Deca su aktivna i željna (sa)znanja. Ona imaju potrebu da razumeju sebe i svet koji ih okružuje. Ona su prirodno radoznala i vole da istražuju, otkrivaju i budu kreativna.

Deca osećaju čuđenje i divljenje i uživaju u pričama, rimama i muzici, kao i u fizičkom aspektu igre i fizičkom osamostaljivanju. Deca tada razvijaju samopouzdanje, samopoštovanje i samokontrolu i uživaju u igri koja zahteva sarađivanje sa ostalima u grupi (sa drugom decom i odraslima) kao i u samostalnoj igri, piše "Zelena učionica".

Dobro predškolsko vaspitanje i obrazovanje dece ranog uzrasta može i treba da neguje ovakav razvoj. Deca tada razvijaju veštine kao što je posmatranje, donošenje odluka, rešavanje problema i naravno komuniciranje. Mesto gde se odvija predškolsko vaspitanje i obrazovanje treba da bude prijatno, u kome deca uživaju u prilikama za učenje i osećaju se bezbedno da istražuju i rade nove stvari uz podršku odraslih koje poznaju i uz koje se osećaju sigurno.

Veliki broj dokaza iz različitih istraživanja ide u prilog argumentu da je dobro rano vaspitanje i obrazovanje značajno za razvoj dece. Nedavnim longitudalnim istraživanjem u okviru projekta sprovedenog u Velikoj Britaniji pod nazivom "Delotvorno pružanje predškolskog vaspitanja i obrazovanja” (Silva et al, 2003.) došlo se do zaključka da predškolsko iskustvo, kao nijedno drugo, poboljšava razvoj deteta. Takođe, kvalitet je uopšteno bio viši u ustanovama koje su integrisale negu sa vaspitanjem i obrazovanjem (celovit sistem vaspitanja i obrazovanja dece), a deca iz osetljivih grupa imaju velike koristi od kvalitetnog predškolskog vaspitanja i obrazovanja posebno kada su u grupi deca različitog kulturnog i društvenog nasleđa.

Predškolski vaspitno-obrazovni program (koji može biti u formi detaljno razrađenog programa, osnova programa ili smernica), sa svojim shvatanjima deteta i detinjstva, kao i vaspitanja i obrazovanja dece ranog uzrasta, pruža neophodnu podršku vaspitno-obrazovnom radu.

Kroz kontinuirano praćenje, posmatranje i vrednovanje učenja i ponašanja dece, vaspitači prepoznaju dečije iskustvo, potrebe i interesovanja, i koriste ih kao polazišta za učenje, kako bi osigurali da podučavanje bude zasnovano na kapacitetima koje deca pokazuju.

Pažljivo i sistematsko praćenje, posmatranje i vrednovanje celokupnog procesa učenja i podučavanja takođe omogućava davanje odgovarajuće podrške deci, tako da vaspitno-obrazovni rad koliko god često je to moguće, podstiče svako dete da nađe nove izazove.

U procesu vrednovanja i samovrednovanja vaspitači preispituju i kritički se odnose prema sopstvenoj praksi kako bi bili sigurni da je ono što planiraju i pružaju odgovarajuće za konkretnu decu u datom kontekstu. Na ovaj način vrtić se razvija kao otvoreni sistem.