Pre 14 godina dogodila su se dva čuda, i to oba na tlu Amerike. Tog leta 2002. košarkaši tadašnje SR Jugoslavije (dakle, Divac, Stojaković, Bodiroga i društvo) pobedili su "drim tim" usred Indijanapolisa, u borbi za polufinale Svetskog prvenstva. Dobro, neki će reći da je "čudo" prejaka reč, s obzirom na snagu naše ekipe, možda je bolji termin - presedan, nešto o čemu se na ovim prostorima sanjalo i vazda pričalo. Verujem da ogromna većina svih nas tu godinu najpre i pamti po toj tituli svetskog šampiona osvojenoj u kolevci košarke, za sva vremena.
Drugi presedan dogodio se nešto ranije, u martu, usred Holivuda: film sa prostora bivše Jugoslavije dobio je Oskara! Do tada, u istoriji ove nagrade dugoj 73 godine, kao i u potonjih 13 pokušaja, igrani filmovi sa našeg podneblja nisu bili po ukusu američke Akademije za filmsku umetnost i nauku. Bilo kako bilo, vratićemo se tom "čudu" nešto kasnije...
Pre mesec dana čuli smo i da ovogodišnji srpski kandidat, film Gorana Radovanovića "Enklava" nije izabran među pet filmova koji su finalisti u trci za Oskara. I nismo se iznenadili, naprotiv - da je prošao, e to bi bilo iznenađenje, najblaže rečeno. Zaista, ko je uopšte i mogao da veruje u to da bi sumorna drama o preživljavanju nekolicine Srba u izolovanoj enklavi na Kosovu mogla da bude nagrađena famoznom statuetom?
A gle ironije, jedna na sličan način sumorna drama o preživljavanju, samo ne kosovskog dečaka, već američkog trapera u divljini glavni je favorit za osvajanje ne jednog već ko zna koliko Oskara. I Leonardo je favorit, i ceo svet čeka hoće li ga najzad dobiti...
Ovih dana biće tačno 30 godina od kako je poslednji put naš reditelj učestvovao na dodeli Oskara kao jedan od nominovanih u kategoriji Najbolji film na stranom jeziku. Marta 1986. u dvorani "Doroti Čendler" na Beverli Hilsu, Emir Kusturica čekao je da čuje (a sa njim i mnogi od nas koji su tada pratili radio prenos, jer televizijskog nije bilo) je li njegov film "Otac na službenom putu" i američkim filmadžijama bio najbolji te godine.
Nažalost, oni nisu bili istog mišljenja kao žiri festivala u Kanu sa Milošem Formanom na čelu, koji je Kusturicu nagradio njegovom prvom "Zlatnom palmom".
"OTAC NA SLUŽBENOM PUTU" - INSERT
Inače, uopšte nije redak slučaj da film koji trijumfuje na Kanskom festivalu ne samo da ne bude nagrađen Oskarom nego ne uđe ni među pet finalista. Upravo to se Kusturici dogodilo sa antologijskim filmom "Podzemlje" (Andergraund) - uprkos tome što je ovenčan "Zlatnom palmom" u Kanu 1995, za njega, po oceni specijalnog žirija američke Akademije, nije bilo mesta ni među pet nominovanih filmova.
A te večeri pre 30 godina, "Otac na službenom putu" nije važio za favorita; tu ulogu preuzela je argentinska porodična drama "Zvanična verzija" autora Luisa Puenza. Ruku na srce, reč je o sjajnom filmu, gledao sam ga na FEST-u te zime, malo pre dodele Oskara. Potresna priča o sudbinama dece "desaparesidosa" (hiljada slobodoumnih, naprednih Argentinaca koji su nestali u teroru vojne hunte krajem sedamdesetih godina prošlog veka). Zanimljivo je da je glumica kojoj je pripala te noći čast da proglasi pobednika u kategoriji Najbolji film na stranom jeziku bila Argentinka Norma Aleandro, glavni protagonista jednog od kandidata,"Zvanične verzije"! I naravno, izvukla je cedulju iz koverte i egzaltirano uzviknula naslov filma u kojem je odigrala glavnu ulogu, dok smo mi, Kustini "navijači" širom bivše domovine razočarano ugasili radio aparate i otišli na spavanje (jer bilo je već gluvo doba noći)...
Tri godine kasnije, Emir Kusturica je još jednom napravio pravu pometnju (u pozitivnom smislu) na kanskoj Kroazeti, svojim sledećim filmom "Dom za vešanje" i osvojio nagradu za najbolju režiju. Film je bio izuzetno uspešan u evropskim bioskopima te sezone, što je imalo za posledicu da ga za američku distribuciju preuzme puno jača filmska kuća nego što je to bio slučaj sa "Ocem". A upravo je uticaj distributera jedan od najvažnijih faktora za dobijanje Oskara. Još dok je boravio u Kanu, primajući čestitke sa svih strana, Kusta je izjavio: "Film je sjajno primljen... Sve ovoga puta miriše na Oskara".
Međutim, "Dom za vešanje" te 1989. nije prišao ni blizu, tj. nije se plasirao ni među pet finalista, sportskim jezikom rečeno, što je bilo razočaravajuće, s obzirom da je zaista reč o sjajnom filmu koji se jako dopao i publici, i kritičarima, na svim meridijanima. Za tu godinu kao najbolji film (van engl. govornog područja) nagrađen je italijanski "Cinema Paradiso" Đuzepea Tornatorea.
Red bi bio da napišem i koju reč o samim počecima, o tim prvim filmovima kojima je ukazana čast da nas predstavljaju na ceremonijama Američke filmske akademije. Film koji je "probio led" bio je jugoslovensko-italijanska koprodukcija "Cesta duga godinu dana" reditelja Đuzepea De Santisa, na 31. dodeli Oskara, aprila 1959. godine. Ovo je bio samo delimično naš, tj. YU film ali fakat je da i u oficijelnim podacima Akademije stoji predstavljen kao ostvarenje iz Jugoslavije.
Iako je De Santisova drama te zime u Holivudu osvojila nagradu "Zlatni globus" (jedini osvojen u istoriji naše kinematografije), nije uspela da se okiti mnogo popularnijom statuetom; pobedio je predstavnik Francuske, film "Moj ujak".
Dve godine kasnije, potresna ratna drama "Deveti krug" France Štiglica, jednog od najtalentovanijih filmskih poeta sa ovog prostora, takođe je uspela da se probije do same završnice, bilo je to 1961. godine. Oskar je, ipak, izmakao.
Ovde ne mogu, a da samo na par reči ne skrenem sa igranih filmova, i to sa jakim razlogom. Naime, već naredne 1962. godine, desetominutni animirani film našeg doajena Dušana Vukotića "Surogat" osvaja Oskara za najbolji crtani film! Ovaj trijumf tim je veći kada se naglasi kako je to bio prvi slučaj da je Oskar u toj kategoriji otišao u ruke nekoga ko nije sa američkog tla.
"TRI" - INSERT
Treći jugoslovenski film, a prvi iz Srbije, koji je bio nominovan za nagradu Oskar je antologijska ratna priča "Tri" (1965) reditelja Saše Petrovića. Mnogi će se, verujem, složiti kada kažem da je reč o svakako najboljem (anti)ratnom filmu koji je nastao u Srbiji. Sugestivan i snažan film, tri priče o tri smrtna slučaja, o besmislu rata, o krhkosti života. Bata Živojinović briljirao je u ovom remek-delu koje je, interesantno, prvi srpski film prikazivan na redovnom bioskopskom repertoaru u američkim bioskopima (tokom 1966). "Tri" je u SAD primljen pozitivno, sa odličnim kritikama ali je trku za Oskarom izgubio od favorizovane francuske melodrame "Jedan čovek i jedna žena" u režiji Luja Mala.
Aleksandar Petrović i naredne godine biva pozvan u Holivud, na dodelu nagrada, sada kao jedan od favorita, sa filmom "Skupljači perja", još jednim antologijskim delom. "Skupljači" (u SAD je film distribuiran pod nazivom "Sreo sam srećne Cigane") su postigli veliki uspeh širom Evrope ali u Americi takvi filmovi i ne prolaze baš najbolje. Nažalost, Petroviću se nije dalo, što bi rekli; upravo tog proleća nemiri u Čehoslovačkoj postali su glavna tema svuda, ali i sami Česi, njihova pobuna protiv tadašnje hegemonije Sovjetskog Saveza u istočnoj Evropi. Ta "polurevolucija" ugušena je ulaskom ruskih tenkova u Prag ali je cela stvar odjeknula širom sveta, a naročito u SAD. To je svakako gurnulo u prvi plan sve što je češko (odnosno, tad je bilo čehoslovačko), pa tako i filmove iz te zemlje.
Velikan češkog filma, Jirži Mencl snimio je upravo tada šarmantnu malu priču o ljubavnim jadima momka koji radi na železnici, u najboljoj tradiciji tzv. češke škole - bio je to film "Strogo kontrolisani vozovi", nagrađen Oskarom, što je bio prvi put da ta nagrada odlazi sa one strane "gvozdene zavese". Nažalost, ne u Beograd, već u Prag.
"SKUPLJAČI PERJA"
Jednom je Saša Petrović izjavio kako bi "Skupljače perja" u Jugoslaviji, da nije bilo te nagrade u Kanu, gledalo možda par hiljada ljudi; međutim, kada se pročulo da je film nagrađen na najuglednijem festivalu, taj uspeh ljudi su ovde doživeli kao da smo osvojili evropsko prvenstvo u fudbalu. Ovde bih samo dodao kako bi, u slučaju da su "Skupljači" osvojili Oskara, to onda bilo primljeno kao trijumf na Mundijalu, i to u pobedom u finalu protiv Brazila sa 3:0. Zaista je interesantno u kojoj meri smo kao narod željni međunarodnih priznanja, bez obzira jesu li u pitanju sport, umetnost, nauka ili nešto deseto, samo da nas nagrade, samo da kažu da smo najbolji.
I Bulajićeva partizanska epopeja "Bitka na Neretvi" bila je nominovana za Oskara. Bio je to jedan od najskupljih svetskih filmova snimljenih 1969, popunjen internacionalnim glumačkim zvezdama, pa su i očekivanja među Jugoslovenima porasla, mnogi su mislili da Oskar ovoga puta ne bi smeo da izmakne. Ipak, prilično konfuzna fabula, ideološka obojenost i još ponešto činili su Bulajićev film inferiornim u odnosu na glavnog protivkandidata, sjajni politički triler Koste Gavrasa "Z" (koprodukcija Alžir-Grčka). Gavras je Oskara dobio zasluženo, tu nema diskusije.
Kada se sve sabere, došli smo do šest nominacija, toliko je jugoslovenskih filmova bilo blizu Oskara, da tako kažemo. Od 1992. godine pa do danas srpska kinematografija nije uspela da iznedri film koji bi se članovima američke Akademije toliko dopao pa da mu dodele makar nominaciju. Ni "Lepa sela", ni "Bure baruta", ni "Klopka" nisu uspeli iako je izgledalo da bi svojim kvalitetom morali da budu uvršteni u najuži krug kandidata.
Kada su pitali neke od naših najeminentnijih filmskih autora zašto je to tako, zašto naši filmovi ne mogu da se probiju ni do te završnice, čula su se manje-više različita tumačenja.
Goran Paskaljević smatra da se filmovi iz Srbije jako teško probijaju na američkom tlu i da je to dugo već tako, delom i zbog tog lošeg imidža kao posledice ratnih devedesetih; prema mišljenju Emira Kusturice, dodeljivanje Oskara je u dobrom delu i politički motivisano i tu ne stojimo najbolje; Darko Bajić ističe kako je veliki problem u tome što se sa naše strane ulaže jako malo sredstava u promociju filmova koje kandidujemo svake godine za Oskara. Pored toga, mi nemamo apsolutno nikakav lobi u Holivudu. Na kraju, i obim naše filmske produkcije je nizak, kada se uporedimo sa ostalim evropskim zemljama, cela stvar izgleda još crnje i tužnije.
A kako stoji stvar sa kinematografijama u okruženju? Naši južni susedi, Makedonci, jednom su se baš primakli toj pozlaćenoj statueti, iako je u pitanju zemlja koja jedva da proizvede film ili dva godišnje. Milčo Mančevski, nesumnjivo najtalentovaniji makedonski sineasta snimio je 1994. izuzetnu, vizuelno raskošnu dramu "Pre kiše", pod kišobranom holivudskog giganta "Columbia pictures". Ova činjenica donela je filmu (koji je trijumfovao na festivalu u Veneciji) moćnu podršku u distribuciji širom sveta, samim tim, "Pre kiše" je dobio (zasluženo) veliki prostor u kontekstu promocije, toliko važne kada je reč o trci za Oskara.
Uprkos svemu, Mančevski je ostao kratkih rukava - Holivud je te sezone nagradio drugog istočnoevropskog režisera; u pitanju je mnogo poznatiji Nikita Mihalkov sa takođe odličnim filmom "Varljivo sunce", pa je Oskar otišao u Moskvu umesto u Skoplje. Posle svega, mislim da je "Pre kiše" bolji film, za više od nijanse.
I ovde stigosmo do onog "čuda" s početka priče, do 2002. godine kada je kandidat iz Bosne i Hercegovine, satirična ratna drama "Ničija zemlja" debitanta Danisa Tanovića trijumfovala na Holivud bulevaru. Sve je počelo dva meseca ranije, u LA-u kada je Tanović pobedio u trci za nagradu "Zlatni globus" (koju dodeljuje udruženje stranih novinara akreditovanih u Holivudu), istakavši najozbiljniju kandidaturu za Oskara.
Od filmova koji su takođe bili nominovani te sezone pomenuću samo sjajan francuski film "Ameli Pulen" koji je bio fantastično primljen i od publike, i od kritike širom sveta. "Ameli" je, kao predstavnik francuske kinematografije, imala veoma ozbiljnu distributersku logistiku u SAD, a kada se uzme da je prijem kod publike bio više nego topao, bilo je logično da bude viđena kao glavni favorit za famoznu nagradu. Međutim, "Ničija zemlja" i njen mladi autor Tanović ipak odnose Oskara u Sarajevo.
Sam film je osrednji, u svakom pogledu. Gledajući ga, čovek se (s pravom) zapita vredi li "Ničija zemlja" uistinu toliko da se proglasi najboljim neameričkim filmom u toj sezoni? Ili preciznije, šta je sve kumovalo porazu jednog filma kakav je "Ameli Pulen" od po svemu skromnog bosanskog filmčića sa (anti)ratnom tematikom? Politika, imidž BiH, ratna tragedija ove zemlje, lobiranje od strane američkog distributera? Verovatno sve po malo. Ruku na srce, film nije loš ali teško je odupreti se utisku da je Oskar u ovom slučaju stigao kao posledica famozne političke korektnosti. Na sličan način na koji je i argentinski film "Zvanična verzija" pobedio "Oca na službenom putu", tačno pre 30 godina. Ironično, "Otac" je snimljen u produkciji "Forum filma" iz Sarajeva, dakle, bosanskohercegovački film.
Za kraj, zanimljiva priča o dobitniku Oskara za najbolji film 1969. godine, a tiče se i jednog našeg filma. "Ponoćni kauboj", gorka sentimentalna priča o neobičnom prijateljstvu dvojice gubitnika na njujorškim ulicama nagrađen je glavnim Oskarom i ostao i do danas jedini film sa rejtingom "X" koji je proglašen najboljim u sezoni. Meni lično, to je jedan do najdražih američkih filmova uopšte.
E pa, Džon Šlezindžer, autor "Kauboja" jednom je, posle mnogo godina, otkrio kako je direktnu inspiraciju za ovu priču dobio gledajući na nekom festivalu jedan mali istočnoevropski film; bio je fasciniran, priča o mladiću iz provincije koji pokušava na sve načine da se izbori za svoj "američki san", a u stvarnosti okružen gubitnicima, neradnicima i opštim grabežom poslužila mu je kao model za "Ponoćnog kauboja". Bio je to film "Kad budem mrtav i beo" Žike Pavlovića, jedan od najboljih srpskih filmova, perjanica "crnog talasa". Eto, Džimi Barka postao je Džo Bak, a Šlezindžer je dobio Oskara i ušao u istoriju...
---------------------------------------------------------------------
SVE KOLUMNE MLADENA NIKOLIĆA
