Javne ličnosti, mladići “u punoj snazi”, razmažene devojke, ozbiljni muškarci, pa i policajci - svi su se nekada našli iza rešetaka sobe za trežnjenje u stanici “29. novembar”. Evo kako se tamo provedu i šta sve rade...
"Ne kažu džaba “vreme svuda leti, osim u zatvoru.” Minuti kao sati, bar dok ne zaspis”, počinje za Mondo priču Marko B.
"Zaustavili su me u centru grada dok sam se vraćao kući sa rođendanske žurke. Popio sam boga oca. Naduvao sam 2.40 i sećam se da sam nešto pokušavao da izvrdam, pa sam ih onda molio da me puste. Nije bilo šanse. I tako sam završio u stanici, priča naš sagovornik koji je tada prvi, a kaže, i poslednji put posetio ovu ustanovu.
"Bio sam obeznanjen od alkohola, ali ipak toliko svestan da znam gde idem. Užasan osećaj – i sramota i nemoć. Sam taj čin dok te prate policajci, pa 'doček' u stanici. A tek kada ti traže da skineš kaiš, pertle, da im daš telefon, kao neki krimos."
Marko kaže da su policajci bili ok, ali da mu je ipak bilo mučno kada su ga uveli u tu prostoriju veličine tri sa dva, praznu, samo dve drvene klupe.
"Seo sam na tu klupu, zatvorili su limena vrata i tu sam se baš "smorio." Razmišljam koliko sam jadan. 'Šta si sebi dozvolio, konju! Da završiš u ovom ćumezu..I, ovi panduri...zar su morali i telefon da mi uzmu. Bar da se javim devojci. Ne, ipak neću nikome. Zapalio bih cigaretu. Jao, gde je jutro..”, priseća se svojih misli Marko.
Kaže ne zna kada je zaspao, ali se vrlo dobro seća "odvratnog” zvuka otvaranja ćelijskih vrata i policajca koji ga drmusa i kaže mu: “Moramo opet da radimo alkotest, pa ćeš kući. “
Po izlasku iz stanice zarekao se da "više nogom neće kročiti u ovaj ćumez."
POLICAJCE PSUJU, JADAJU IM SE
Nikome nije lako kada dođe u naš smeštaj”, kažu policajci ispostave za dežurstvo i obezbeđenje, dok nam pokazuju jednu od ćelija u prizemlju zgrade u stanici Despota Stefana, koju i danas svi, po starom nazivu ulice, zovu stanica 29. novembar.
Nije kao u hotelu, ali je daleko od sumornih priča da je kao u komunističkim kazamatima ili turskim zatvorima.
Na podu su pločice, mali prozor sa rešetkama. Dve klupe i na njima staro maslinasto zeleno ćebe i beli čaršaf. Zidom od metar i po odvojen je WC i u njemu pored "čučavca" postoji samo dugme za puštanje vode.
Na klupama i zidovima imena - i muška i ženska, posvete, ljubavne poruke, ali poruke tipa “Pomozi Bože.”
”Kroz ove ćelije prođe hiljade ljudi godišnje, a među njima ima i onih koji dođu na par sati "da odmore” kaže za MONDO kroz osmeh Rodoljub Đokić, policajac zadužen za obezbeđenje.
Aleksandar Stojković, pomoćnik komandira ispostave za dežurstvo i obezbeđenje, ističe da se alkoholisani vozači uglavnom pomire sa situacijom.
”Znaju gde su došli. Nije im svejedno, ali nemaju kud. Ovde se ne vrši nikakva represija, mogu da se jave kada dođu kome hoće. Ipak, neke procedure, kao što je oduzimanje predmeta kojima bi mogli da samopovrede, moraju da se poštuju.”, kaže za MONDO Stojković.
Policajac Đokić naglašava da mnogi oduzimanje stvari dožive prilično emotivno.
”Kukaju, neprijatno im je. Kažu: 'Jao šta se to meni desilo. Pa nisam nikoga ubio, neću povrediti sebe'. Pojedini cepidlače, pa traže da se sve do detalja unese u zapisnik – boja telefona, marka, pa i drugi detalji”.
Đokić naglašava da većina jedva čeka da legne. Neki kada dođu histerišu, ljute se na policajce, psuju ih, a ima i onih agresivnih koji ipak ustuknu jer znaju gde su. Neki se i ispovede, ispričaju svoju životnu priču.
”Jao. Žene histerišu najviše. Bila je jedna devojka.. Koliko je samo kukala, pa dozivala mamu, tatu...pa se jadala kako ne sme da im kaže. Prošle godine je jedna gospođa doživela pravu traumu kada je čula zvuk zatvranja vrata. To je šok mnogima koji prvi put dođu ovde. Došao sam, popričao sa njom. Nije problem bio ni da je izvedem da sedi ispred, ali da je pustim - to nikako”, seća se Đokić i ističe:
”Pa i mi smo ljudi. Uvek gledam da utešim ako mogu, pogotovu što mnogi nikome neće ni reći da su prenoćili kod nas. Ljudi uglavnom kriju jer ih je sramota. Retki su slučajevi gde se pijani vozači jave rodbini ili devojci, momku.”
Policajci kažu da ima i teških situacija, pa je tako čovek koji je doveden na trežnjenje to toliko tragično doživeo da je pretio da će se ubiti. Međutim, kažu, kada se otreznio promenio je ploču. Najviše problema zadaju narkomani koji dođu na trežnjenje, jer “kriziraju”, pa mora da dolazi Hitna pomoć.
Oni ljutiti lupaju na vrata da pitaju kada će izaći, psuju policajce, neki traže i TV, ali sve što mogu dobiti je čaša vode.
”Vodu im naravno damo, a i za tih šest do sedam sati koliko najčešće ostanu, ne verujem da im treba nešto drugo do san”, kaže Stojković.
Poznate ličnosti, su kažu, posebno neprijatne, a i prete.
“Uglavnom prete advokatima, političarima i 'skidanjem uniforme', iako je ja skidam svakog dana kada završim posao”, kaže smeškajući se Đokić i dodaje da su kod njih zanoćile i kolege.
”Malo je čudno, ali u prekršaju su i to je to. Sa svima je ista procedura”.
A pred puštanje kući, opet sledi merenje nivoa alkohola u krvi.
Đokić kaže da zadržane vozače unapred pripremi da možda neće biti pušteni odmah.
”Sve zavisi koliko je vremena potrebno da taj alkohol nestane iz krvi. Ako je nekome izmereno 2, 20 promila, on će biti pušten za oko četiri, pet sati. Opet sve zavisi i od organizma. Saobraćajci znaju koliko vremena je potrebno, pa dođu na vreme”, objasnio nam je ovaj iskusni policajac.
Kada napuštaju ćeliju i stanicu...Uglavnom su svi prijateljski raspoloženi.
”Nema razloga za ljutnju. Zadržani su jer su ugrožavali i sebe i druge u saobraćaju. Ovo im dođe kao prenoćište”, kažu naši sagovornici.
Đokić kaže da se dešavalo i da na ulici, u prodavnici sretne “prijatelje" iz ćelije, i da se slatko nasmeju.
“Kažu mi 'skup je onaj vaš smeštaj.”
