. M. me podseća i na urnebesnu montažnu sekvencu sa početka filma, kada Stern pokušava da nam dočara šta je to Džobs radio dok je studirao, sredinom 70-ih. Drogirao se, naravno, i išao u Indiju, a sve to saznajemo kroz polupsihodeličnu viziju koju on ima dok trči kroz polje raži ili neke druge žitarice i valja se po zemlji, valjda sav ushićen od LSD-a ili ko zna čega još.

Ma možda i jeste sve to baš tako bilo, ali valjda mu se u tom žitnom polju javilo i nešto drugo, pobogu. Jel tu osmislio Mekintoš, imao viziju ajpoda i svega ostalog? Jel tu odlučio da stvori Epl? Ili je sve to pokrao od svojih najbližih saradnika? Ko bi ga znao, stvarno. Uostalom, nije da me mnogo zanima tako nešto. Baš me briga što je Tesla voleo golubove, više me loži kako je do struje došao.

Dakle katastrofa od filma. I sve ostalo je u tom domenu. Muzika je očajna, pompezna, kao da gledamo priču o Abrahamu Linkolnu. ''Džobs'' je i zastrašujuće dosadan film, lišen bilo kakvih emocija i smisla. Pratimo samo uspone i padove u Džobsovoj karijeri, a da za njih ne postoji nikakvo objašnjenje. Samo situacije koje se nižu, bez puno smisla.

Iznenada, film se prekida kada Stiv posegne u svoj džep i izvadi prototip ajpoda. Kao da je tada umro. Ništa ajfon, ništa transformacija industrije, ništa ajped, ništa Piksar, ništa laserski printeri, ništa ajmek, ništa ajtjuns, ništa aplikacije, ništa revolucija u kompjuterskom biznisu, ništa, ništa, ništa. Ništa o digitalnoj revoluciji kojoj je Stiv Džobs, ni manje ni više nego otac, sa velikim O.

No, možda sam nešto i saznao iz ovog filma. Ali na toliko mesta je Stern zabrljao i srozao celu priču, da više nisam siguran u to. Eto, dakle i pozitivne stavke – nakon ovog bućkuriša od filma, rešio sam da potražim neki dokumentarac o Džobsu, da pročitam tu čuvenu Ajsaksonovu biografiju i da konačno nešto naučim o čoveku koji je izmislio kompjuter (ovo je figurativno, molim bez prozivke u komentarima).

A što se tiče Sternovog filma, molim sve prisutne da ga pod obavezno izbegnu. Možda Džobs i nije bio neka ljudska i moralna gromada, možda, nemam pojma, ali u svakom slučaju nije zaslužio da se prevrće u svom svežem grobu zbog ovakvog zlonamernog i amaterskog pokušaja.

Ja: *1/2

M: *1/2

Jobs (2013)
Režija: Džošua Majkl Stern
Uloge: Ašton Kučer, Dermot Malruni, Lukas Has
Distributer: Milenijum

Međutim, iako film izgleda kao vrhunska sprdnja još od svog prvog sekunda, odnosno od trenutka kada Aštona prepoznamo u liku Stiva Džobsa, pravi zlikovac u ovoj priči je u stvari reditelj ovog filma. To vam je pod dva. Ako smo M. i ja nekako i provarili Kučera i skoncentrisali se na sadržaj filma, želeći da, eto, makar nešto saznamo o životu Džobsa, onda se taj naš pokušaj završio kao još veći fijasko. Jer, verujte mi, Džošua Majkl Stern ozbiljno mrzi čoveka o kojem se usudio da napravi film.

Nakon sat vremena, izgledalo je kao da gledamo film o Hitleru, u najmanju ruku – Džobs je prljav i smrdi, svuda ide bos, svoje najbliže saradnike maltretira i obespravljuje, sopstvenu trudnu devojku izbacuje iz kuće, svoju ćerku ne priznaje i, uopšte, ponaša se baš odvratno. Usput, Stern nam praktično uopšte ne daje do znanja zašto se pre svega latio ovog posla – Džobs je samo to, bitanga i primitivac, od njegove vizije praktično ništa ne vidimo. Njegov tim uspeva da napravi ponešto značajno, ali to je potpuno sporedan kolosek u ovoj besmislenoj biografiji.

Stern ne samo da ne voli Džobsa, on je i pre svega loš reditelj, ili mu je neki pohlepni holivudski producent držao pištolj uperen u čelo i diktirao mu šta i kako da radi. Priča je ispričana kroz jedan veliki flešbek koji i sam ima neke neshvatljive vremenske skokove, pa tako prilikom jednog takvog iznenadnog pomaka mi zatičemo Džobsa kako u idiličnoj atmosferi živi sa istom onom ženom koju je izbacio iz kuće i sa ćerkom koju nije nikako hteo da prizna i sa još nekom decom koja trčkaju okolo!?

I onda opet ništa više o tome. M. me podseća i na urnebesnu montažnu sekvencu sa početka filma, kada Stern pokušava da nam dočara šta je to Džobs radio dok je studirao, sredinom 70-ih. Drogirao se, naravno, i išao u Indiju, a sve to saznajemo kroz polupsihodeličnu viziju koju on ima dok trči kroz polje raži ili neke druge žitarice i valja se po zemlji, valjda sav ushićen od LSD-a ili ko zna čega još.

Ma možda i jeste sve to baš tako bilo, ali valjda mu se u tom žitnom polju javilo i nešto drugo, pobogu. Jel tu osmislio Mekintoš, imao viziju ajpoda i svega ostalog? Jel tu odlučio da stvori Epl? Ili je sve to pokrao od svojih najbližih saradnika? Ko bi ga znao, stvarno. Uostalom, nije da me mnogo zanima tako nešto. Baš me briga što je Tesla voleo golubove, više me loži kako je do struje došao.

Dakle katastrofa od filma. I sve ostalo je u tom domenu. Muzika je očajna, pompezna, kao da gledamo priču o Abrahamu Linkolnu. ''Džobs'' je i zastrašujuće dosadan film, lišen bilo kakvih emocija i smisla. Pratimo samo uspone i padove u Džobsovoj karijeri, a da za njih ne postoji nikakvo objašnjenje. Samo situacije koje se nižu, bez puno smisla.

Iznenada, film se prekida kada Stiv posegne u svoj džep i izvadi prototip ajpoda. Kao da je tada umro. Ništa ajfon, ništa transformacija industrije, ništa ajped, ništa Piksar, ništa laserski printeri, ništa ajmek, ništa ajtjuns, ništa aplikacije, ništa revolucija u kompjuterskom biznisu, ništa, ništa, ništa. Ništa o digitalnoj revoluciji kojoj je Stiv Džobs, ni manje ni više nego otac, sa velikim O.

No, možda sam nešto i saznao iz ovog filma. Ali na toliko mesta je Stern zabrljao i srozao celu priču, da više nisam siguran u to. Eto, dakle i pozitivne stavke – nakon ovog bućkuriša od filma, rešio sam da potražim neki dokumentarac o Džobsu, da pročitam tu čuvenu Ajsaksonovu biografiju i da konačno nešto naučim o čoveku koji je izmislio kompjuter (ovo je figurativno, molim bez prozivke u komentarima).

A što se tiče Sternovog filma, molim sve prisutne da ga pod obavezno izbegnu. Možda Džobs i nije bio neka ljudska i moralna gromada, možda, nemam pojma, ali u svakom slučaju nije zaslužio da se prevrće u svom svežem grobu zbog ovakvog zlonamernog i amaterskog pokušaja.

Ja: *1/2

M: *1/2