Na samo 50 kilometara od Beograda, u južnom Banatu, kraj Kovina, selo Skorenovac.

A tamo, Dani mađarske kuhinje, a mi bismo dodali i "Dan biciklista", jer se ovamo sjatilo veliko veselo društvo na dva točka.

Samo iz Beograda, dovde je stiglo oko 150 biciklista. Došli su brojni ljubitelji ovog sporta i iz drugih gradova: Smedereva, Novog Sada, Rume...

Beograđani su krenuli oko 8:30, pa polako do Pančeva, preko Starčeva do Omoljice, gde su se odmorili pola sata. U Skorenovcu su bili već u 11.

Umor im se na licima ne vidi, ali glad je očigledna.

"Stukli" su paprikaše, kobasice, viršle u "gaćama", džigernjače... u trenu. Nije im promakao ni kiseli kupus, ali ni slatkiši: čipkane krofne, štrudle, medenjaci i kirteš kolač.

Nekom se "omaklo" pivce, većini voda, a nekom, bogami i rakijica. Pa ko bi odoleo deliblatskoj kruški?

Veselo društvo iz Ciklo sveta Srbija dolazi na ovu manifestaciju već sedam godina, a njihovo udruženje postoji od 2001. godine.

U sezoni, koja obično traje od marta do sredine oktobra, a ako vreme dozvoli i do decembra, svakog vikenda se druže putujući na različita mesta.

Najdalje što idu je na 100 do 200 kilometara od Beograda, a posebno vole svoja letnja vikend druženja:

"Često i pre osam ujutru krenemo biciklima negde izvan grada na plažu. Tamo se družimo, uživamo, kupamo u reci, roštiljamo, a predveče smo u Beogradu", objašnjava nam Jelena Mijatović, sekretar Ciklo sveta i jedan od članova-veterana.

A članova ima "svake vrste". Godine su nebitne. Ima tinejdžera, ali i penzionera. Za zanimanje ih niko ne pita, a tu su: filmski producenati, studenati, prevodioci, službenici, privatnici, advokati...

Interesevonja su im različita, ali ljubav zajednička – bicikl i priroda.

Naravno, tu je i druženje, a neretko se po grupama viđaju i tokom nedelje.

Ima tu i bivših profesionalaca koji su se nekada trkali za biciklističke klubove, ali su uglavnom većina rekreativci. Kako se usaglase oko tempa, pitamo ih.

"Ne jurcamo, nije poenta da se trkamo", kaže nam Aleksandar Stevanović, privatnik.

Jelena Šakić, mlada profesorka engleskog jezika i prevodilac, dodaje da u proseku voze 20 kilometara na sat kada su u grupi.

"Oni kojima se više žuri,stignu ranije, pa sačekaju ostale", objašnjava producent Vladan Kodžopeljić.

Kako kažu, uglavnom voze po saobraćanicama, ali vole da se otisnu i u prirodu, da voze po šumskim stazama.

Jelena je s dečkom, bivšim takmičarem u biciklizmu, ovo leto proučavala staze po Divčibarama, a u planu su im Žabljak i Durmitor. Mnogi od njih "vrteli su pedale" čak do Grčke, do Atosa.

Na pitanje kako se bore sa kamionima po putevima, kažu da ume da bude nezgodno.

"Znate, kad kraj vas na Ibarskoj magistrali projuri drumska krstarica, bicikl vam zanese", objašnjava Zoran Stanković, zaposlen u Vojsci Srbije kao civilno lice.

Kažu, da sa putovanja i izleta ne pamte neprijatna iskustva, jer ih gotovo i nema. Srećom, nikada im se nije desilo da im neko ukrade bicikl, koji smatraju za veliko bogatstvo.

S obzirom na to koliko "habaju" svoje prevozno sredstvo, pitali smo ih koliko često moraju da ih menjaju.

"Otprilike na dve tri godine, a svako od nas uglavnom ima po dva bicikla", objašnjava nam Vladan.

Aleksandar dodaje da obično kupi novi bicikl kad nađe onaj koji mu je "po meri", koji "mu legne".

Nešto pre 14 časova, naše biciklističko društvo se "uzmuvalo". Valja sada punih stomaka nazad. Jedan od njih blagovremeno je smislio plan –stigao je biciklom, ali će kući vozom.

Ostali će put preći biciklom, a za razliku od nas "konformista" koji ćemo automobilom kući, oni će mađarski paprikaš, pivo i rakijicu da sagore do Beograda.