Artez, srpski jedini crtač koji je otišao tako daleko – geografski, stilski i tehnički, govori o svojim iskustvima iz Brazila i Indije.
Za kratko vreme posetio si dva kontinenta. Brazil, da bi pobegao od beogradske zime i Indiju, da bi učestvovao na Street art Delhi festivalu. Što se kolorita tiče, te dve zemlje su veoma slične. Vatromet boja pršti u obe. A koliko su slične kad je street art u pitanju?
"Sušte su suprotnosti. Brazilska scena je dosta jaka. U Sao Paolu postoji četvrti, kao što su Vila Madalena ili Betmenov sokak, koje su poznate po street artu. Tamo se nalazi mnogo galerija, graffiti šopova, iscrtanih pasaža napravljenih od zadnjih zidova kuća. Tu je svoje radove ostavilo dosta čuvenih umetnika. Pre nekoliko godina dobio sam knjigu Graffiti Brazil, pa su mi sva ta imena bila poznata – Nunca, Zezão, Os Gemeos, Miss Van... A u Indiji s druge strane, osim ljudi koji se time bave, niko ne zna šta je street art. Dok crtam prilaze se pitanjima: Zašto crtaš na zidu? Koja je poenta?" Nisu oni ni ljuti, ni mnogo zadivljeni, samo su zbunjeni", ispričao je Artez za Stihnaasfaltu.rs.
Koliko festival kao što je St.art Delhi može da utiče da se ta zbunjenost promeni?
"To je festival koji traje mesec dana, dolaze crtači iz celog sveta, uradi se više od 60 murala. Međutim kad se uzme u obzir kolika je to zemlja i koliko im je sve to kulturološki daleko, pomak je jedva primetan. S druge strane, ta njihova neupućenost istovremeno je gubitak, ali i prednost, jer tamo sada postoji mogućnost da se izgradi nov, svež pogled na grafite. U okviru festivala crtao sam u policijskom kvartu. Ti isti policajci, koji su oduševljeni mojim muralom na zidu ispred kojeg se igraju njihova deca, sutra ako vide nekoga kako crta na ulici, sigurno mu neće pisati kaznu".
Ovo je tvoja druga poseta Indiji. Kako su umetnički i inspirativno ta dva putovanja isprepletana?
"Kada sam prvi put bio u Indiji, valjda zato što to kod nas ne može da se vidi, fascinirala me činjenica da Indijci sve nose na svojim glavama – kante sa vodom, građevinski materijal, kofere, saksije sa cvećem... Uradio sam seriju fotografija ljudi sa raznim predmetima na glavi. I upravo to je bila inspiracija za najveći mural koji sam ovog puta uradio u Delhiju. Poigrao sam se s tom tematikom. Nacrtao sam čoveka koji nosi korpu sa bananama, a languri, zločesti majmuni, popeli mu se na glavu i goste se. Scena koju sam nacrtao predstavlja trenutak kada njemu neko saopštava nemile vesti, pa je on u besu razrogačio oči. Dok sam bio u Braziliji, upoznao sam jedan simpatičan par koji drži grafiti radnju. Bili su veoma ljubazni i druželjubivi. Zato sam odlučio da crtam tog momka. Bio je to moj način da mu zahvalim".
U Indiji si crtao Brazilca, a u Brazilu Indijku.
"To crtanje je bilo veoma zanimljivo. I moglo bi se reći, sudbinsko. U Braziliju sam išao na couch surfing, zapao mi je smeštaj kod lika koji živi u faveli. Imao je dobre preporuke, ali mi je najpre svakako bilo jezivo. Pokupio me na autobuskoj stanici, 11 sati je noću, mrak, skrećemo sa glavnog puta i shvatam da izlazimo iz Brazilije, idemo ka satelitskom naselju pored grada, ulazim u favelu sa čovekom kog vidim prvi put u životu, izgleda simpatično, ali nikad se ne zna. Posle se ispostavilo da je super momak. Zove se Alesandro Mendosa. Pre dve godine u Indiji sam putem couch surfinga upoznao Bjanku Mendosu, Indijku koja nosi portugalsko prezime. Igrom slučaja na isti način upoznao sam dvoje Mendosa. Svakako sam planirao da negde uradim njen portret i ovo je bila savršena prilika za to. Nacrtao sam je na kući mog domaćina. Njen san je da ode u Brazil i ja sam je, eto, na svoj način, odveo".
Za ovih nekoliko meseci uradio si više od dvadeset zidova. Neki su ogromni, neki malo manje ogromni, jedni su festivalski, drugi sentimentalni, u Indiji si crtao u policijskom kvartu i na zatvoru, u Brazilu u faveli i na selu, upoznao si razne umetnike, ostvario s njima dobru saradnju. Sve to zvuči prilično neverovatno i teško je izdvojiti najzanimljiviji momenat. Ali, onako crtački, šta smatraš za svoj najveći uspeh?
"Najponosniji sam na zid koji sam crtao na kući u kojoj sam živeo u Sao Paolu, jer pomera neke moje lične granice. Momci koji su mi iznajmili sobu videli su šta radim i pitali su me da li bih mogao da ukrasim i njihovu kuću. Pogledao sam zid, bio je odličan, ogroman, odmah sam pristao. Međutim, nezgodno je bilo to što se nalazi u prolazu, pa ne može ceo lepo da se sagleda. Tako sam odlučio da malo eksperimentišem i poigram se sa perspektivom. Iz jednog ugla taj portret izgleda kao i sve što sam do sada radio, ali kad se promeni ugao posmatranja, vidi se nešto drugo. Čim se pomerimo iz zone komfora, iskrsne nešto novo. Na zidu, pa i u životu uopšte".
