Podizanjem spomenika ruskom caru Nikolaju Drugom u Beogradu, naša generacija je konačno odužila dug predaka prema velikom prijatelju srpskog naroda, kaže gradski menadžer Beograda Goran Vesić.
Neposredno pre otpočinjanja rata, neki vojni savetnici ruskog cara, sile Osovine, ali i neke sile Antante, vršile su pritisak na cara Nikolaja Drugog da ne pomaže Srbiji, jer bi tako taj "lokalni rat" mogao da poraste u svetski. Danas možemo da zamislimo kakva bi bila sudbina Srbije da je bilo tako. Kakav bi bio ishod sukoba između moćne Austrougarske, koja je mogla da mobiliše šest miliona vojnika samo u prvom ešalonu, i Srbije, iznurene ratovima za oslobođenje, koja je imala ukupno 4,5 miliona stanovnika? Srbija bi bila zbrisana sa političke karte Evrope, a plodovi borbe za slobodu zgaženi i poništeni, uz pitanje da li bi, i kad, srpski narod našao snagu da se oslobodi novog osvajača.
"Dok postoji makar i najmanja nada da se izbegne krvoproliće, mi ćemo delovati u tom pravcu. Ako, uprkos našoj iskrenoj želji, uloženi napori ne budu imali uspeha, Vaše Visočanstvo može biti uvereno u to, da Rusija ni u kom slučaju neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije" (iz pisma ruskog cara Nikolaja srpskom prestolonasledniku Aleksandru od 14. jula 1914. godine).
Car Nikolaj Drugi je bio svestan sudbine Srbije ako je ostavi na cedilu i zato je, i pored toga što ruska vojska nije bila spremna, ušla u rat sa silama Osovine koje su napale Srbiju. Ovu odluku je, kako je istorija pokazala, platio carstvom, svojim životom i životima svoje porodice.
Kada je evakuacija izmrcvarene Srpske vojske, koja je prošla golgotu Albanije, bila podređena političkim kalkulacijama nekih naših saveznika, gde je svaki izgubljeni dan značio gubitak stotine srpskih života, car Nikolaj Drugi je upućivanjem pretnji da će izaći iz rata ukoliko se brodovi Antante hitno ne upute na obale Albanije, praktično spasao srpsku vojsku od uništenja.
Rusija, Francuska, Britanija, Nemačka i Austrougarska su imale međusobne sporazume i savezništva na osnovu kojih su ušli u Prvi svetski rat. Između Rusije i Srbije je bila samo data reč i obećanje ruskog cara. Obećanje da Srbija neće biti sama u času smrtne opasnosti. Car Nikolaj je svoju reč ispunio.
Car Nikolaj je odavno zaslužio monumentalni spomenik u Beogradu. Nažalost, i na našu sramotu, čekali smo sto godina da mu odamo zasluženu počast. Kada je sadašnje rukovodstvo Grada Beograda preuzelo rukovođenje prestonicom, zatekli smo prašnjavu fasciklu na kojoj je pisalo "Car Nikolaj", na koju niko nije obraćao pažnju.
U njoj je bila ponuda da Beograd dobije poklon – spomenik caru Nikolaju. Svesni da je to prilika da se konačno odužimo ovom velikom čoveku, odmah smo prionuli na posao, prihvatili ponudu, doneli odluku o postavljenju spomenika i to na mestu gde je decenijama bilo poslanstvo Rusije u Kraljevini Srbiji i uradili projekat rekonstrukcije Devojačkog parka, koji je bio potpuno zapušten. Danas, kada centar Beograda krasi spomenik caru Nikolaju, mogu slobodno da kažem da smo uradili jednu veliku stvar koja ljude čini ponosnim.
Podizanje ovog spomenika treba da znači da je došlo vreme da se odužimo svim onim ljudima koji su u prošlosti zadužili našu zemlju, bez obzira na ideologiju ili dnevnu politiku. Do sada nisamo razmišljali tako. Zato je car Nikolaj na svoj spomenik u Beogradu čekao skoro stotinu godina. Možda zato glavni grad Srbije danas nema nijedan spomenik Nemanjićima, ako se izuzme spomenik ispred Palate pravde kojim se slavi Dušanov zakonik. Nemamo ni spomenik, ali ni Ulicu kralja Aleksandra Karađorđevića, kao što do skoro nismo imali ni Ulicu generala Paka Dapčevića, koji je oslobodio Beograd 1944. godine.
Vreme je da počnemo da cenimo našu prošlost i da se odužimo.
