Ministar tvrdi: Višak 10.000 prosvetnih radnika

Umalo da budem proslvetni radnik. Nažalost, i pored mog umeća, kvalifikacija i ljubavi prema pozivu, nisam imala političku niti bilo kakvu drugu vezu da počnem da radim u školi. Još su me na jedan intervju i pozvali- prešla sam xy kilometara da bih bila u 9h ujutru na intervjuu na kome su mi rekli da tu već neko radi (direktor u jednom trenutku kaže da će me imati u vidu, a psiholog reče na to da ipak postoje još 2 devojke- jednoj od njih majka radi u Opštini, a drugoj ne znam ko ne znam gde)- bila sam totalno preveslana. Bar su mogli da me ne pozivaju na intervju i ne govore to što su rekli. Žalila sam se tadašnjem ministru prosvete- naravno puj pike ne važi. Tako da, dragi prosvetari, ljutite se na one koji su vam hleb i dali. Ušli ste u vrzino kolo, pa vam je đavo kriv. Rado bih se menjala za vaš posao, za koji sam se i školovala i za koji znam da nema ni 5% od ukupnog stresa koji imam na sadašnjem poslu. Da ne pričam o tome da bih lepo mogla da rodim dete- o tome sad samo mogu da sanjam. Poenta- nije samo vama teško u ovoj zemlji, a samo se vi bunite. Ko radi u privatnom sektoru, ne sme ni da zucne. (Nadam se da ovaj post neće biti okrnjen i da će u celosti biti objavljen.)

Cemu onda da se nadaju oni kojima je to buduca profesija???