Prijateljica nedavno preminulog muzičara Vlade Divljana napisala dirljivo pismo, opisavši anegdotu iz srednjoškolskih dana.
Među njima je i Vladina drugarica iz gimnazije, koja je na svom Facebook profilu podelila anegdotu o Divljanovoj prvoj gitari.
Mi vam prenosimo pismo u celosti.
"VIII Beogradska gimnazija, mi u klupi pričamo na času geografije kod Pljuce, ti mi kažeš:
"Nevenče, srećan sam, kupio sam moju prvu pravu gitaru".
Ja se krišom smeškam, da ne vidi Pljuca, šapućem ti da je to baš super. Pitaš me da li znam kako ti se zove gitara. Smejem se, odgovaram da pojma nemam, smejemo se zajedno, krijući se iza glava Vlade Galića i Srđana Šapera, koji su sedeli ispred nas.
"Zapamti Nevenče gitara se zove Gibson les paul deluxe" šapućeš mi uz osmeh ponosnog vlasnika takve gitare.
Ja se smeškam, kažem ti:
"Ma šta me briga kako se zove gitara, važno je da je tebi dobra".
Komemoracija će biti održana u utorak 10. marta u 12 sati u dvorani "Amerikana" Doma omladine Beograda. Kremacija će biti održana istog dana, u utorak 10. marta, od 15 sati na Novom groblju u Beogradu.
Profesor nas opominje da se smirimo, lupa nekim štapom kojim je pokazivao gradove na mapi dok predaje. Mi ućutasmo za koji minut, pa nastavismo, ti se blago primičeš i ponovo mi šapućeš:
"Nevenče, ti moraš da znaš u pola dana i u pola noći kako se zove moja nova gitara".
Opet se smejem, kažem da ponovi, da zapamtim. Teraš me da ponovim za tobom, reč po reč. Zvonilo je, Pljuca završava predavanje, ja ustajem i ponosno ti kažem:
"Tvoja nova gitara zove se Gipson les paul deluxe!" Smejemo se oboje, ti me grliš, sav važan i dodaješ: "Nikada to ne smeš da zaboraviš!" Ja se smejem naglas, mali je odmor, graja u učionici, ti sav srećan ponovo me pitaš kako ti se zove gitara, ja uredno odgovaram.
Tu našu detinju sreću, smeh, iskrenost i sve ostalo šta nam je život doneo kasnije oboma, delili smo kad god smo se videli i čuli. Znao si da kažeš da je to prijateljstvo još iz školskih dana ono pravo...da smo se davno upoznali, da ponekad možemo i da ćutimo zajedno, a da se razumemo.
I kada si me zvao i saopštio da si bolestan, čak i to si rekao onako olako, tešio si mene, da se ne sekiram, proći će, ubedio si me da si dobro, da imaš uskoro koncert u Ljubljani i da se dobro osećaš, da dobro podnosiš sve terapije.
"Nevenče, ne brini, ovo će da prođe, a i svirka me krenula" bile su tvoje reči, kao da si mene hrabrio...Čak i kada si me zvao iz bolnice u Beču o bolesti je bilo samo par rečenica, a sve ostalo smo se smejali kao nekada...setio si se našeg šuškanja u klupi, prepisivanja na pismenim vežbama...pričali smo o svemu kroz šta smo zajedno prošli i posle gimnazije, o mom odlasku u Ameriku, u Čikago.
Smejao si se glasno, setio si se kako nas je Pljuca nazvao jednom prilikom "Čikaškom mafijom" jer smo bili "nemogući", tj. pričali smo na času.
"I eto Nevenče ode ti u Čikago, tamo ti je mesto, davno je to Pljuca dobro procenio", govoriš mi kroz smeh, onim tvojim umirujuće gospodskim glasom. I ja sam se smejala i čudila kako se svega sećaš.
To je bio naš poslednji razgovor. Pisao si mi i da si došao kući iz bolnice i da si malo bolje, ja sam ti slala razne recepte, šta god nađem da bi moglo da ti koristi, ali najvažniju stvar sam zaboravila da ti kažem, a to je da i dan danas, u pola dana i u pola noći znam ime tvoje prve prave gitare. Gipson les paul deluxe odzvanja mi sada u glavi, ovde daleko od Beograda, ne želim i neću da mislim da te više nema, hoću da verujem da me sada čuješ...".
Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici - MONDO Zabava, kao i na Twitteru @Mondo_zabava.
