Na ulicama Beograda, ali i drugih gradova, sve češće viđamo dečake i devojčice bez roditelja, oskudno odevene, musave, koji mole za dinar. Uglavnom je reč o deci nateranoj na prosjačenje, ali i onima koje roditelji, očevi i majke, ili drugi staratelji prisiljavaju na rad, izgladnjuju, prebijaju, seksualno zlostavljaju...

Dešava se i da roditelji iznajmljuju bebe i decu drugima kako bi ih koristili za prosjačenje. Ponekad ih prodaju ili im sami određuju koliko dnevno da zarade, pa ako ne ispune normu, uskraćuju im hranu, maltretiraju ih i teraju da gola i bosa idu na ulicu da bi izazvala sažaljenje kod drugih.

U Beogradu je pre oko godinu dana gluvonemo dete došlo u Svratište, a pretpostavlja se da su ga roditelji namerno sekli kako bi izazvali sažaljenje prolaznika. Takav slučaj nije jedini, a ima i gorih.

Čim dođu hladni dani, ti isti mališani počnu da pune svratišta, a koliko tačno dece na ulici ima, ne zna se, kažu nadležni. Prema nezvaničnim procenama, na ulicama Srbije živi i radi najmanje 10.000 takve dece, a u Beogradu više od 2.000 njih.

Načelnik Odeljenja za upravno-nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite u Ministarstvu rada i socijalne politike Dragan Vulević rekao je za MONDO da decu ne zanemaruju samo roditelji, već i drugi pružaoci nege, staratelji i članovi porodice.

"Počelo je negde sa oko 400 dece na godišnjem nivou, da bi se završilo na oko 800 do 1.000 oduzete dece od pružaoca nege. To nisu samo roditelji već i druga lica, staratelji, neko ko bi trebalo da vodi računa o detetu, a ustvari ga svojim ponašanjem ugrožava", istakao je Vulević.

Nemarni staratelji decu zloupotrebljavaju terajući ih da čine nešto što je suprotno njihovim interesima - na težak rad, zloupotrebe na ulici, ili ih ostave bez nadzora, pa se izgube na asflatu u Beogradu ili negde drugde, bez hrane, odeće i obuće.

Međutim, kada se takav slučaj otkrije biraju se pažljive metode, a oduzimanje deteta je ekstremna i krajnja varijanta.

"Moramo biti pažljivi, jer dešavaju se ekscesne situacije, a da to nije sistem ponašanja roditelja, i onda se prvo primenjuje korektivni nadzor  nad vršenjem roditeljskog prava gde se prvo roditelj upozorava na nedostatake", rekao je Vulević.

Kada se dođe do krajnje varijante roditelji ostaju bez roditeljskog prava i dete ulazi u sistem socijalne zaštite. Nakon toga razmatra se da li će ono biti smešteno u hraniteljsku porodicu, kao i opšta podobnost za usvojenje, ili na kraju ako je neophodno, smeštaj u instituciju.

Uvek postoji mogućnost da takvo dete bude predato i srodnicima, koji su voljni i imaju određene potencijale da se staraju o detetu.

Ako je situacija baš kritična organ starateljstva ima ovlašćenje da u slučaju potrebe za preduzimanjem urgentne mere zaštite nekog deteta to uradi u roku od 24 časa i nakon toga u sudskom postupku potvrdi svoju odluku o oduzimanju, rekao je Vulević.

Međutim, iako raste broj nebrige o deci, Vulević kaže da Srbija, u odnosu na susedne zemlje, ima dobro razvijen sistem socijalne zaštite.

"U odnosu kada pogledate i one koje su ušle u EU, kad pogledate Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Češku i Slovačku... Srbija ima dobro razvijen sistem. Hrvati imaju skoro identičan pravni sistem kao naš, jer potičemo iz istog korena pravnog sistema i to se nije značajnije menjalo. Evropski standardi u oblasti socijalne zaštite su ovde odavno implementirani... i ono što jeste bitno je da imamo jako razvijenu infrastrukturu sistema socijalne porodične zaštite", rekao je Vulević.

On kaže da svaka lokalna samouprava ima svoj centar za socijalni rad u kojima rade stručnjaci raznih profila, kao i da je "mnogo dato na njihovu obuku da prepoznaju i utvrde procedure reagovanja u slučaju preduzimanja urgentnih mera zaštite".

Srbija se rukovodi principom da dete stasrosti do tri godine ne može ići u instituciju nego mora u porodicu, jer takvo dete nema porodično iskustvo već mora prvo da se upozna sa tim.

Međutim, Vulević dodaje da deca mlađa od tri godine mogu u ustanovu samo ukoliko postoje, pre svega, medicinske potrebe, da im se pruži zdravstvena ili neka specijalna zaštita koja ne može biti pružena u okviru porodice.

U domove i druge institucije, prema njegovim rečima, mogu biti smeštena deca starijeg uzrasta – srednjoškolskog, koja imaju već neka pozitivna porodična iskustva, izgrađene navike i mogu da se adaptiraju na institucionalne uslove.

Unazad sedam, osam godina oko 65 odsto dece bez roditeljskog staranja bilo je smešteno u institucijama, odnosno domovima, dok je sada oko 80 odsto njih u hraniteljskim porodicama, a oko 20 odsto u institucijama.

"U malim domskim zajednicama su uglavnom deca sa smetnjama u razvoju za koju nemamo specijalizovane hranitelje koji bi se brinuli o njima, kao i mala deca za koju postoje određene medicinske indikacije da moraju biti pod stalnim nadzorom", rekao je Vulević.

Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj ulici ima tri prihvatilišta za zanemarenu i zlostavljanu decu iz Beogada koja obezbeđuju urgentnu zaštitu.

Upravnica Centra Mila Vuković rekla je da širom Beograda postoji deset radnih jedinica smeštenih u šest objekata za smeštaj dece svih uzrasta do 26 godina.

"Imamo tri prihvatilišta za decu svih uzrasta koja obezbeđuju urgentnu zaštitu zanemarenoj i zlostavljanoj deci iz Beograda, četiri doma za decu školskog uzrasta, tu je i Mala domska zajednica za decu sa smetnjama u razvoju i stacionar u okviru kojeg je postoji smeštaj uz intenzivnu podršku za višestruko ometenu decu, kao i Materinski dom. Ukupni kapacitet Centra je za 528 osoba", rekla je za MONDO Mila Vuković,  upravnica Centra iz Zvečanske ulice u Beogradu.

Ona je ukazala da rad sa decom započinje stvaranjem bezbednog, toplog i podržavajućeg okruženja, a odgajatelji koji brinu o deci obučeni su za razumevanje i zadovoljavanje razvojnih potreba mališana.

"Cilj nam je, svakako, da deca što kraće ostanu u instituciji tako da je stručni rad uglavnom orijentisan na rad sa prirodnom porodicom ili pripremom dece za prelazak u hraniteljsku ili usvojiteljsku porodicu", rekla je Vuković.

Ona je ocenila da su porodične krize koje dovedu do smeštaja deteta u instituciju najrazličitije: nezaposlenost, bolest roditelja ili deteta, nasilje u porodici koje opstaje kroz generacije....

"Za decu je najvažnije da im mi kao sistem, ali i kao društvo omogućimo da ostvare pravo na život u porodici, najbolje svojoj, kad god je to moguće, u smislu životne izvesnosti i sigurnosti, što je za svakog čoveka utemeljeno na saznanju i osećanju da ima porodicu koja ga voli i koja je njegov život", poručila je Vuković.

Nije problem samo u teranju dece na težak fizički rad i prosjačenje, već i u totalno neodgovornom odnosu prema njihovom zdravlju, što ponekad može dovesti i do smrti nedužnog deteta.

U Srbiji je svako dete bar jednom bilo izloženo nekom obliku nasilja, a to je veliki problem čitavog društva. Za decu je najvažnije da odrastaju uz porodicu, i država to mora da im omogući, ali i da preduzme sve da do zanemarivanje, nebrige i iskorišćavanja deteta ne dođe. Jednu od ključnih uloga za normalan život deteta ima i njegovo pravo na obrazovanje, čije zanemarivanje je takođe nebriga.