Najstarija naučna literatura na temu praštanja je iz 1989, verovali ili ne. Ali, istraživači sugerišu da je uzrok tome činjenica da smo sa "napretkom" civilizacije sve svesniji važnosti traženja oproštaja, praštanja i pomirenja. Kad uzmete u obzir šta se sve dešava u svetu, ovo objašnjanje ima smisla.

Mačke nikad ne praštaju. Naučnici koji proučavaju ponašanje životinja, uočili su određene forme pomirljivog ponašanja kod mnogih vrsta, primati (planinkse gorile i šimpanze, konkretno) često nakon sukoba u grupi iskazuju pomirljivost i praštanje grleći se, odnosno ostvarujući blizak fizički kontakt, kao izraz naklonosti. Slično ponašanje (ne grljenje, naravno), određena forma fizičke manifestacije "izglađivanja odnosa" primećena je i kod koza i hijena. Jedina vrsta kod koje nije uočeno ponašanje koje bi moglo da se pripiše praštanju je domaća mačka.

Lakše praštamo ljudima koji nam nisu bliski. Ali, to je i očekivano. Najviše mogu da nas povrede oni koje najviše volimo…

Ne postoji neoprostiva uvreda. "Nisam naišao ni na jednu konkretnu nepravdu na svetu, za koju nisam uspeo da nađem bar jednu osobu koja bi oprostila onima koji su je učinili", kaže Robert Enrajt koji je sproveo prvu studiju o praštanju u istoriji. Tačnije je reći da postoje ljudi koji su manje ili više spremni da praštaju, zaključio je Enrajt.

Ali, neoprostiva izdaja postoji. Sudeći po studiji iz 2010, neoprostivim izdajama smatramo prevaru u emotivnoj vezi, poslovne prevare, neispunjena obećanja i otkrivanje tajni.

Postoje različite vrste oproštaja. Odluka da oprostimo može biti "spoljašnja", kad promenimo ponašanje prema nekome ko nas je uvredio, ili nam naneo neku nepravdu. Ali, čak i kad donesemo odluku da promenimo svoje ponašanje i na taj način "pređemo" preko incidenta, i dalje se možemo osećati uvređeno. Emocionalno praštanje, s druge strane, podrazumeva "unutrašnju" promenu u načinu na koji se osećamo u vezi sa osobom koja nas je povredila. Kad smognemo snage da zaista oprostimo, ogorčenje i povređenost ustupaju mesto empatiji, naklonosti, ljubavi. I to je, zapravo, znak da smo uvredu zaista oprostili.

Praštanje postaje teže s godinama. Deca stara sedam ili osam godina praštaju i pre nego što su dobila izvinjenje od osobe koja ih je uvredila. Ali, sa 10, 11 godina već čekamo da nam se onaj ko nam je učinio nešto nažao izvini, da bismo mu oprostili.

Rano učimo da tražimo oproštaj. Studija iz 1990. pokazuje da deca već sa dve ili tri godine umeju da traže oproštaj ako veruju da su u igri oštetila neki vredan predmet.

Osećaj uvređenosti otežava nam život. Bukvalno. Tokom istraživanja sprovedenog na Erazmus univerzitetu, od ispitanika se očekivalo da pišu o situacijama kad su oprostili ljudima koji su ih uvredili, ali i o onim prilikama kad nisu dali oproštaj. Zatim je trebalo da bez savijanja kolena skoče u vis, najviše što mogu, pet puta. Ispitanici koji su razmišljali i pisali o praštanju, skakali su u proseku 30 centimetara u vis, dok su oni koji su pisali o lošim iskustvima, kad nisu dali oprošzaj skakali u proseku 22 centimetra. Razlika je upadljiva, a ovaj jednostavan eksperiment briljantno dokazuje koliko oproštaj zapravo rastereti onoga ko ga pruža.

Tip ličnosti, očekivano, utiče na naše stavove o praštanju. Ekstrovertni tipovi aktivnije traže oproštaj kad nešto pogreše od introvertnih, a i sami brže i lakše praštaju drugima. Introvertni tipovi pokazuju tendenciju da prvo (jedva) oproste sami sebi, a tek onda pokušaju da se iskupe onome koga su uvredili.

Praštanje pozitivno utiče na zdravlje. Kad smo ljuti i ogorčeni, rastu nam puls i pritisak. Praštanje je, s druge strane, povezano sa boljim kardiovaskularnim zdravljem. Uz to, bolje i spavamo kad oprostimo onome ko nas je uvredio. Ali, imajte u vidu da ovi pozitivni efekti po zdravlje deluju samo ako zaista iskreno oprostimo, a ne ako se samo ponašamo kao da smo oprostili a uvreda nas i dalje izjeda.

Ponekad praštanje može i da nam se obije o glavu. Ispostavilo se da se parovi koji svoju vezu sa partnerom opisuju kao "punu praštanja" više i svađaju. Imajte u vidu da ako stalno praštate nekome ko vas povređuje, ta osoba nema bas narociti motiv da promeni svoje ponasanje.

Ne potcenjujte moć reči "žao mi je". Ako ste uvredili nekoga, i ta osoba ne želi da vam oprosti, ako nastavite da tražite oproštaj, na kraju će popustiti. Čak i ako vaše "žao mi je" nije baš sasvim iskreno, i, verovali ili ne, čak i ako je osoba od koje tražite oproštaj svesna toga.

Savršen model praštanja je proces od 20 koraka, ali, oni se mogu sažeti u sledećih pet: 1) priznavanje činjenice da nam je naneta nepravda, 2) besna reakcija, 3) pokušaj da osobu koja nas je uvredila vidimo kao kompletnu ličnost, a ne samo kao nekoga ko nas je "ujeo za srce", 4) spoznaja da osećaj povređenosti možda nikad neće potpuno nestati i 5) pronalaženje smisla u patnji, možda kroz pomaganje drugima.

Uopšteno govoreći, religiozni ljudi lakše praštaju od onih koji to nisu. Ovo je očekivano jer većina religija uči upravo - praštanju.

Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici - MONDO Zabava, kao i na Twitteru @Mondo_zabava.