Pripreme su u isto vreme i kazan anegdota. Tople ljudske priče. Za Čehova.
Upoznao sam u Medulinu Davora Vugrineca. Čovek je najbolji strelac hrvatske lige svih vremena. U martu puni 40 i još uvek odoleva godinama u dresu Slaven Belupa.
Pitao sam ga u čemu je tajna dugovečnosti na fudbalskom terenu.
"Veliki motiv i ljubav prema poslu kojim se bavite. Lek koji vas drži i daje vam snage da idete napred. Profesionalnost i odgovornost na prvom mestu. Ishrana i genetika su od velike važnosti. Morate biti zdravi u glavi i imati jasan cilj pred sobom"
Jednostavna formula, zar ne?
Čitav život navija za Hajduk, a najdraža utamica mu je – protiv Hajduka. Došao je sa Rijekom u Split, dao tri komada voljenom klubu i doživeo ovacije prepunog Poljuda. Ostao je u srcima navijača Lećea kao strelac istorijskog gola na San Siru za pobedu protiv Intera koja se čekala punih pola veka.
Bio je akter najčudnijeg finala kupa u poslednjih nekoliko decenija na evropskim terenima. Predvodivši navalu Rijeke torpedovao je ’svoj’ Varteks u prvoj utakmici na Kantridi sa 4:0.
Revanš se pretvorio u košmar. Varaždin je bio na nogama jer je na isteku devedesetog minuta Varteks vodio sa 5:0! Onda je Vugrinec šokirao stadion i postigao gol za veliko riječko slavlje. Bez trunke sentimentalnosti.
"Presudio sam klubu koji me je lansirao u svet. Na žalost, te večeri sam bio na drugoj strani terena i samo sam radio svoj posao. Fudbal je surov. Ne priznaje emocije".
Istog leta odlazi u Dinamo. Na otvaranju nove sezone, u meču za Superkup, ponovo je čovek odluke protiv bivšeg kluba i trofej je otišao na Maksimir. Rijeka u suzama, ali nema pravo da mu zameri. Čovek je bio na suprotnoj strani i samo je radio svoj posao. Pošteno i profesionalno.
Razgovor sa Davorom bio je samo zagrevanje za priču koju ću čuti od Miljana Mrdakovića, dokazanog fudalskog Magelana koji je upravo stigao sa egzotičnog putešestvija po Singapuru.
Igrao je u istom klubu sa Aleksandrom Đurićem. Čitao sam ranije o životnim avanturama ove nesvakidašnje sportske ličnosti. Kako je uporedo sa fudbalom počeo da se bavi i veslanjem i ’87. postao prvak Jugoslavije u kanuu dvokleku, a od ’89. do ’91. bio neprikosnoveni šampion na 10 kilometara.
Veslao je za Bosnu i Hercegovinu na Olimpijskim igrama ’92, ali nisam znao da je do Barselone stigao – autostopom?! Fascinantno! Dokaz upornosti i zadivljujućeg ljudskog entuzijazma.
Preko Mađarske, Australije i Kine, ’99. stiže u Singapur i dobija ulogu špica u ekipi Tampin Roversa. Dvoumio se, ali ipak prihvatio poziv selektora Avramovića i zaigrao za reprezentaciju Singapura. Zaustavio se na 54 utakmice i 27 golova u državnom dresu.
U smiraj svoje čudesne karijere saznao je iz novina za podatak da ga je Međunarodni institut za istoriju i statistiku proglasio za najefikasnijeg aktivnog strelca na planeti. Prebrojali su 481 gol na 583 utakmice.
Igrao je fudbal do četrdeset pete! Tajna uspeha – zdrava ishrana i profesionalan odnos prema obavezama.
Još pod utiskom dve fantastične priče, otvoram u računaru folder posvećen osvajačima "Zlatne lopte". Divim se najstarijem među besmrtnima.
Ser Stenli Metjus je imao 41 godinu kada je dobio najprestižniji individualni trofej u premijernom izboru Frans fudbala ’56. Vrhunac slave doživeo je kao član Blekpula, iako je status ikone stekao u dresu jednog drugog engleskog kluba. Navijači Stouk Sitija nikada posle njega nisu skandirali neko zvučnije ime. Obeležio je dve epohe engleskog fudbala i bio prototip igrača koji na autentičan način reprezentuje mešavinu evropsko-ostrvskog stila igre.
Majstor driblinga, neumoljivog osećaja za gol, primer korektnosti i sportskog ponašanja na terenu. Nikada nije opomenut od strane sudije iako je često bio meta žestokih startova protivničkih defanzivaca.
Igrao je aktivno do pedesete! Dobitna formula – stroga dijeta, neuobičajena za ono doba. I naravno, maksimalna profesionalnost.
Legenda Sitija, iako celog života vatreni navijač Port Vejla, drugog kluba iz Stouka. Nepojmljivo sa naše tačke gledišta.
Veče pretvoreno u gustiranje fudbalskih beseda o ljudima koji su zbog respekta prema poslu koji su odabrali dočekali starost u kopačkama, završavam na standardan način – pregledom najnovijih informacija sa sportskih portala.
Na početnoj stranici ‘Gazete delo sport’, fotografija Nemanje Radonjića. Oko njega nema drugih igrača. Nema publike. Slika uopšte nije sa stadiona.
Slušao sam bajke o ovom momku. Njegov selektor u generaciji ’96 Milan Lešnjak tvrdi ’najtalentovaniji igrač Evrope u tom uzrastu’. Brz, eksplozivan, lakih rešenja u situaciji ’jedan na jedan’, fenomenalne tehnike primenjive u svim uslovima igre. Ukratko, predodređen.
Čuo sam i one loše stvari. Čudak, nepredvidiv, plahovite naravi. Pričaš mu, objašnjavaš, savetuješ ga, a reči ti se odbijaju kao od zida. Odlutao je odavno, ne sluša te. On je u nekom svom svetu. U svađi sa svime što ga okružuje.
Mizantrop, osećanje prezira prema drugima, osornost i povučenost, neko ko zazire od društva, a zapravo zazire od samog sebe. Premlad je da bude takav.
Na putu od Rima do Peskare na utakmicu naše mlade reprezentacije protiv Italije, Savo Milošević me uveravao da je Radonjić sredio glavu i da će biti čudo od igrača. Bio sam spreman da poverujem. Luksuz je odricati se talenata. Nema ih mnogo. Moram da verujem da i za Radonjića ima leka. Kao i za Ninkovića i Kataija.
Nemanja još nema 19 godina. U njegovom jedva započetom romanu bilo je već mnogo epizoda. Nije ni svestan da se utakmice dobijaju pre izlaska na teren. Pobednička taktika se kuje i za trpezom, ne samo u sali za sastanke. Cena slave je visoka. Nema dugovečnosti bez odricanja.
Zna li Radonjić koliko još ima do Vugrinecovih ’četrdesetih’ ili Metjusovih ’pedesetih’? Za sada, nema puno toga zajedničkog sa njima. Samo talenat. Predodređenost.
Pardon, još nešto. Činjenicu da je navijač večitog rivala kluba u kome je ponikao.
Nećemo ga pamtiti ni kao mizantropa srpske fudbalske scene. Više kao mazohistu koji se na plovidbi metežom života nasukao već na prvoj iluziji. Daj Bože da je Savo u pravu!
Ali, problem je utoliko veći što Radonjić nije jedini momak kod nas koji se tako bahato ponaša prema daru koji je dobio. Nažalost.
MISLILI STE DA SE U ANTALIJU IDE ZBOG PRIPREMA?
Sve zavisi od čoveka i njegovog odnosa prema stvarima. Kao kod Molijera. Traži se odgovor na pitanje kako živeti u svetu u kome je goli opstanak uslovljen prodajom ili uništenjem svega moralnog, ljudskog, dostojanstvenog. Upravo onog što je jedino lepo u čoveku.
Lajt motiv "Mizantropa" je odraz trenutnog stanja i u srpskom fudbalu.
Egzistencija klubova je u direktnoj zavisnosti od prodaje svega što iole vredi na tužnoj superligaškoj panorami.
Da li zaista mislite da naši klubovi odlaze na pripreme da bruse formu i uigravaju ekipu za nastavak sezone? Ne budite naivni.
U Antaliju, na Kipar, na Ohrid, u Sloveniju... Svuda se ide isključivo zbog izložbe domaćeg proizvoda. Bavimo se izvozom talentovane dece koju su trenerski čudotvorci u mlađim kategorijama stvarali kroz treninge, sastanke, razgovor i edukaciju. Ne razmišljajući o bilo kakvoj nadoknadi za uloženi trud i savršeno svesni da ih većina njih, kada postanu slavni i bogati, neće udostojiti poziva i najobičnijeg "hvala".
Savršen dokaz prolaznosti jednog žalosnog vremena u kome ljudi nemaju vremena ni da skinu šešir, poklone se i kažu: "Dobar dan". Ili zbog proračunatosti mudro zaobilaze dojučerašnje učitelje. Druge očeve.
Vraški je težak posao srpskih trenera tokom zimskih priprema.
Prisustvo velikog broja klubova iz platežno moćnih zemalja, drastično im smanjuje šanse da na početku sezone imaju na raspolaganju sve igrače koje su poveli na glazuru.
Ti mučenici koji su vezani za klupe bez ikakve mogućnosti da utiču ni na svoje ugovore, a kamoli na neke važnije stvari u klubu, moraju da se povinuju svakoj odluci svojih pretpostavljenih. Čak se i za rivale na ovim kontrolnim mečevima traže timovi koji bi eventualno mogli da se zainteresuju za nekog njihovog igrača.
I kad se pojavi iole zanimljiva ponuda, prihvata se oberučke. Ko pita trenera da li mu je taj igrač neophodan u sistemu koji je forsirao i uigravao tokom celih priprema. Primera je mnogo. Onaj Jojićev od prošle zime najslikovitiji.
U italiji postoji izraz za igrača koji nije na prodaju čak i u slučaju nepristojne ponude – "inćedibile". Zvezdan Terzić mi je skoro u intervjuu rekao da u Zvezdi niko nije "inćedibile".
Turci se ponose fudbalskim turizmom, a nama ostaje fudbalerski turizam.
