Najčešće su u pravu oni koji tvrde da će beba imati plave oči. Da, većina dece prvi put na svet pogleda upravo nebeskoplavim okicama, a individualnu boju oči dobiju nešto kasnije. Oftalmolozi to tumače malom količinom pigmenta u dužici, a organizam ga postepeno proizvodi pod uticajem sunčeve svetlosti. Bez dovoljne količine ovog pigmenta oči izgledaju plavo-sive. To je karakteristično za većinu dece svetle kože.

 Mališani azijske i tamnopute rase obično se rađaju sa smeđim očima koje ostaju takve, menja se samo nijansa prvobitne boje. Za razliku od njih, deca sa svetlim očima mogu da promene nijanse dužice nekoliko puta pre nego što se formira konačna boja. To se nekad dešava i kod dece koja su plavooka do kraja života.

Vreme (uzrast) stabilizacije boje dužice kod dece je individualna. Kod nekih beba se stalna boja očiju formira već u uzrastu drugog, trećeg meseca, a druge dobijaju trajnu nijansu tokom nekoliko godina, iznenađujući roditelje takvim metamorfozama.

Ustaljeno je mišljenje da boja bebinih očiju direktno zavisi od dojenja, da će se konačno formirati tek kada mališan pređe na čvrstu hranu.

Dečji lekari smatraju da je to jednostavno čista vremenska podudarnost. Većina stručnjaka smatra da se pigmentacija dužice definitivno formira u uzrastu od tri godine i posle toga se više ne menja.

Teorija o tome da se boja dužice nasleđuje prvi put se pojavila krajem 19. veka. Od tada je boja očiju postala jedan od najuobičajenijih metoda određivanja očinstva. Ali, u ovom osetljivom pitanju ne važe zakoni aritmetike. Savremeni genetičari boju očiju ne smatraju najpouzdanijim dokazom očinstva.

Prema rezultatima naučnih ispitivanja rožnjača plavookih ljudi je dva puta osetljivija od rožnjače smeđookih i čak četiri puta od rožnjače ljudi sa crnim očima.

 Plava, siva i svetlozelena boja očiju češće se sreću kod stanovnika severnih krajeva, smeđa u regionima sa umerenom klimom, a crna kod stanovništva oko Ekvatora.

Ali i ovde je mudra priroda napravila izuzetke: Eskimi, na primer, imaju tamne oči, zato što tako lakše primaju jarke odbleske na ledenoj i snežnoj površinu, piše Yumama.

Nekad u prirodi dođe i do "kvara" – dešava se da dužica uopšte nema materiju koja daje boju. U takvim slučajevima dužica je crvena (kod albina), oči nisu zaštićene od svetla i zato svetlost toliko smeta albino-ljudima.

Prema statističkim podacima, ova anomalija veoma je retka: jedan slučaj na dvadeset hiljada ljudi (uključujući i crnu rasu). Albino gen sreće se približno kod svakog sedamdesetog čoveka.

Ali, ako se odbaci nauka i jednostavno se zagledamo u oči mališana, nije ni važno koje su boje. Važno je da blistaju od sreće!