Kada mi je kolega pre nedelju dana ispričao da je čuo za čoveka koji pravi viski u Vojvodini, slatko sam se nasmejala. Nekako sam to piće uvek vezivala za pijane Irce i Škote. Zna se šta se pije u Srbiji...Nakon ove reportaže, iako nisam neki ozbiljan poznavalac viskija, sa sigurnošću tvrdim da Srbi umeju da pored rakije, ispeku viski koji bi postideo Irca ili Škota.

Da bi napisali priču o prvom srpskom viskiju, na put smo krenuli rano ujutru. Iako malo Đurđevo nije daleko od Beograda, nismo želeli da nas uhvati magla. Plašila sam se kako ću izdržati da ne zaspim do podneva, kada je intervju bio zakazan, zbog nezaobilazne degustacije, jer kako možeš da pišeš o viskiju koji nisi ni probao.

Stižemo u Đurđevo, mesto kao i svako drugo u vojvođanskoj ravnici, dominiraju kućice sa fasadama ofarbanim u rezedo, široke ulice...Nisam znala šta da očekujem kada nas je na ulazu sa visokim kapijama u dvorište, dočekao Aleksandar Komaromi, sin Šandora, glavnog viski-majstora.

Sproveo nas je do destilerije, koja je izgledala kao i svaki drugi pomoćni objekat u seoskim dvorištima.

Vrata su se otvorila, zapahnuo me je miris slada i toplota koju je kazan isijavao. Ubrzo se pojavio i stariji Komaromi, projektant i tehnolog alkohola u penziji, koji je veliko iskustvo stekao u pivarama poput Čelareva, BIP, Valjevske, pa čak i jedne pivare iz Kine!

Pre nego što sam izustila prvo pitanje, Šandor nam je sipao po čašu svog "single malt" viskija, koji nosi zanimljivo ime "Two Doves" ("Dve golubice").

"Dobar viski se nikada ne pije sa ledom, eventualno možeš da ga poprskaš vodom. Uzmi čašu u ruke i zagrej je malo dlanovima", dobila sam naredbu.

A onda umesto da ja postavljam pitanja, nakon prvog gutljaja, morala sam da odgovorim na pitanje koje sve ukuse i mirise osećam.

Dok sam se dvoumila da li da kažem kako osećam vanilu ili cimet, Šandor je počeo svoju priču o tome kako je došao na ideju da napravi prvi srpski viski.

"Prvi put sam pokušao pre 25 godina, ali to se nije baš slavno završilo. Odvratno je bilo! Ipak, nisam se demotivisao, pa sam odlučio ponovo da pokušam, jer sam sam znao da i u Srbiji može da se napravi dobar viski, jer sve što nam treba je oko nas! Prošle godine sam se konačno osmelio i predstavio svoje piće javnosti. Do tada smo ga isključivo mi pijuckali."

Zanimalo me je kako su ljudi reagovali kada su probali "vodu života" iz domaće radinosti, a Aleksandar, jednog dana naslednik male viski proizvodnje, kaže da je u početku podvaljivao svojim drugarima da probaju "golubice", kako bi čuo šta zaista misle o tome što su napravili.

"Nisu znali koji je domaći viski u pitanju. Mislili su da piju neki irski ili škotski! Oduševili su se kad sam im rekao da smo ga tata i ja ispekli."

Iskusni domaćin, videvši da sam se zajapurila, poveo me je u kratku šetnju, do druge, hladnije prostorije, kako me ne bi uhvatio "sindrom prve kapljice". Tamo su stajala dva puna bureta, koja su "čekala" neko svoje vreme, ali i komadi hrasta na gomili.

"Hrastovinu koja daje viskiju zlatnu boju, nalazimo na Fruškoj gori. Slad je takođe odavde. Naš viski leži četiri godine, pre nego što ode u prodaju", nastavlja Aleksandar dok mi dodaje jedan komad hrasta i kaže mi da ga omirišem.

"U početku su ljudi mislili da smo mi neki čudaci koji mešaju neko neprovereno piće kod kuće u kadi, a kada probaju, ploča se promeni. Mi smo u ovo uložili srce, dušu i znanje i nešto novca, a ljudi to osete kada probaju ovo što smo napravili."

Shvatih da mi je čaša prazna, pa se vratih do kazana i starijeg Komaromija, na još jednu čašicu viskija i razgovora.

"Tek drugi piješ! Eh, ja mislio vi novinari možete da popijete više od deset!", šalio se Šandor, ali zbog neispavanosti i posla, da sam nastavila da se dokazujem, verovatno bih zaspala na kazanu.

GalerijaViski "made in Serbia"

"Trebalo bi znati, da svuda gde se pravi pivo, može da se napravi i dobar viski. Jedino su Nemci tu nešto zatajili. U poslednjih nekoliko godina, tržištem su zavladali i Japanci, koji su brzo savladali tehnologiju i sada su jedni od najvećih i najboljih proizvođača na svetu. Eto, i mi smo se pridužili."

Da nije sve tako bajkovito u proizvodnji srpskog viskija, govori i njihova priča da su bili primorani čak dva puta zaredom da kupuju kazan, jer su im obijali destileriju.

"To se dogodilo kada nismo pekli viski, jer niko ne bi mogao da pipne, a kamoli ponese vreli kazan. Morali smo da postavimo kamere i alarme, kako bi se zaštitili", negoduje Šandor.

U ovo vreme krize, pitali smo se da li može da se preživi od proizvodnje viskija i kakvih ambicija ima stariji Komaromi.

"Živimo od našeg viskija, tako-tako. Voleo bih kada bi neko ‘veliki’ prepoznao kvalitet, pa uložio u posao, jer bi onda naš viski moglo da proba više ljudi".

Gospodin Šandor, duhovit i šarmantan čovek, rekao nam je da su svi dobrodošli da ih posete u njihovoj maloj destileriji, za koju se nada da će jednog dana "izrasti" u nešto veće.

Sa po flašom "Golubica" krenuli smo put Beograda, kako bi sa dragim osobama podelili prvi srpski viski i ispričali priču starog Šandora, ali i saznanje da ne važi samo za vino, da spaja ljude, pokreće razgovor i donosi iskrenost.

Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici - MONDO Zabava, kao i na Twitteru @Mondo_zabava.