Kišno januarsko popodne u Cirihu. Nedaleko od Ciriškog jezera, na kome još uvek nema onog tankog sloja leda, u velelepnom "Kongresshausu" mirišu parket i krema za cipele.

Pep Gvardiola stoji pored Sepa Blatera i drži zapečaćenu bež kovertu. Nestrpljivo je okreće, papir šuška dok mu ruke podrhtavaju. U publici, jedan do drugog, sede Andres Inijesta, Ćavi Ernandez i Lionel Mesi. Saigrači i prijatelji. Kao fol, ne dotiče ih ništa ova ceremonija, a oznojani dlanovi zalepili su se za kožne fotelje. Oni su mirni kao japanski vojnici.

Pep pokušava da otvori kovertu, nervozno je vrti i razmišlja kome od njegova tri igrača će za koju sekundu predati "Zlatnu loptu". Konačno, tamno-crveni pečat puca, on izvlači papir, ali ne vidi ime na njemu... Od silnog prevrtanja, koverta stoji naopačke. Publika u prvim redovima počinje da se odobravajuće kikoće, Leo nabacuje osmeh na lice dok Pep izgovara ono što su svi videli pre njega:

"Lionel Mesi!".

Bila je to druga "Zlatna lopta" za Lionela, od četiri koliko je do sad dobio. Ova nije bila "nabrijana" takmičarskim nabojom kao kada je pored njega Kristijano Ronaldo, a fotografi pokušavaju da uhvate onaj jedan pogled, onu iskru rivalstva i sujete u oku, kada nagradu dobije onaj drugi.

Leo je za konkurente imao dva omiljena saigrača iz tog vremena, Ćavija i Inijestu, koji su zajedno sa njim predstavljali Barselonu.

Oni su predstavljali i još nešto - "La Masiju"!

Barseloninu fudbalsku školu koju su sva trojica prošli. Nikada pre i nikada posle nijedna fudbalska škola nije imala trojicu finalista u izboru za "Zlatnu loptu". A "La Masija" dugo nije imala gotovo nikakvu ulogu u stvaranju fudbalske istorije...

Zašto je "La Masija" toliko važna za Barselonu?

Hacijenda stara 300 godina pretvorena je u rasadnik fudbalskog talenta. Rustična zgrada, koja pomalo podseća na manastir, ukrasile su dve palme koje je podmlađuju. Ali pravu mladost joj daruje dečja graja.

Ideja o "La Masiji" kao izuzetno važnoj za Barselonu rodila se sedamdesetih godina, za vreme Laureana Ruiza, ali je Johan Krojf bio taj koji je predložio promene u školi i načinu rada sa decom kada je preuzeo ekipu 1989. godine.

Razvijanje igrača zarad manje potrošnje bilo je izuzetno važnu za Barselonu, koja nije bila toliko bogat klub u tom periodu. Čak ni uspešan. Neverovatni uspesi Barse kreću baš u poslednjih 25 godina...

"La Masija", ne kao škola nego čitav način rada sa mlađim kategorijama, se bazira i pokušava da odgovori na zahteve seniorske ekipe. U svim kategorijama se forsira isti način igre, formacije, filozofije, pa je samim tim mladim igračima neuporedivo lakše kada su godinama u sistemu, a onda, kada konačno debituju, samo treba da se koriste onim što su naučili u toku "studija".

Samo da se prilagode novim igračima u tom sistemu i seniorskom fudbalu...

Zato je Pepu Gvardioli bilo neverovatno lako da u finišu igre uvodi debitante kada mu je neko od igrača umoran. Zna da će dobiti igrača istih karakteristika, neiskusnijeg, ali sa većom dozom energije.

"Nema veće pobede nego omogućiti igrači iz La Masije da debituju. To je veće i od osvajanja titule", rekao je Gvardiola posle finala Kupa Kralja 2011. godine.

Iako "La Masija" u prevodu znači "Farma", možda bi odgovarajući sinonim u srpskom jeziku bio - resavska škola.

Prepisivačka fudbalska akademija. Deca provode vreme tako što uče sve o sistemu koji je trenutno u klubu. O kretanju, prostoru, njihovoj poziciji na terenu kada se jednog trenutka nađu na "Kamp Nou" zajedno sa Inijestom i Ćavijem. A živeli su na staroj Farmi preko puta stadiona…

Tri najvažnije stvari pri selektovanju igrača su: tehnika, taktička inteligencija i brzo kapiranje, razmišljanje.

Brzina uma.

Ko to nema, nema šta da traži u "La Masiji". Neće ni imati priliku da se igra fudbalske onomatopeje.

Barselona je u poslednjih 25 godina izgradila identitet kluba na načinu igre i "produktima" iz "La Masije", ali da li se stvari počinju menjati?

Kako je La Masija izgubila svoju ulogu?

Kada je Pep Gvardiola došao na klupu Barselone napravio je pravu malu revoluciju.

Zaokret u fudbalskoj taktici, odricanje nosilaca igre poput Ronaldinja i Deka, i forsiranje igrača iz akademije u kojoj je i on ponikao. Rezultat je naravno poznat - šest trofeja u debitantskoj sezoni.

Gvardiola je iz “La Masije” uveo Serhija Busketsa, najvažniju kariku u tiki-taki, i Pedra Rodrigeza koji nije uvek bio standardan, ali je imao veliku minutažu.

Pored njih, još čak 20 fudbalera iz Barsine škole je debitovalo za vreme Gvardiolinog četvorogodišnjeg mandata.

Mnogi nisu imali značajnu ulogu, ali ih je Gvardiola držao tu negde kraj tima: Alkantara, Muniesa, Fontas, Džonatan dos Santos, Bartra, Montoja, Serđi Roberto, Isak Kuenka, Đerar Delofeu, Rafinja, Teljo…

Retki su i danas u klubu, čekaju šansu.

Daleko manje uporni sa igračima iz njihove škole bili su Pepovi naslednici: Tito Vilanova i Tata Martino, koji su tek ponekom igrači dali šansu na jednu utakmicu, nedovoljno da oseti Barselonu.

U međuvremenu Barselona je prodala većinu svoje dece, a primer koji trenutno odzvanja u ušima je Pedro Rodrigez - jedan od poslednjih odličnih igrača koje je "La Masija" izbacila.

Ključni trenutak za "La Masiju" je angažovanje Luisa Enrikea. Iako odlično upoznat sa njihovim sistemom, počeo je kao trener u Barseloni B, Luis Enrike je zajedno sa Sandrom Roselom, a naročito trenutnim predsednikom Đozepom Bartomeuom, malo zapostavio "La Masiju".

Barselona je pod Luisom Enrikeom promenila taktiku u odnosu na period Pepa Gvardiole, iako to na prvi pogled obični posmatrači ne primete.

Drugačija uloga za Mesija, direktniji, nemilosrdniji fudbal, igra se otvorenije, a uvek sa idejom za pas unapred, čak i ako to uključuje preskakanje sredine terena.

Podseća na nepobedivi Arsenal iz sezone 2003/04, ali je nešto sporiji, jer su tu još uvek obrisi tiki-take.

Barselona je ranije kupovala igrače poput Davida Vilje i Tijerija Anrija i silom pokušavala da ih uklopi u svoj sistem, a danas takvi igrači dolaze da bi svojom igrom menjali Barselonu.

Doveden je Luis Suarez, Ivan Rakitić, Ter-Štegen, Klaudio Bravo, Tomas Vermalen, Žeremi Matje, Daglas, Arda Turan, Aleš Vidal… Iz kluba su otišli igrači poput Fabregasa, Valdesa, Pedra, Aleksisa, ali i mnogo igrača iz omladinske škole poput Adame Traorea, Kristijana Telja i drugih.

Kako su mlađe kategorije imitacija seniorske ekipe, nastao je problem na relaciji treneri - Luis Enrike - tradicija. Treneri u mlađim kategorijama su imali odličnu komunikaciju sa prethodnim trenerima, a Luis Enrike nije bio zainteresovan da mu se neko petlja u posao. On je čak zabranio ostalim trenerima da dolaze na njegove treninge...

Kako seniorska ekipa menja stil, isto je morala da učini i druga ekipa. Barselona B koja se takmičila u Segundi, ispala je iz tog takmičenja u treću ligu, što znači da će tek sad biti teško igračima da dođu do prvog tima jer će igrati u znatno lošijoj konkurenciji. Prvi tim će sada biti na dve lige daleko…

Dolaskom Enrikea, sa kojim je Barsa osvojila već četiri trofeja, učenici "La Masije" su epizodisti, sa namerom da tako i ostane. Čak su izgubili i poštovanje u klubu, poput Pedra, koji nije želeo da bude večiti džoker.

Ukazao je Enrike šansu Muniru, Serđiju Robertu i Rafinji, ali i dalje je njihova uloga minimalna, daleko su od prvog tima.

Pomisao da će se nešto promeniti u takvom načinu rada desila se onoga trenutka kada je Barselona dobila zabranu transfera do januara 2016. godine. To je mogao da bude prelomni trenutak za igrače iz mlađih kategorija da dođu do prvog tima.

Ali baš tada kreće Barselonina panična kupovina…

Serđi Roberto i Rafinja će po neku utakmicu i odigrati do januara, a onda će teren zauvek prepustiti Ardi Turanu i Alešu Vidalu, takođe "diplomcu" Barsine škole koji je, međutim, označen kao netalentovan.

Šta se promenilo za ovih nekoliko godina da je cilj Barselone od "pobeđivanje i razvijanje igrača" ostao samo na prvoj stavci?

Pored spomenutih trenera, načina rada i faktora koji treba uzeti u obzir: loše generacije, tu je još jedna "sitnica".

Barselona je 2011. godine potpisala ugovor sa "Katar fondacijom" i počela da zarađuje od reklame na dresu. Da ova "sitnica" nije toliko naivna koliko se na prvi pogled čini, govore i reči Đoana Laporte nakon (neuspešnih) izbora za predsednika Barselone ove godine.

"Pokušali smo da odbranimo klub od Bartomeua, koji je potpuno u rukama Katara i on će uništiti 'La Masiju'… Žao mi je, nismo uspeli", rekao je Laporta koji je u izbornoj trci obećao da će raskinuti ugovor sa "Katar Ervejzom" i kupiti samo Pola Pogbu.

Svega deset meseci nakon što su Inijesta, Ćavi i Mesi čekali kome će od polaznika "La Masije" pripasti ta najveća individualna nagrada u fudbalu - "La Masija" je zatvorena.

Igrači su se preselili u moderniji kompleks, zgradu iz budućnosti. Više mesta, više fudbalera, sobe za zabavu. Sve je to lepo, ali nema više tog šmeka koji je imala farma pokraj stadiona.

Barselona počinje da podseća na američku košarku. Talentovani igrači na koledžu koji ne budu draftovani ili ne oduševe na letnjoj ligi, posle malo tumaranja, odluče da sreću potraže "overseas". Pojačavaju najjače evropske klubove i tamo grade odlične karijere, ali opet pate za onom košarkom preko Atlantika kao što je bio slučaj sa Đordijem Albom, Alešom Vidalom, Đerarom Pikeom...

Pitanje je da li će ta nostalgija postojati kada sve manje igrača bude dobijalo šansu u prvom timu, a sa strane budu čekali "gladni" skauti Sitija, Čelsija, Arsenala, koji jedva čekaju takve igrače...

Da li je legitimno napustiti ideju o proizvodnji igrača iz "La Masije" zarad bržeg postizanja rezultata i većeg obrta novca?

Jeste, ali to onda nije više Barselona. To nije više dinastija. To nije više Katalonija.

(MONDO - Milutin Vujičić)