Dan osmi...

Danas sam odlučio da krenem i "osvojim" Sutjesku iz trećeg ili četvrtog puta pa makar smak sveta bio!

Pošto ću opet prenoćiti u Nikšiću odlušio sam da putujem "lako" što će reći sa sobom sam samo poneo fotoaparat i kišno odelo. Kofere i ostalu opremu sam ostavio. Na pumpi u Nikšiću sam se našao sa Damirom, njegovom lepšom polovinom i njegovim drugarom. Napunio sam rezervoar do vrha i krenuli smo zajedno ka graničnom prelazu na Šćepan polju. Dogovor je bio da me isprate do prelaza i posle oni produže ka Durmitoru a ja ka Foči.

Bio sam veoma umoran i koncentracija mi je bila daleko ispod optimalne za vožnju motora. Put je krivudav i ima dosta tunela, i iako je u lošijem stanju prijatan je za vožnju. Ali ako idete ovuda morate voditi dosta računa jer neretko se dešava da vozači automobila i teških vozila "seku" krivine iz suprotnog pravca i do pola uđu u vašu traku. To mi se kasnije dešavalo i na putu Foča - Gacko kada sam išao ka Tjentištu. Na tom silasku pokraj puta je spomenik blizu Plužina ubijenim meštanima Pive. Preko dve stotine ljudi je streljano, a ubijeni su stari i mladi, žene, deca, trudnice...



Nisam mogao da se vratim i to da slikam jer taj put nikako nije bezbedan da se radi polukružno okretanje tako da smo nastavili ka brani. Tu smo napravili pauzu. Taman sam napravio dve, tri fotografije kad čuvar počne da viče kako tu nema zadržavanja i fotografisanja. Uspeo sam dan napravim par fotki pre nego što smo počeli da se pakujemo. Brana je dosta visoka. Kada se gleda preko ograde u dubinu verujem da ima 50-ak metara, možda čak i više.

Nastavili smo put dalje i došli do samog graničnog prelaza kod Šćepan polja. Tu smo napravili pauzu za domaću kafu koja mi je bila preko potrebna. Seli smo pored spomenika posvećenom formiranju Sandžačke partizanske brigade. Na ovom mestu je dosta živo. Odatle se organizuju rafting ture i primetio sam dosta stranaca. Džipovi samo prolaze gore-dole noseći čamce.

Pozdravili smo se i ja sam krenuo ka graničnom prelazu. Policajac koji mi je gledao dokumenta kaže da je registracioni broj mog motora pod brazilskom Interpolovom poternicom. Prilično sam bio iznenađen, ne saznajem ovo baš svaki dan. Posle malo bolje provere policajac je rekao da to nije problem jer se odnosi na neki auto. Poželeo mi je srećan put, a ja blago šokiran nastavljam ka granici sa Bosnom. I kao za inat ispred mene dva autobusa.

Proveo sam možda najdužih pola sata u životu na tom suncu pošto ne znam šta će mi sada na ovoj granici reći. Prišao sam graničnoj kućici, predao dokumenta policajcu, on ih je pregledao, lupio pečat i poželeo srećan put. Tek tako. Ništa interpol, ništa registracija, nikakav Brazil nije pomenut... Opet u čudu nastavljam dalje.

Put koji vodi ka Foči od tog prelaza je... Pa, mislim da je adekvatan naziv - opasan. Veoma uzak, jedva da se dva automobila mogu mimoići, rupe i rizla svuda, krivine nepregledne... Do sada definitivno najopasnija deonca mog putovanja. Kroz glavu su mi prošli oni autobusi koji moraju da prođu ovim putem jer nemaju nijednu drugu alternativu. Verujem da će biti poseban šou ako se susretnu dva autobusa na toj deonici. Kada sam došao do šireg dela puta koji je daleko bolji doživeo sam novo iznenađenje.

Posle nekog vremena ušao sam u Foču gde su me momci i devojke uputili ka Tjentištu. Put je u veoma dobrom stanju i širok je, ali i dalje vozači imaju naviku da "seku" krivine kao kod Plužina. Posle nekog vremena stižem do samog spomenika. Prvo pravim panoramski snimak sa puta, posle prilazim brdu i krećem da se penjem.

Srećan što sam napokon stigao posle nekoliko pokušaja u glavi je počela da mi se vrti pesma "Po šumama i gorama". Ubrzo, tu pesmu je zamenila misao "Pa koliko stepenika ima ovde, čoveče!?". Peo sam se i peo, a kako to već obično biva u ovakvim situacijama ja sam zaboravio flašu sa vodom u Nikšiću. Sam sebe čašćavam pogrdnim imenima ali nastavljam dalje, popeću se pa makar morao da puzim do gore. U povratku sam izbrojao - 323 stepenika, plus minus 5 komada.



Ali kada sam se popeo gore imao sam šta da vidim. Taj spomenik nije mali, mislim da ima oko 10-ak metara u visinu. Možda i više. Iz dva dela je i gde god da stanete ne možete da ne primetite veličinu. Kada se produži dalje kuda put vodi dolazi se do platoa ograđenog kružnim stepenastim zidovima na kojima su ispisani partizanski odredi koji su učestvovali u bitci. Odatle se lepo vidi spomenik, a neko je okačio i transparent.

Sada je već 16h i morao bih da požurim nazad ka Nikšiću. Da se vraćam onim putem ne dolazi u obzir i odlučujem da ponovo pređem deonicu Gacko - Bileća - Nikšić. Prilično brzo sam vozio, retko kad sam spuštao brzinu ispod 70km/h. Jesam na jednom delu gde je neki nesretni Reno 5 išao toliko sporo da mi se činilo da putujemo nazad kroz vreme a nisam nikako mogao da ga zaobiđem upravo zbog onih "sečenja krivina". Ali vozač ovog Renoa je to podigao na jedan poseban nivo pošto je potpunosti ulazio u suprotnu traku. Držao sam se podalje i čeo neki pravac da ga zaobiđem. U Gacku mi je to uspelo i opet malo iznad dozvoljenog ograničenja nastavljam put.

U jednom trenutku dok sam vozio kao da sam čuo mali glas u glavi koji mi kaže "Uspori malo, uspori". Poslušao sam ga i smanjio brzinu da bih niže niz put video saobraćajnu policiju koja zaustavlja vozila. To je bilo prvi put da vidim saobraćajce i srećom, bez zaustavljanja. Kada sam došao na granični prelaz kod Bileće dokumenta sam dao graničaru koji je radio i prošli put kada sam tu prolazio pre neki dan. Prepoznao me i pitao otkud opet tu pa sam mu ukratko ispričao za moju ličnu pobedu u Sutjesci. Rekao sam mu i šta mi je njegov kolega kod Šćepan polja rekao. Potvrdio mi je tu priču za Interpol ali me je uveravao da to nije problem jer na toj poternici je automobil druge boje, serijskog broja i iz druge zemlje. Smejali smo se malo i kada je završio sa mojim dokumentima poželeo mi je srećan put. Pošto sam se vraćao istim putem odlučio sam ipak da slikam onaj pravac "pasioniranog bajkera".

Po dolasku u Nikšić prvo sam sipao gorivo pošto sam prošao preko 270km bez punjenja. I, još jedan šok! Motor je u proseku trošio 5,26 litara na 100 kilometara. Veoma prijatno iznenađenje, to je najmanja potrošnja do sada za ovih godinu i neštko koliko je motor kod mene. Sve one popravke su u potpunosti urodile plodom. Zadovoljan putem i potrošnjom nastavljam lagano ka tazbini kroz centar grada. Uveče smo malo prošetali gradom i posle na spavanje. Sutra ne znam ni kuda ću ni šta ću. Znam samo da najkasnije u četvrtak pre podne moram biti u Beogradu. Kada se probudim odlučiću kojim pravcem idem za Srbiju.

Peđin sponzorski pul:

PC Foto

"Guevara"

Zeleno Drvo

Alien Metalworks

"Mangula"