Ljubomir Tadić je rođen 1925. u Smriječnu, danas Crna Gora. Imao je 16 godina kada se priključio partizanskom pokretu.

Bio je profesor filozofije i sociologije prava na Univerzitetu u Beogradu i stalni član SANU.

Godine 1968. bio je jedan od predvodnika studentskih protesta, pa je 1974. kao nepodoban udaljen sa Univerzieteta.

Jedan je od 13 osnivaca obnovljene Demokratske stranke decembra 1989. godine, i uz Dragoljuba Mićunovića jedini je iz te probitne ekipe koji je ostao u DS. U više navrata je bio član Glavnog odbora te stranke.

Ljubomir Tadić je otac Borisa Tadića, bivšeg predsednika Srbije i lidera DS.

Nakon Drugog svetskog rata studirao je u Sarajevu i Beogradu. U Sarajevu je bio prvi sekretar Univerzitetskog komiteta i urednik dnevnika "Oslobodenje".

Filozofiju prava doktorirao je u Ljubljani. Kao naučni saradnik, bio je član Ustavne komisije za pripremu Ustava iz 1963.

Prof. dr Mišo Kulić tvrdi je za njega da ''nije nikada ni težio, a ni od drugih intelektualaca tražio pristajanje na obaveznost svog naučnog, intelektualnog i moralnog uverenja, jer intelektualnu zajednicu nikada, čak i onda kada ga je Brozov režim getoizirao sa njemu po uverenju sličnim intelektualcima u Institut za filozofiju, nije shvatao kao koteriju. (...) Nikada nije tražio ni poslušne učenike, a ni neku intelektualnu ili političku grupu koja bi ga sledila".

Tadićevo delo "Poredak i sloboda" (1967) ostavilo je veliki utisak na tadašnje generacije studenata. I njegovo poznije delo "Tradicija i revolucija" (1972) imalo je sličnu sudbinu.

Kritičko pisanje za časopis "Praksis" i odluka da, kao profesor Beogradskog univerziteta, podrži studentski protest 1968. (po sopstvenom priznanju, on je autor naziva "Crveni univerzitet Karl Marks"), razlozi su zbog kojih je svrstan u grupu prvih disidenata tadašnjeg režima i jedan je od osam profesora koji su polovinom sedamdesetih odstranjeni sa Filozofskog fakulteta.

Zajedno sa nekolicinom istomišljenika pokrenuo je u Engleskoj "Praksis International", a u zemlji sa Dobricom Chosićem pokušao je da pokrene časopis "Javnost".

Bio je predsednik predsednik Pokreta za zajedničku evropsku državu Srbiju i Crnu Goru, koji je imao za cilj da svi državljani te republike dobiju pravo glasa na referendumu o odvajanju Crne Gore.

Pisao je da građanski rat nije započeo 1991. godine, već da se njegove jasne naznake nalaze u periodu ranije socijalističke izgradnje, posebno "ustavne izgradnje", najviše Ustava iz 1974. godine.

Tvrdio je da za razaranje Jugoslavije nije bio odgovoran socijalizam, nego njegov "boljševički privid", pri čemu je "istorijski paradoks da između boljševičkog projekta razbijanja Jugoslavije i zapadnog projekta kojim je to razbijanje ostvareno, postoji puna konvergencija".

Dobitnik je Sedmojulske nagrade, najvišeg priznanja Srbije. Dopisni je član je SANU od 1985. godine, a redovni od oktobra 1994. godine.