Srpska pravoslavna crkva će se priključiti diplomatskoj borbi države za srpsku baštinu na Kosovu i Metohiji, to je činila, čini i činiće, poručio je portparol Crkve vladika bački Irinej.
Odgovarajući na poziv ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, vladika Irinej u opširnom saopštenju dostavljenom medijima, međutim, kaže da ne može da kaže na koji način će to SPC učiniti jer to, dodaje, ne zavisi od njega jer je on samo jedan od mnogih koji o tome odlučuju.
Vladika je podržao Dačićev stav da bi prijem jednostrano proglašenog nezavisnog Kosova u UNESCO bio štetan potez i smatra da bi bilo mnogo efikasnije da Država, Akademija i Crkva nastupe zajedno, odnosno da zajedno, kako kaže, preduzmu ono što bi mogle ponaosob.
Crkva, prema njegovim rečima, treba da nastupi u ime svog bića i identiteta, u ime slobode vere i savesti, u ime istorijske istine i pravde, kao i u ime opšteprihvaćenih moralnih načela i pravnih normi, uključujući i njena vlasnička prava nad svim sakralnim dobrima i nad najvećim brojem kulturnih dobara.
Država, smatra vladika, treba da nastupi u ime vlastitog identiteta i integriteta, u ime srpskog naroda kao tvorca i vekovnog čuvara svetinja i branitelja trajnih belega svoje tradicije i kulture, kao i u ime normi međunarodnog prava i konkretnih, važećih odluka Ujedinjenih nacija.
A SANU, kaže, treba da nastupi u ime struke i nauke, što će reći u ime dokazanih činjenica i egzaktno utvrđenih datosti, u konačnoj tački u ime civilizacije kojoj, u zajednici evropskih i drugih naroda, i mi pripadamo.
Vladika smatra da bi tome obavezno trebalo pridodati i druge nosioce nacionalno-kulturne samosvesti i javne odgovornosti, u prvom redu Maticu srpsku i, naročito, organizacije i istaknute pojedince srpskog rasejanja sa svih meridijana.
Njegov utisak je, ističe, da u tu borbu treba uključiti našu dijasporu jer njene mogućnosti su velike, kao i njihova ljubav prema otadžbini.
SPC, kaže vladika, može - i mora - da, nezavisno od drugih činilaca, dostavi UNESCO informacije i materijale kojima raspolaže, između ostalih i nedavno objavljeno izdanje dragocene knjige Zadužbine Kosova na engleskom jeziku, na nekih hiljadu strana, sa mnoštvom fotografija, da, uz mnogo drugih stvari, vrli evropski i svetski dušebrižnici u sferi kulture vide Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu i onakvom kakva je bila vekovima, čak i za vreme petovekovne turske vladavine, a ne samo onakvom kakvom su je u naše dane učinili oni koji je svojataju kao svoje, kako kaže, kosovsko nasleđe.
Ističe i da SPC može - i treba - da se obrati svim sestrinskim Pravoslavnim Crkvama u svetu i zatraži i njihovu podršku kako kod UNESCO tako i svuda gde se može očekivati razumevanje za kulturu i otklon od varvarstva.
Paralelno sa obraćanjem Pravoslavnim Crkvama, može - i treba - se obrati i Rimokatoličkoj crkvi, uticajnoj u svetu i duhovno, i politički, i diplomatski, sa svešću da isti onaj Vatikan koji je u svoje vreme pohitao da, pre Nemačke, pre SAD, pre svih, prizna Hrvatsku i Sloveniju kao nezavisne države iako se znalo da secesija znači rat, a takozvanu i samozvanu državu Kosovo, nimalo slučajno, ne priznaje ni toliko godina posle priznanja od Nemačke, Velike Britanije, SAD i ostalih koji su je, milom ili silom, priznali.
I kao poslednje, vladika navodi da SPC može - i treba - da se obrati i Crkvama reformacije, kao i drugim hrišćanskim zajednicama, a ujedno i Svetskom Savetu Crkava i Konferenciji evropskih Crkava, u koje je učlanjena, i drugim ekumenskim organizacijama i međunarodnim hrišćanskim forumima.
Ne bi bilo na odmet podršku i solidarnost tražiti od duhovnih vođa nehrišćanskih svetskih religija jer su svi - i Jevreji, i muslimani, i budisti, i mnogi drugi - iskusili ugroženost i krađu versko-kulturnog blaga koje im pripada.
Vladika je uveren da bi i mnogi časni naučnici i intelektualci, na Zapadu i na Istoku, religiozni, verski ravnodušni ili neopredeljeni i nereligiozni, imali sluha za apel Srpske Pravoslavne Crkve po ovom mučnom i bolnom pitanju.
