Montevideo, vidimo se

MONTEVIDEO, VIDIMO SE

Distributer: Filmstar

Na samom kraju filma ''Montevideo, vidimo se'', iz bioskopskog mraka ispraća nas jedna prilično apsurdna poruka:

''Na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Urugvaju, reprezentacija Jugoslavije osvojila je treće mesto. Ovo je najveći uspeh srpskog fudbala u istoriji''.

Ili nešto slično, nisam možda upamtio tačan red reči u ovom besmislenom i netačnom iskazu koji na prvi pogled aludira na činjenicu da su Hrvati bojkotovali tadašnju reprezentaciju, pa je ona bila sastavljena isključivo od srpskih igrača. A možda je, naravno, autor te izjave mislio i da je ono što je uradila Zvezda 1991. godine najveći uspeh jugoslovenskog fudbala, ikada. Što i nije tako nezanimljiva teza, koja mene svejedno ne pogađa zato što Zvezdu i dalje ne vidim ni kao srpski ni jugoslovenski, već jednostavno beogradski klub koji je, da podsetim još jednom, nekadašnji prvak Evrope i sveta. Bilo kako bilo, ovaj zagonetni iskaz zatvara priču o našem učešću na prvom Mundijalu, događaj koji je domaća bioskopska publika toliko željno iščekivala.

Odoh ja predaleko od ovog filma već u prvom pasusu, reklo bi se, ali možda i nije baš tako.

U zamaskiranoj ''navijačkoj'' filozofiji iskazanoj u već citiranoj odjavnoj poruci, očitavaju se i osnovne manjkavosti novog filma Dragana Bjelogrlića – nekako sam pristup ovoj romantičnoj fazi srpskog/jugoslovenskog fudbala previše liči na ono što inače svakodnevno viđamo u ovoj našoj očajnoj svakodnevnici.

Slavimo poraze, uvek su nam drugi krivi, naročito sudije, sportski protivnik je iskonski neprijatelj, menadžersko mešetarenje je uzrok svih zala, neshvaćeni smo, žrtve smo globalnih zavera i slično. A sve to izvučeno iz jednog nepravedno dosuđenog ofsajda i jednog anegdotalnog trenutka kada je jedan policajac možda vratio loptu u teren (a možda i nije) i tako zapečatio našu sudbinu na tom prvom, poprilično komičnom i haotičnom Mundijalu održanom predavno, 1930. godine.

A da je taj momenat trebalo tako i prikazati, dakle kao anegdotu, govori nam i konačan rezultat tog polufinala koji, čini mi se, u filmu nije ni pomenut – 6:1 za domaćina. Hoću da kažem, ovaj novi ''Montevideo'' nas samo scenografijom vraća u neka lepša vremena i u njemu samo izgledamo lepši nego što smo danas, a u stvari sve je isto, i u prošlosti smo bili kakvi smo i danas - frustrirani, nezreli i umišljeni. Ne bih rekao da je to prava slika.

Ali dobro, svako ima pravo na sopstvenu viziju istorije ili stvarnosti.

Međutim, svi oni koji u drugom delu ovog teksta očekuju da će nastavak ''Montevidea'' biti žigosan kao neviđeno đubre i sramota srpske kinematografije, grdno se varaju.

Iako ovaj film poseduje mnoge karakteristike koje ga mogu svrstati u grupu onih dela kakva nikada ne bih nikome preporučio, Dragan Bjelogrlić ponovo izvlači iz rukava pravog pravcatog džokera - adut zvani šarm, kartu koja poništava sve ono što se inače teško može progutati.

Jer kako drugačije objasniti nervozu koju je cela dvorana (uključujući i mene) osećala pred sam početak utakmice sa favorizovanim Brazilom ili ushićenje nakon iznenađujuće pobede? Sedeo sam na pola stolice i gledao nešto što je apsolutna retkost u istoriji kinematografije – uzbudljiv i sjajno dočaran fudbal na velikom platnu, u jednom igranom filmu. Igračka koreografija, osećaj za sportsku dramu, opipljiva strast prema fudbalu, neizvesnost i pored ishoda koji nam je bio unapred poznat, glumci koji se zaista kreću i izgledaju kao fudbaleri i slično. Bjelogrlić je u tim trenucima spektakularan kao reditelj.

I ne samo tada. Uostalom, sve što valja ovde, direktno ili indirektno, delo je Dragana Bjelogrlića. Gluma je skoro pa fenomenalna ne samo zbog kastinga, već valjda i zbog toga što reditelj zna kako da vodi i dobre i nešto slabije glumce kroz film. Fotografija, montaža, scenografija i kostimi – ''top of the game'', kako bi rekli u Holivudu, ali i njih je valjda odabrao i vodio glavni šef ove kuhinje.

Najlošiji deo posla je obavio scenarista Dragan Bjelogrlić. U beskonačnih 150 minuta filma (zašto, kad već znamo da će se neka proširena verzija uskoro pojaviti u vidu TV serije?), napravljen je niz nedopustivih grešaka u dodavanju, bezbroj ofsajda i faulova. Patetika je reč koju bi u tom kontekstu trebalo pisati velikim slovima, jer su neki segmenti očigledno smišljani i pravljeni samo da bi se postigao jeftini efekat koji takve scene inače proizvode kod najšire publike, karakterizacija likova odlazi dođavola već posle pola sata filma, nemotivisani postupci glavnih junaka (Moša i leprozna deca) se samo množe kako film odmiče,  epizode sa Đuzom Stojiljkovićem su apsolutno nerazumljive i nepotrebne i tako dalje. Novi ''Montevideo'' je, nema dileme, žrtva producentske nagodbe sa đavolom (televizijom) i potrebe da se svaki uloženi dinar višestruko vrati, pa i po cenu nekoherentnog narativa. Ali, kao što rekoh, brojne mane će kod mnogih biti nevidljive zahvaljujući šarmu i nostalgiji (neka nova YU nostalgija?) koju je Bjelogrlić proizveo.

Sam kraj filma i utakmica za treće mesto koja se verovatno nikada nije dogodila, pravi su primer toga. Pošto su i Amerikanci podjednako katastrofalno poraženi u svom polufinalu (1:6 protiv Argentine), naši i njihovi odlučuju da na obližnjem poljančetu provere kako zaista stoje stvari oko te nezvanične bronzane medalje. Da je samo tako inventivan i neprenteciozan mogao da bude Bjelogrlić scenarista tokom celog filma, imali bismo jedan zaista sjajan film.

Ovako, ''Montevideo, vidimo se'', za one koji vole da im poslednje rečenice filmskih prikaza kažu sve što je potrebno, predstavlja lagan korak unazad u odnosu na prvi film, ali i još jedan odličan bioskopski trenutak. Tačno ono što je i potrebno posrnuloj srpskoj kinematografiji. Iskreno se nadam da će stotine hiljada gledalaca pohrliti u svoje lokalne bioskope (garantujem, dobro će se provesti) i shodno tome popraviti krvnu sliku teškog i možda i neizlečivog bolesnika zvanog domaći film.

Ja, lično, sledeći put u bioskop idem da gledam nešto na srpskom jeziku kada se pojavi neki novi ''Tilva Roš'' (gde je, uzgred, nestao taj Nikola Ležaić), ali ću se potajno nadati i nekom novom komercijalnom spektaklu Dragana Bjelogrlića. Samo da, nakon 2 filma i jedne TV serije, on više nema veze sa Montevideom.

Ja: ***1/2

MONTEVIDEO, VIDIMO SE

Distributer: Filmstar

Na samom kraju filma ''Montevideo, vidimo se'', iz bioskopskog mraka ispraća nas jedna prilično apsurdna poruka:

''Na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Urugvaju, reprezentacija Jugoslavije osvojila je treće mesto. Ovo je najveći uspeh srpskog fudbala u istoriji''.

Ili nešto slično, nisam možda upamtio tačan red reči u ovom besmislenom i netačnom iskazu koji na prvi pogled aludira na činjenicu da su Hrvati bojkotovali tadašnju reprezentaciju, pa je ona bila sastavljena isključivo od srpskih igrača. A možda je, naravno, autor te izjave mislio i da je ono što je uradila Zvezda 1991. godine najveći uspeh jugoslovenskog fudbala, ikada. Što i nije tako nezanimljiva teza, koja mene svejedno ne pogađa zato što Zvezdu i dalje ne vidim ni kao srpski ni jugoslovenski, već jednostavno beogradski klub koji je, da podsetim još jednom, nekadašnji prvak Evrope i sveta. Bilo kako bilo, ovaj zagonetni iskaz zatvara priču o našem učešću na prvom Mundijalu, događaj koji je domaća bioskopska publika toliko željno iščekivala.

Odoh ja predaleko od ovog filma već u prvom pasusu, reklo bi se, ali možda i nije baš tako.

U zamaskiranoj ''navijačkoj'' filozofiji iskazanoj u već citiranoj odjavnoj poruci, očitavaju se i osnovne manjkavosti novog filma Dragana Bjelogrlića – nekako sam pristup ovoj romantičnoj fazi srpskog/jugoslovenskog fudbala previše liči na ono što inače svakodnevno viđamo u ovoj našoj očajnoj svakodnevnici.

Slavimo poraze, uvek su nam drugi krivi, naročito sudije, sportski protivnik je iskonski neprijatelj, menadžersko mešetarenje je uzrok svih zala, neshvaćeni smo, žrtve smo globalnih zavera i slično. A sve to izvučeno iz jednog nepravedno dosuđenog ofsajda i jednog anegdotalnog trenutka kada je jedan policajac možda vratio loptu u teren (a možda i nije) i tako zapečatio našu sudbinu na tom prvom, poprilično komičnom i haotičnom Mundijalu održanom predavno, 1930. godine.

A da je taj momenat trebalo tako i prikazati, dakle kao anegdotu, govori nam i konačan rezultat tog polufinala koji, čini mi se, u filmu nije ni pomenut – 6:1 za domaćina. Hoću da kažem, ovaj novi ''Montevideo'' nas samo scenografijom vraća u neka lepša vremena i u njemu samo izgledamo lepši nego što smo danas, a u stvari sve je isto, i u prošlosti smo bili kakvi smo i danas - frustrirani, nezreli i umišljeni. Ne bih rekao da je to prava slika.

Ali dobro, svako ima pravo na sopstvenu viziju istorije ili stvarnosti.

Međutim, svi oni koji u drugom delu ovog teksta očekuju da će nastavak ''Montevidea'' biti žigosan kao neviđeno đubre i sramota srpske kinematografije, grdno se varaju.

Iako ovaj film poseduje mnoge karakteristike koje ga mogu svrstati u grupu onih dela kakva nikada ne bih nikome preporučio, Dragan Bjelogrlić ponovo izvlači iz rukava pravog pravcatog džokera - adut zvani šarm, kartu koja poništava sve ono što se inače teško može progutati.

Jer kako drugačije objasniti nervozu koju je cela dvorana (uključujući i mene) osećala pred sam početak utakmice sa favorizovanim Brazilom ili ushićenje nakon iznenađujuće pobede? Sedeo sam na pola stolice i gledao nešto što je apsolutna retkost u istoriji kinematografije – uzbudljiv i sjajno dočaran fudbal na velikom platnu, u jednom igranom filmu. Igračka koreografija, osećaj za sportsku dramu, opipljiva strast prema fudbalu, neizvesnost i pored ishoda koji nam je bio unapred poznat, glumci koji se zaista kreću i izgledaju kao fudbaleri i slično. Bjelogrlić je u tim trenucima spektakularan kao reditelj.

I ne samo tada. Uostalom, sve što valja ovde, direktno ili indirektno, delo je Dragana Bjelogrlića. Gluma je skoro pa fenomenalna ne samo zbog kastinga, već valjda i zbog toga što reditelj zna kako da vodi i dobre i nešto slabije glumce kroz film. Fotografija, montaža, scenografija i kostimi – ''top of the game'', kako bi rekli u Holivudu, ali i njih je valjda odabrao i vodio glavni šef ove kuhinje.

Najlošiji deo posla je obavio scenarista Dragan Bjelogrlić. U beskonačnih 150 minuta filma (zašto, kad već znamo da će se neka proširena verzija uskoro pojaviti u vidu TV serije?), napravljen je niz nedopustivih grešaka u dodavanju, bezbroj ofsajda i faulova. Patetika je reč koju bi u tom kontekstu trebalo pisati velikim slovima, jer su neki segmenti očigledno smišljani i pravljeni samo da bi se postigao jeftini efekat koji takve scene inače proizvode kod najšire publike, karakterizacija likova odlazi dođavola već posle pola sata filma, nemotivisani postupci glavnih junaka (Moša i leprozna deca) se samo množe kako film odmiče,  epizode sa Đuzom Stojiljkovićem su apsolutno nerazumljive i nepotrebne i tako dalje. Novi ''Montevideo'' je, nema dileme, žrtva producentske nagodbe sa đavolom (televizijom) i potrebe da se svaki uloženi dinar višestruko vrati, pa i po cenu nekoherentnog narativa. Ali, kao što rekoh, brojne mane će kod mnogih biti nevidljive zahvaljujući šarmu i nostalgiji (neka nova YU nostalgija?) koju je Bjelogrlić proizveo.

Sam kraj filma i utakmica za treće mesto koja se verovatno nikada nije dogodila, pravi su primer toga. Pošto su i Amerikanci podjednako katastrofalno poraženi u svom polufinalu (1:6 protiv Argentine), naši i njihovi odlučuju da na obližnjem poljančetu provere kako zaista stoje stvari oko te nezvanične bronzane medalje. Da je samo tako inventivan i neprenteciozan mogao da bude Bjelogrlić scenarista tokom celog filma, imali bismo jedan zaista sjajan film.

Ovako, ''Montevideo, vidimo se'', za one koji vole da im poslednje rečenice filmskih prikaza kažu sve što je potrebno, predstavlja lagan korak unazad u odnosu na prvi film, ali i još jedan odličan bioskopski trenutak. Tačno ono što je i potrebno posrnuloj srpskoj kinematografiji. Iskreno se nadam da će stotine hiljada gledalaca pohrliti u svoje lokalne bioskope (garantujem, dobro će se provesti) i shodno tome popraviti krvnu sliku teškog i možda i neizlečivog bolesnika zvanog domaći film.

Ja, lično, sledeći put u bioskop idem da gledam nešto na srpskom jeziku kada se pojavi neki novi ''Tilva Roš'' (gde je, uzgred, nestao taj Nikola Ležaić), ali ću se potajno nadati i nekom novom komercijalnom spektaklu Dragana Bjelogrlića. Samo da, nakon 2 filma i jedne TV serije, on više nema veze sa Montevideom.

Ja: ***1/2

MONTEVIDEO, VIDIMO SE

Distributer: Filmstar

Na samom kraju filma ''Montevideo, vidimo se'', iz bioskopskog mraka ispraća nas jedna prilično apsurdna poruka:

''Na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Urugvaju, reprezentacija Jugoslavije osvojila je treće mesto. Ovo je najveći uspeh srpskog fudbala u istoriji''.

Ili nešto slično, nisam možda upamtio tačan red reči u ovom besmislenom i netačnom iskazu koji na prvi pogled aludira na činjenicu da su Hrvati bojkotovali tadašnju reprezentaciju, pa je ona bila sastavljena isključivo od srpskih igrača. A možda je, naravno, autor te izjave mislio i da je ono što je uradila Zvezda 1991. godine najveći uspeh jugoslovenskog fudbala, ikada. Što i nije tako nezanimljiva teza, koja mene svejedno ne pogađa zato što Zvezdu i dalje ne vidim ni kao srpski ni jugoslovenski, već jednostavno beogradski klub koji je, da podsetim još jednom, nekadašnji prvak Evrope i sveta. Bilo kako bilo, ovaj zagonetni iskaz zatvara priču o našem učešću na prvom Mundijalu, događaj koji je domaća bioskopska publika toliko željno iščekivala.

Odoh ja predaleko od ovog filma već u prvom pasusu, reklo bi se, ali možda i nije baš tako.

U zamaskiranoj ''navijačkoj'' filozofiji iskazanoj u već citiranoj odjavnoj poruci, očitavaju se i osnovne manjkavosti novog filma Dragana Bjelogrlića – nekako sam pristup ovoj romantičnoj fazi srpskog/jugoslovenskog fudbala previše liči na ono što inače svakodnevno viđamo u ovoj našoj očajnoj svakodnevnici.

Slavimo poraze, uvek su nam drugi krivi, naročito sudije, sportski protivnik je iskonski neprijatelj, menadžersko mešetarenje je uzrok svih zala, neshvaćeni smo, žrtve smo globalnih zavera i slično. A sve to izvučeno iz jednog nepravedno dosuđenog ofsajda i jednog anegdotalnog trenutka kada je jedan policajac možda vratio loptu u teren (a možda i nije) i tako zapečatio našu sudbinu na tom prvom, poprilično komičnom i haotičnom Mundijalu održanom predavno, 1930. godine.

A da je taj momenat trebalo tako i prikazati, dakle kao anegdotu, govori nam i konačan rezultat tog polufinala koji, čini mi se, u filmu nije ni pomenut – 6:1 za domaćina. Hoću da kažem, ovaj novi ''Montevideo'' nas samo scenografijom vraća u neka lepša vremena i u njemu samo izgledamo lepši nego što smo danas, a u stvari sve je isto, i u prošlosti smo bili kakvi smo i danas - frustrirani, nezreli i umišljeni. Ne bih rekao da je to prava slika.

Ali dobro, svako ima pravo na sopstvenu viziju istorije ili stvarnosti.

Međutim, svi oni koji u drugom delu ovog teksta očekuju da će nastavak ''Montevidea'' biti žigosan kao neviđeno đubre i sramota srpske kinematografije, grdno se varaju.

Iako ovaj film poseduje mnoge karakteristike koje ga mogu svrstati u grupu onih dela kakva nikada ne bih nikome preporučio, Dragan Bjelogrlić ponovo izvlači iz rukava pravog pravcatog džokera - adut zvani šarm, kartu koja poništava sve ono što se inače teško može progutati.

Jer kako drugačije objasniti nervozu koju je cela dvorana (uključujući i mene) osećala pred sam početak utakmice sa favorizovanim Brazilom ili ushićenje nakon iznenađujuće pobede? Sedeo sam na pola stolice i gledao nešto što je apsolutna retkost u istoriji kinematografije – uzbudljiv i sjajno dočaran fudbal na velikom platnu, u jednom igranom filmu. Igračka koreografija, osećaj za sportsku dramu, opipljiva strast prema fudbalu, neizvesnost i pored ishoda koji nam je bio unapred poznat, glumci koji se zaista kreću i izgledaju kao fudbaleri i slično. Bjelogrlić je u tim trenucima spektakularan kao reditelj.

I ne samo tada. Uostalom, sve što valja ovde, direktno ili indirektno, delo je Dragana Bjelogrlića. Gluma je skoro pa fenomenalna ne samo zbog kastinga, već valjda i zbog toga što reditelj zna kako da vodi i dobre i nešto slabije glumce kroz film. Fotografija, montaža, scenografija i kostimi – ''top of the game'', kako bi rekli u Holivudu, ali i njih je valjda odabrao i vodio glavni šef ove kuhinje.

Najlošiji deo posla je obavio scenarista Dragan Bjelogrlić. U beskonačnih 150 minuta filma (zašto, kad već znamo da će se neka proširena verzija uskoro pojaviti u vidu TV serije?), napravljen je niz nedopustivih grešaka u dodavanju, bezbroj ofsajda i faulova. Patetika je reč koju bi u tom kontekstu trebalo pisati velikim slovima, jer su neki segmenti očigledno smišljani i pravljeni samo da bi se postigao jeftini efekat koji takve scene inače proizvode kod najšire publike, karakterizacija likova odlazi dođavola već posle pola sata filma, nemotivisani postupci glavnih junaka (Moša i leprozna deca) se samo množe kako film odmiče,  epizode sa Đuzom Stojiljkovićem su apsolutno nerazumljive i nepotrebne i tako dalje. Novi ''Montevideo'' je, nema dileme, žrtva producentske nagodbe sa đavolom (televizijom) i potrebe da se svaki uloženi dinar višestruko vrati, pa i po cenu nekoherentnog narativa. Ali, kao što rekoh, brojne mane će kod mnogih biti nevidljive zahvaljujući šarmu i nostalgiji (neka nova YU nostalgija?) koju je Bjelogrlić proizveo.

Sam kraj filma i utakmica za treće mesto koja se verovatno nikada nije dogodila, pravi su primer toga. Pošto su i Amerikanci podjednako katastrofalno poraženi u svom polufinalu (1:6 protiv Argentine), naši i njihovi odlučuju da na obližnjem poljančetu provere kako zaista stoje stvari oko te nezvanične bronzane medalje. Da je samo tako inventivan i neprenteciozan mogao da bude Bjelogrlić scenarista tokom celog filma, imali bismo jedan zaista sjajan film.

Ovako, ''Montevideo, vidimo se'', za one koji vole da im poslednje rečenice filmskih prikaza kažu sve što je potrebno, predstavlja lagan korak unazad u odnosu na prvi film, ali i još jedan odličan bioskopski trenutak. Tačno ono što je i potrebno posrnuloj srpskoj kinematografiji. Iskreno se nadam da će stotine hiljada gledalaca pohrliti u svoje lokalne bioskope (garantujem, dobro će se provesti) i shodno tome popraviti krvnu sliku teškog i možda i neizlečivog bolesnika zvanog domaći film.

Ja, lično, sledeći put u bioskop idem da gledam nešto na srpskom jeziku kada se pojavi neki novi ''Tilva Roš'' (gde je, uzgred, nestao taj Nikola Ležaić), ali ću se potajno nadati i nekom novom komercijalnom spektaklu Dragana Bjelogrlića. Samo da, nakon 2 filma i jedne TV serije, on više nema veze sa Montevideom.

Ja: ***1/2