Evo, nakon što sam, njemu u čast, pogledao jedan od filmova u kojima je igrao, napisaću i ja par redova o tom čoveku po imenu Dejvid Bouvi. I dok slušam "Ashes to Ashes", razmišljam koliko je već ispisano o njemu, njegovom delu, talentu, posebnosti, uticaju na druge umetnike, tračevima o privatnom životu...
Ipak, reklo bi se da o njegovom glumačkom daru i o ulogama kojima je stigao da ostavi svoj pečat i u svetskoj kinematografiji baš i nema mnogo da se iščita. Što zbog nevelikog broja filmskih uloga u kojima se pojavio, što zbog toga što je u fokusu vazda bila njegova sjajna muzika, razume se. A glumio je Dejvid Robert Džons, što bi rekli, samo tako.
Jelena, moja drugarica iz školske klupe, jednostavno ga je obožavala. Posteri, ploče, bedž sa njegovim likom na reveru, čak je i frizuru jedno vreme "furala" nalik na Bouvijevu (da, Jelena je farbala kosu u plavo i šišala je na kratko, uvijene šiške obavezne). Sećam se kako je brojala dane do odlaska na njegov koncert u Budimpešti, bila je uverena da će je njeni pustiti da ode u Mađarsku, učenica sedmog razreda. I jesu! Kada se vratila, nije uspevala da opiše rečima svoje ushićenje što ga je najzad gledala i slušala, uživo...
Ja tada nisam slušao Bouvija, bio sam fan "Riblje čorbe", tek sam se "zakačio" za "Azru", "Atomsko sklonište" i "The Clash". Od Britanaca se tada, ranih osamdesetih, nije moglo disati - svuda su puštali "Culture Club", "Duran Duran" i Kim Vajld. Ipak, svideli su mi se "Eurythimics", sećam se, i naročito "Yazoo", kakav božanstveni glas je imala ona Alison Moje...
Bouvi mi je bio nekako odbojan, priznajem. I nisam bio jedini, dabome. A onaj čudesni album "Let’s Dance" tek je bio izašao. Na svim mogućim top listama zavladao je čovek sa dva različita oka i glasom zbunjujuće boje. Za njega je bilo (i ostalo) karakteristično da nikoga nije ostavljao ravnodušnim - jedni su ga sa prezirom (čitaj: potpunim nerazumevanjem) ignorisali, drugima bi se uvukao pod kožu čineći da postanu tvrdokorni fanovi.
Ali zato mi se Dejvid Bouvi već tada predstavio kao vrstan - glumac. Narednih godina, sve više sam uživao u njegovim interpretacijama raznovrsnih karaktera, neretko bizarnih i živopisnih, uostalom baš kao što je njemu i priličilo. Zbog svega toga, i zbog njegovog odlaska, poželeo sam da mu posvetim ovaj prostor - ne briljantnom muzičkom geniju i umetniku par excellence, već Bouviju GLUMCU. Jer, bio je impresivan, i kao vanzemaljac, i kao vampir, vojni zarobljenik, Pontije Pilat, uvrnuti barmen, Nikola Tesla, nemački žigolo, kralj goblina, plaćeni ubica...
Na FEST-u sam, kao trinaestogodišnjak, gledao "Glad za krvlju" ("The Hunger", 1983), film za koji tada, ruku na srce, i nisam bio dorastao. Morbidna atmosfera, brutalni prizori nasilja, za prosečnog gledaoca bizarna muzika i ritam filmske priče, kao i famozna lezbijska scena, za to vreme neobično duga i otvorena, označili su debitantski film Britanca Tonija Skota (slavni Ridli mu je rođeni brat) kao horor.
"GLAD ZA KRVLJU" - INSERT
Meni se film dopao, sećam se da sam zapazio kako se razlikuje od ogromne većine filmova, što je već značilo pozitivan utisak. A Bouvi, pa on se savršeno uklopio u to "razlikovanje od ogromne većine". Iako je film u izvesnim pasažima neujednačenog ritma, iako je prijem kod publike bio mlak, "Glad" je hrabar pokušaj tada mladog autora da kreira artističko delo rađeno po uzoru na estetiku muzičkih video spotova koji su osamdesetih prosto eksplodirali i postali apsolutni medijski hit.
Priča o vampirici staroj dve i po hiljade godina i njenom pratiocu (Bouvi) komplikuje se kada se pojavi izazovna doktorka (Suzan Sarandon) koja ulazi u naizgled romantičnu vezu sa glavnom junakinjom (Katrin Denev). Muzička podloga kultnih bendova poput "Bauhausa" i "The Cure" pojačava "gotski ukus" priče, ali "Glad za krvlju" izbegava da ostane samo još jedan "darkerski" film već je pravljen sa ambicijom da bude spoj morbidne prirode vampirskog prokletstva i poetskog, lirskog poimanja ljubavi. Drugim rečima, centralna tema jeste odnos ljubavi i smrti, nešto nalik, recimo, Viskontijevoj "Smrti u Veneciji".
Pretenciozan pokušaj Tonija Skota koji je dosegao negde do pola puta. Ali glumački trio ostao je nezaboravan, a Bouvi kao glumac-amater više nego uspešan i ubedljiv. U svakom slučaju, ovaj film i danas doživljavam (uz Džordanov "Intervju s vampirom") kao najintrigantniji filmski rad na temu vampira, te naše kultne tekovine.
Napisah amater, a može li se taj epitet uopšte vezati za Bouvija, u čemu god? Formalno da, čovek nije završio glumačke škole, iza sebe nije imao ozbiljnije iskustvo, recimo, u teatru; ali to nisu imali ni Orson Vels, ni Marlena Ditrih. Eh, kakvo društvo "amatera"!
I kad spomenuh Marlenu Ditrih, magičnu Švabicu koja ostaje jedna od heroina svetskog filma prkoseći nadolazećim vekovima, Dejvid Bouvi ostvario je interesantnu ulogu upravo sa njom na velikom platnu. Reč je o malo poznatoj engleskoj melodrami "Samo žigolo" (1979) reditelja i glumca Dejvida Hemingsa.
"SAMO ŽIGOLO" - TREJLER
U ovom filmu koji se stilski naslanja na daleko poznatiji "Kabare" Boba Fosija, Bouvi sa puno osećaja tumači ulogu mladog nemačkog oficira koji, u svetlu opšte dekadencije koja zahvata Vajmarsku republiku nakon I sv. rata, završava kao žigolo u "ergeli" visprene gospođe (veličanstvena Ditrih). Priča o nesrećnom mladiću je oslikana sa dozom tipične ostrvske ironije, a Bouvi imponuje svežinom i talentom.
Taj njegov nepresušni umetnički dar prvi put je na filmskom platnu blesnuo u neobičnoj priči o humanoidnom vanzemaljcu sa umiruće planete koji se jednog dana, niotkuda, pojavi među nama - reč je o filmu koji danas uživa kultni status među poklonicima kinematografskog nadrealizma, "Čoveku koji je pao na zemlju" (1976) britanskog reditelja i slavnog snimatelja Nikolasa Rega.
"ČOVEK KOJI JE PAO NA ZEMLJU" - INSERT
Film je u vreme kada je snimljen, podelio publiku i kritičare praktično po svim pitanjima, izuzev kada je reč o Bouvijevoj ulozi koja je hvaljena sa svih strana. Priča o individui koja je (bukvalno) "pala s neba" i njenom spoznavanju naše realnosti i ljudske prirode alegorični je prikaz samoživosti, laži i patetike kojima odnosi među ljudima obiluju.
Malo je reći da je Dejvid Bouvi u (svojoj prvoj glavnoj) roli vanzemaljca autentičan, on je perfektan. Sa druge strane, sama filmska priča, obojena nadrealističkim prikazima i zanimljivim vizuelnim rešenjima kao da je bila skrojena po meri slavnog plavokosog muzičara.
Mnogi bi istakli kako je "vanzemaljska" rola Dejvida Bouvija u "Čoveku koji je pao na zemlju" njegova najupečatljivija, i biće da su u pravu, takva uloga se ionako dobija jednom u životu. Ipak, daleko od toga da nas Bouvi nije zadivio i svojim potonjim interpretacijama, naprotiv.
Primer, (anti)ratni film "Srećan Božić, gospodine Lorens" (1983) japanskog doajena Nagise Ošime. Nadahnjujuća storija o ratnim zarobljenicima u japanskom logoru, o hrabrosti, dostojanstvu i, ponajviše, humanizmu. Danas, kada je taj pojam u dobroj meri postao filozofska kategorija, misaona figura, možda je gledanje ovakvog filma potrebnije nego ranije.
"SREĆAN BOŽIĆ, GOSPODINE LORENS" - INSERT
U priči o neobičnom prijateljstvu zarobljenog engleskog oficira i japanskog zapovednika, Dejvid je nezaboravan u epizodnoj ulozi misterioznog Novozelanđanina, mladog majora koji nepokolebljivo prkosi japanskim čuvarima. Interesantno je da je glavnu "japansku" ulogu odigrao Bouvijev kolega, takođe muzičar, izvanredni kompozitor Riuiči Sakamoto - eto, još jedan glumac-amater.
Jedan od razloga zašto nije imao plodniju filmsku karijeru leži i u činjenici da Dejvid nije kalkulisao kada su uloge u pitanju, pa je neretko odbijao čak i jako primamljive ponude. Sredinom osamdesetih je, bez mnogo razmišljanja, odbio ulogu Zorina, glavnog negativca u filmu o Džejmsu Bondu "Pogled na ubistvo" („A View to a Kill“, 1985). Mnogi će se ovde prisetiti Kristofera Vokena koji je tada ofarbao kosu u plavo i uskočio (za debeo honorar) da se, umesto Bouvija, suprotstavi agentu 007.
"LAVIRINT" - INSERT
Lutkarska bajka „Lavirint“ (1986) u produkciji Džordža Lukasa i pod rediteljskom palicom genijalnog „Mapetovca“ Džima Hensona, pružila je Bouviju ambijent u kojem je još jednom mogao da se predstavi kao naročita figura, modnim jezikom rečeno, unikat.
Raskošna imaginacija svet je u kojem je za Dejvida uvek bilo rezervisano mesto - njegov Džeret, kralj Goblina u "Lavirintu“ sjajno peva, graciozan je, ume i da pleše... Bajka za decu u glem rok pakovanju. Dejvid Bouvi je svojim raznovrsnim filmskim rolama sticao poverenje reditelja do te mere da su počeli da mu nude i biografske uloge, dakle, da tumači istorijske likove. Tu svakako postoji izvesni okvir, suženi prostor u kojem glumac mora da kreira karakter, za razliku od likova koji su plod mašte.
Martin Skorseze, jedan od nekolicine najvažnijih predstavnika tzv. "novog Holivuda", spremao se 1988. da najzad realizuje svoj dugo željeni projekat, film o Isusovom stradanju, ali iz nešto drugačijeg ugla - reč je o "Poslednjem Hristovom iskušenju", atipičnom, kontroverznom delu, jednom od najlucidnijih američkih filmova osamdesetih.
"POSLEDNJE HRISTOVO ISKUŠENJE" - INSERT
Prema rečima samog Skorsezea, njegov "najličniji" film, "Iskušenje" je beskompromisna adaptacija istoimenog romana grčkog pisca i mislioca Nikosa Kazancakisa; pokušaj da se život Isusa, stolara iz Nazareta, ispriča kroz prizmu njegovih ljudskih osobina (i mana), da se prikažu njegove strepnje, dileme, sve ono što bi svakog čoveka iskušavalo na putu do spoznaje, do toliko željene istine o sebi i o svetu koji ga okružuje.
Zar uopšte i treba napomenuti da je ovakav pristup za crkvene dogmatike svih boja značio samo jedno - svetogrđe? Kazancakis je doživeo da bude anatemisan od Grčke pravoslavne crkve zbog svog romana, a slična sudbina umalo da zadesi i samog Skorsezea (katolik). Uprkos brojnim protestima na svim meridijanima, film je visoko ocenjen u stručnim krugovima, a za sjajnog reditelja usledila je i nominacija za Oskara.
U "Iskušenju" Bouvi jednostavno briljira kao pragmatični vladalac, rimski prokurator Pontije Pilat, omraženi lik iz novozavetnog štiva. U minimalistički režiranoj sceni razgovora između njega i Isusa (sugestivni Vilem Dafo) svedoci smo sudara dva sveta, dva koncepta; s jedne strane, suvi realista, čovek jednostavnih rezona koji veruje u ono što vidi, sa druge idealista, ni sam siguran u svoju mesijansku prirodu, u svoj rezon koji prkosi zbilji. Sećam se da sam i kao gimnazijalac ovu scenu doživeo pre svega kao trijumf dvojice izvanrednih glumaca.
"Lingvini incident" (1991), simpatična je njujorška komedija o devojci (sjajna Rozana Arket) koja, radeći kao konobarica, tvrdoglavo sledi svoje snove u nameri da postane cirkuski artista, preciznije, naslednica legendarnog iluzioniste Hudinija. Bouvi glumi Montija, engleskog barmena zaposlenog za šankom fensi restorana na Menhetnu. Njih dvoje udružuju se u urnebesnom pokušaju pljačke restorana, s tim što Monti sve vreme pokušava da nagovori Lusi da se venčaju, ne bi li on uspeo da se domogne boravišne dozvole... I pored negativnih ocena, ova komedija obiluje inteligentno sročenim dijalozima, visprenim pošalicama ali možda je harizma ono najbolje čime je ovaj glumački duet obojio ipak prilično tanku fabulu.
Ni legendarni serijal/film „Tvin Piks“ nije mogao da prođe, kada se uzme u obzir pedigre autora Dejvida Linča, bez makar epizodnog pojavljivanja Bouvija na ekranu - u filmskom nastavku "Tvin Piksa" iz 1992. Dejvid je odigrao misterioznog agenta FBI.
"BASKIJAT" - INSERT
"Baskijat" (1996) Džulijana Šnabela, biografski film o talentovanom momku sa njujorških ulica, Žan-Mišelu Baskijatu, nije mogao da bude ispričan bez pojavljivanja gurua pop-arta Endija Vorhola. Bouvi je bio očigledan „pik“ za tu malu ali po svemu antologijsku ulogu. Naravno, sa radošću je prihvatio da odigra jednog od najuticajnijih umetnika XX veka.
Deset godina kasnije, Kristofer Nolan, već etablirani holivudski reditelj i scenarista, odlučuje da, za ulogu Nikole Tesle u uzbudljivom trileru "Prestiž", angažuje upravo Bouvija. Pretpostavljam da se Nolan rukovodio logikom - ekscentričnog čoveka treba da odigra ekscentrik ili makar samo atipičan glumac, a Dejvid Bouvi svakako pripada toj ligi.
"PRESTIŽ" - INSERT
Priča o manijakalnom rivalstvu dvojice mađioničara (Hju Džekmen i Kristijan Bejl) možda je jednako mogla da funkcioniše kao uzbudljiv triler i bez našeg genijalnog fizičara i pronalazača. Ipak, Teslino prisustvo u ovoj drami dođe kao onaj egzotični začin koji se dodaje u minimalnoj količini, a ukus čini intenzivnijim.
"Od samog početka, Bouvi je bio zaista jedini čovek koga sam imao u vidu za lik Tesle; njegova uloga u priči nije velika ali je zato veoma važna", izjavio je reditelj, i dodao: "To je jednostavno morao da bude neko ko ima izvanrednu harizmu".
Interesantno, ulogu Teslinog asistenta odigrao je Endi Serkis, glumac koji se proslavio kao Golum u "Gospodaru prstenova", inače po sopstvenom priznanju, veliki Bouvijev fan. Nakon saradnje sa njim u "Prestižu", izjavio je kako je "Dejvid izuzetno opušten i zabavan čovek, on je potpuno na zemlji i nema nikakvih predrasuda".
Poslednji film u kojem se Dejvid Bouvi pojavio jeste "Avgust" iz 2008. godine, osrednja priča o dva brata kojima se otvaraju vrata uspeha u internet biznisu, tokom leta 2001, neposredno pre terorističkog napada na Njujork i potonjeg kraha na berzi. Poslednjih nekoliko godina, Dejvid Bouvi živeo je povučeno, tiho, bez nastupa pred publikom, bez uloga u novim filmskim pričama. Istina, objavio je još dva albuma, sa distance nas podsećajući na svoj vanserijski umetnički dar, na svoje vizionarske kvalitete.
"Sve moje velike greške desile su se kada sam se premišljao ili želeo da se dopadnem publici. Moja dela bila su uvek snažnija kada sam bio sebičan po tom pitanju".
Talenat ispred svega, snaga i odlučnost da se istraje, lepota vizije, bogatstvo ideja.
Muzika, filmovi, svejedno je.
Zavesa, aplauz.
----------------------------------------
SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA
