Devojka Izobel Bouderi napisala je potresno pismo na Facebooku u kom navodi kako je preživela masakr u koncertnoj dvorani Bataklan u petak uveče, u Parizu.
#ParisAttacks survivor Isobel Bowdery played dead for an HOUR at #BataclanTheatre gig https://t.co/YRa8kPQAnapic.twitter.com/5a3azcidjb
— Daily Star (@Daily_Star) November 15, 2015Ona je objavila i fotografiju krvave majice u kojoj je bila kad su u dvoranu upali naoružani džihadisti i pobili 89 ljudi. Izobel je preživela pošto se sat vremena pravila da je mrtva i ležala u lokvi krvi na podu koncertne dvorane.
Evo šta je napisala Izobel u dirljivom postu na Facebooku koji je lajkovalo više od milion i po ljudi:
“Nikada ne pomišljate da će se to dogoditi baš vama. Bilo je samo petak uveče i rok koncert. Svi su bili srećni, igrali su i smejali se...a kada su ti ljudi ušli na glavni ulaz i počeli da pucaju, naivno smo verovali da je sve deo šoua.
Nije to bio samo teroristički napad, bio je to masakr. Desetine ljudi bile su upucane ispred mene. Pod je preplavio pravi bazen krvi. Čuli su se krici odraslih ljudi koji su držali u naručjima svoje mrtve devojke...Uništene budućnosti, porodice slomljene – u jednom sekundu.
Šokirana i sama, pravila sam se da sam mrtva više od sat vremena, ležeći na podu među ljudima koji su mogli da vide svoje voljene kako nepomično leže. Zadržavala sam dah, pokušavala da se ne pomerim i da ne plačem, ali ni da tim ljudima ne pokažem strah koji su želeli da vide.
Imala sam neverovatnu sreću da preživim, ali mnogi nisu. Ljudi koji su na tom mestu bili iz istog razloga kao i ja – da se zabave u petak uveče, bili su potpuno nedužni. Ovaj svet je surov. Događaji kao što je ovaj su tu da pokažu ljudsku izopčenost, a slike tih ljudi će me proganjati do kraja života.
Način na koji su bezdušno ciljali i ubijali ljude koji su stajali u dvorani, bez ikakvog poštovanja za ljudske živote...
Ništa nije izgledalo stvarno. Svakog časa sam čekala da se neko pojavi i kaže da je u pitanju noćna mora. Ali pošto sam preživela ovaj horor, želim da ukažem ko su bili pravi heroji:
Čovek koji mi je govorio da će sve biti u redu i koji je rizikovao svoj život dok me je grlio; par čije su me poslednje reči uverile u dobro u svetu; policija koja je ipak uspela da spase stotinu ljudi; potpuni stranac koji me je video na ulici i tešio 45 minuta, dok sam bila uverena da je moj dečak mrtav; žena koja je otvorila vrata doma povređenima i preživelima, prijatelj koji mi je ponudio prenoćište i koji mi je dao novu majicu kako ne bih morala da ostanem u ovoj majici umrljanoj krvlju - svi vi ste me uverili da ovaj svet ima šansu da bude bolji.
Ali ovo najviše posvećujem ljudima koji su ubijeni u dvorani, a koji nisu imali sreće da se probude danas, ali i bolu kroz koji prolaze njihove porodice.
Mnogo mi je žao. Ne postoji ništa što bi moglo da zaleči taj bol. Osećam se privilegovanom što sam bila uz njih u poslednjim trenucima njihovih života. I mogu da garantujem da njihove poslednje misli nisu bile upućene životinjama koje su izvršile napad - mislili su na ljude koje vole. Dok sam ležala dole među nepoznatim ljudima i čekala da metak okonča mojih 22 godine, prisećala sam se svakog lica koje sam volela ili mu rekla da ga volim..I tako sve vreme, sećala sam se najlepših trenutaka svog života. I želela sam da da ti ljudi koje volim znaju koliko ih volim i da bez obzira na to šta se meni dogodilo, nastave da veruju u dobro u ljudima. Da ne dozvole tim ljudima da pobede.
Prošle noći, životi mnogih su zauvek promenjeni, a na nama je da budemo bolji ljudi. Da živimo živote koje su sanjale nevine žrtve tragedije, ali neće moći da ih ostvare. Počivajte u miru anđeli. Nikada nećete biti zaboravljeni”.
