Režija: Stiv Mekvin
Uloge: Čiutel Eđiofor, Majkl Fasbender, Lupita Niongo, Bred Pit
Distributer: Tak
Nisu neko preterano iznenađenje ovogodišnji Oskar laureati, zar ne?
Okej, možda je moglo da se omane kod nekog sporednog, možda je i glavni muški neko blago iznenađenje, ali realno, sve ostalo je bilo vrlo predvidivo. I Kuaronov trijumf sa ''Gravitacijom'' i totalna propast ''Američke prevare'', a naročito, rekao bih, titula za Breda Pita i ostale koji su oživeli istoimenu knjigu memoara Solomona Nortapa iz 1853. godine. Prevelika je bila ova tema da bi Akademija mogla tek tako da ode u orbitu, umesto da se vrati u prošlost, i to onu najmračniju prošlost bele Amerike, civilizacije uopšte.
Priču već verovatno znate: Solomon Nortap je, sredinom XIX veka, vrsni violinista i još bolji drvodelja, Njujorčanin, crnac, slobodan i oženjen čovek, otac dvoje dece. Jedne kobne noći, on biva kidnapovan, stavljen u lance i poslat na jug, gde još uvek važe zakoni koji vlasnicima plantaža omogućuju da poseduju robove. Već vam naslov ovog filma otkriva da ovaj Solomonov košmar traje punih 12 godina i da tek tada, kada njegova porodica sazna gde je on, on ponovo dobija mogućnost da bude slobodan čovek i uvaženi gospodin.
Solomon, nakon početnog šoka, shvata pravila ove monstruozne ''igre'' – sopstvenu prošlost, identitet i obrazovanje ostavlja po strani i postaje obični ''crnja'', priglupi i poslušni rob na polju pamuka. Nakon prvog, donekle ''civilizovanog'' i korektnog vlasnika (Kamberbač), sudbina ga odvodi kod pravog monstruma (Fasbender) na čijem imanju vlada pravi, pravcati horor – silovanja, bičevanja i svi ostali vidovi psihičkog i fizičkog maltretiranja.
Mekvinova režija je prilično tradicionalna, ali i beskompromisna, pa su tako i sve jezive scene mučenja lišene bilo kakvog spektakla ili senzacionalizma. Ponekada se one odvijaju u drugom planu, bez ikakvog zvuka, sa decom koja se igraju u prvom. Isto važi i za ubistva i silovanja koja nekako deluju ''prirodno'', kako ih robovlasnici i vide – svako sa svojom imovinom može da raspolaže kako mu drago. U takvim okolnostima, hrabrost i otpornost glavnog junaka su jedine osobine koje mu garantuju preživljavanje i to je još jedan element filma kojim Mekvin suvereno vlada.
Glumci mu svakako pomažu da stvori takvu sliku i atmosferu, naročito demonoliki Fasbender čiji je lik toliko strašan i toliko stvaran, da je to na trenutke teško podneti. I ostali glumci deluju moćno, posebno nagrađena debitantkinja, meksičko-kenijska glumica Lupita Niongo. Možda samo Eđiofor, naročito na samom početku filma, deluje pomalo kruto i neprikladno, ali kada dođe trenutak i za to, njegov doprinos naslovu koji je proglašen za najbolji američki film u proteklih 12 meseci, postaje nemerljiv.
Ipak, Mekvinov naslov je daleko od remek-dela i filma koji savršeno povezuje sve niti američke tragedije zvane ropstvo. Solomon Nortap je centralna figura priče, ali njegova borba se tiče samo njega – milioni drugih i drugačijih sudbina nisu ni dotaknute. Takođe, za 12 godina on praktično i ne pokušava da pobegne ili da na neki drugi način pokuša da se oslobodi zatočeništva. Možda u tom slučaju ne bi ni preživeo tih strašnih 12 godina, ali sudbina onih robova koji su tako nešto pokušavali (neki i uspevali), ovde skoro da nije ni dotaknuta. Konačno, u pravu su i oni koji smatraju da se i ovaj film, kao i mnogi prethodni koji su tretirali istu temu, obraća samo beloj, liberalnoj Americi i kolektivnoj američkoj savesti i sramoti.
''12 godina ropstva'' nije film čijih se 135 minuta gleda na ivici stolice. Na momente dosta spor, sa mnogim stereotipskim likovima i očekivanim slikama, ovaj film deluje nekako previše edukativno za moj ukus. I ja tu nemam nikakav problem; pre nekoliko godina sam u jednom beogradskom multipleksu prisustvovao dolasku ekskurzije iz unutrašnjosti koja je svoj izlet završila u bioskopu, ali u dvorani u kojoj se prikazivala ''Pljačka Trećeg Rajha'', jedan od očajnijih domaćih filmova iz ovog veka.
Ovo je film koji bi trebalo prikazivati školarcima, kao ozbiljno edukativno štivo, tu nema nikakve dileme.
A što se tiče filmske istorije, tek ćemo videti kako će se ''12 godina ropstva'' kotirati nakon 10-ak ili 20 godina. Ja nemam nikakvu dilemu – svojoj deci ću uvek radije preporučiti da gledaju Tarantinovog ''Đanga'' ili možda čak i slavne TV ''Korene''. U krajnjem slučaju, i sudbina Kunta Kintea, ali i bičevanje u ''Đangu'', bole mnogo više i ostavljaju dublje ožiljke.
Ja: ***1/2