Završila fakultet sa 9,5 a niko neće da je zaposli

"Ja sam Saša, imam 23 godine, diplomirani sam grafički dizajner i radim preko interneta projekte u vezi sa dizajnom i ilustracijama. Rođena sam u Novom Sadu, gde i živim sa najboljom drugaricom. Oduvek mi je žensko bilo blisko, težila sam ženstvenosti i uvek sam bila sa devojčicama, od najranijeg detinjstva. Nikada nisam imala ništa sa muškošću", kaže nam Saša na početku razgovora.

Zbog toga je kao u detinjstvu i najranijoj mladosti doživela teško zlostavljanje, osude i prezir okoline.

"Do početka studija sam zbog toga sve potisnula i krila svoj pravi identitet, ali sam onda odlučila da je vreme da pokažem pravo lice. Imam jedan život i jednu priliku da budem to što jesam, jer nema više, i zato moram da se oslobodim", kaže ova hrabra osoba.

Saša je "izašla iz ormara", odnosno obelodanila svoj seksualni identitet na kraju prve godine fakulteta.

"Nisam mogla više da živim u laži i rekla sam 'to sam ja, prihvatite me ili nestanite iz mog života'. Većina prijatelja me tada napustila. To je bio veoma težak period, ali je par prijatelja ostalo uz mene i oni su i danas tu. Znam da su mi oni pravi prijatelji, mnogo ih volim i oni su mi, uz porodicu, najveća podrška i snaga", kaže Saša.

Odrasla u Novom Sadu, u školi i u okruženju van škole doživljavala je fizičko nasilje, uvrede i diskriminaciju svake vrste. Najužasnije je bilo zlostavljaje koje je doživela od oca.

"Nekako sam preživela jer sam oduvek imala unutrašnji poriv da budem to što jesam i da to i pokažem, budem iskrena, prvo prema sebi, a onda i prema svima oko mene. Majka me prihvatila od početka, dok je otac imao velikih problema s tim. Nikada me nije prihvatio i bio je fizički nasilan prema meni", kaže Saša.

Od očevog bestijalnog iživljavanja ostale su joj teške psihičke i fizičke posledice.

"Bilo mi je teško što neko meni tako blizak može da bude tako užasan prema meni i to me jako pogodilo, obeležilo za ceo život. Shvatila sam to, međutim, kao izazov da se još više trudim kako bih prevazišla probleme i dokazala se kao osoba. Bio mi je to motiv da učim i postanem jedan od najboljih studenata", kaže Saša.

Posle očeve smrti, nastavlja, situacija se drastično promenila.

"Sada me svi u porodici prihvataju i cela porodica me voli. Imam dva starija brata i obožavam ih, divni su, a i sa majkom sam u najboljim odnosima. Ona mi je ogromna podrška, prijatelj i oslonac za ceo život", kaže Saša.

Ona je studirala grafički dizajn i završila studije sa prosečnom ocenom 9,5.

"Bila sam među troje najboljih studenata u generaciji", ističe ponosno.

Posle završetka studija, međutim, isprečio se problem zaposlenja, jer se pokazalo da se takozvana "urbana" i "moderna" Srbija, koja na rečima gine za "drugačije i različite", u stvarnosti ne razlikuje mnogo od one "zatucane i primitivne" Srbije.

Površnom i neupućenom posmatraču bi se, kada vidi svu tu silesiju hipstera u uskim pantalonama koja na ramenima vuče cegere i neprijatno oteže dok govori, možda moglo učiniti da u svetu grafičkog dizajna vlada nirvana tolerancije oslobođene apsolutno svih predrasuda i da jedva čekaju da zaposle trans* koleginicu.

Ništa od toga, jer je Sašino iskustvo rečito pokazalo da se po ovom pitanju ne razlikuju mnogo od sugrađana koji vreme provode skandiranjem na tribinama. Samo izgledaju drugačije.

"Radim neke projekte preko interneta, jer niko neće da me zaposli u firmi kao trans* osobu. To je veliki problem u Srbiji. Ja neću da se predstavljam drugačije i neću da lažem. Predstavljam se kao trans* osoba. Ako me prihvate, prihvate, ako ne, njihov problem. Ne mogu da se menjam i da budem protiv svoje prirode, to sam što sam, ako nekome smeta, to je njegov problem. Ja protiv toga ne mogu. Ne znam šta im je problem. Mislim da neće da me zaposle zbog društvene stigme koju nosi svaka trans* osoba i predrasuda koje idu s tim", kaže je Saša.

Ističe da je zaposlenje jedan od najvećih problema trans* zajednice, čak i za one visokoobrazovane među njima.

"Ni fakultet niti dobre ocene i prosek... Ništa to ne vredi. Mi se trudimo, ali ljudi ne vide naš talenat i trud zbog spoljnog izgleda", kaže Saša.

Pitamo je da li eventualno planira odlazak iz Srbije.

"Svakako planiram da profesionalno napredujem, razvijam se i učim što više, pa ćemo videti", kaže Saša.

Objašnjava da joj je anatomski pol muški, ali da nije muškarac.

"Ne umem da budem muškarac. Ja sam žensko. Muževnost mi je jako strana, ne pronalazim se u tome i, jednostavno, to nisam ja. Ni najmanje nisam muškarac. Mora se raditi na tome da se ljudi obrazuju o trans* pitanjima i da se vidi da to nije ništa čudno. Mi smo ljudi kao i svi, gledamo da radimo i preživimo i budemo to što jesmo", navodi Saša.

Dodatni problem je što, ističe, u Novom Sadu ne postoji trans* zajednica.

"Ima nekoliko trans* osoba koje se ističu na svoju ruku, ali kao kolektiv ne postoji, tužna situacija, očajna, jer niko neće da se pokrene i bori se za sebe. Tako smo morali da se okrenemo prema Beogradu, gde je situacija mnogo bolja i stvari su počele da se pokreću, postoji i kolektiv trans* osoba koje se bore i događaju se promene, vide se rezultati", kaže nam Saša na kraju.

Srbija, jasno je posle razgovora sa Sašom, ipak još nije spremna za trans* i ne prihvata na taj način različite ljude, koji se suočavaju sa odbacivanjem okoline, zlostavljanjem i nepremostivim preprekama prilikom zaposlenja.

Dok se stvari ne promene, podsetite se kako je bilo na nedavno održanoj trans* žurci u Beogradu, održanoj povodom 70. rođendana andergraund legende Divajna.