Beograđani Manuela (49) i Zoran (47) Stojiljković su heroji jer su izrodili čak jedanaestoro dece.
Upoznali su se u Sloveniji, u Manuelinim rodnim Brežicama, gde je Zoran boravio poslom, radeći kao vojni pilot na aerodromu "Cerklje". Ćerki oficira nije dugo trebalo da se zaljubi u stasitog pilota. Mladi su se uzeli, sve ostalo je istorija, piše "Alo".
"Treba imati veliku sreću da nađete dobrog partnera koji vam odgovara. Mi smo je imali, deca su posle toga prirodno došla. Ali, da nismo složni i da se ne razumemo, priča o Stojiljkovićima danas verovatno ne bi ovako izgledala", kaže Zoran, koji u činu pukovnika danas radi kao nastavnik u Školi nacionalne odbrane Vojne akademije u Beogradu.
U domu ove mnogočlane porodice vladaju savršeni red i harmonija. Otac i majka za stolom, iz sobe dopire dečja graja. Na pukovnikov poziv, odaziva se četa malih Stojiljkovića. Deca, sve jedno drugome do uveta, mirno su posedala da se slikaju, ali to nije zato što je tata pukovnik i u kući.
"Nisam strog, ali za tim stvarno nema ni potrebe. Deca su dobra, vaspitana, i to je zaista bitnije od glumljenja neke strogoće. Disciplina, naravno, mora da postoji, ali ne ona vojnička. Ljubav ipak najbolje vaspitava", priča Zoran.
Domaćica Manuela je na visini zadatka. Na stolu posluženje, za svakog ponešto. I deca su umešala prste jer priprema za Božić u ovako velikoj porodici zahteva angažovanje svih.
#Kod nas se sve sprema na veliko, pa priprema trpeze počinje danima ranije. Na stolu su tradicionalna jela koja se spremaju za Božić, ali mora biti bar pet kilograma mesa, 4-5 hlebova, česnica kod nas mora biti velika", kaže Manuela, dok je Zoranov deo posla unošenje slame i Badnjaka.
"Donesem najveći Badnjak koji uspem da pronađem, da udovoljimo deci, koja jedva čekaju da ga okite. Žao mi je samo što ovde ne možemo da odemo u šumu po Badnjak, kako smo činili dok smo živeli u Sarajevu. U našoj porodici svi običaji se poštuju, post, ispovest, pričešće, kao i redovni odlazak na liturgiju", objašnjava Zoran, koji je pre nekoliko godina, pored Vazduhoplovne vojne akademije u Zadru i Ratne škole u Solunu, završio i Bogoslovski institut i po zvanju je veroučitelj.
I Manuela i Zoran dolaze iz porodica sa samo dvoje dece, pa čudi kako su se odlučili na podvig sa čak jedanaestoro. "Ni naši roditelji u početku nisu imali razumevanja, ali sada se ponose nama. Oni koji nas ne poznaju se uvek začude, ali reakcije su uglavnom pozitivne, u smislu - svaka vam čast", priča Manuela, dodajući da ima i zluradih komentara, ali da se oni na njih odavno ne obaziru.
Tokom 24 godine braka, Stojiljkovići su izrodili sedam kćeri i četiri sina. Najstarija je Ana (23), slede Tanja (20), Danica (18), Đorđe (17), Sofija (15), Milica (14), Jelena (12), Dimitrije (11), Dunja (9), Božidar (7) i najmlađi Lazar (1).
"Ljudi se drže stereotipa. Često misle da smo Šiptari ili Romi jer kako drugačije objasniti ovoliko dece. Mi ne govorimo drugima kako da žive, svako bira svoj put, a mi smo pronašli svoj smisao života", zaključuje Manuela, koja je status apsolventa tekstilne tehnologije rado zamenila statusom požrtvovane majke. "To je nešto najlepše što žena može da radi, to daje smisao životu", kaže ona.
Mnogočlana porodica Stojiljković živi samo od Zoranove plate i dva dečja dodatka. Pomažu i prijatelji i Crkva, ali kažu da im nije mnogo potrebno. "Nismo na ulici, deca nisu gladna, i to je najvažnije. Sve je stvar organizacije. Dešava se da ostanemo bez dinara, zadužimo se, vratimo i tako ukrug. Hrane je dovoljno. Samo slatkiša nikad dosta", zaključuje glava porodice kojoj očigledno samo ljubavi ne manjka, piše "Alo".
