Milano, finale Lige šampiona
27. maj 2016. godine
"Čini mi se da smo ovde istim povodom", obratio mi se momak od tridesetak godina na stanici Lampunjano u Milanu.
Nisam ni primetio da je bio sa mnom u autobusu. Skoro 15 sati klackanja od Beograda do Milana. Sa povremenim pauzama u Hrvatskoj, Sloveniji, Vićenci i Veroni. Ljubav prema fudbalu ne poznaje granice. Ne zna za umor. Ne zanima je prevozno sredstvo. Bitno je da se dogegaš do mesta u kome snovi postaju stvarnost.
Ne mora uvek avionom. Ovako je interesantnije. Daleko izazovnije. Put u nepoznato. Na blef.
Jedino je sigurno da ćeš ući na stadion. Bićeš deo spektakla. Akreditaciju niko ne može da ti oduzme.
"Krenuo sam sa idejom da spavam na klupi u parku. Posle se pojavila opcija smeštaja kod drugarice u Milanu", govori mi pun entuzijazma, iako mu "rezervacija" važi tek od naredne noći.
Sada je 3.45. Gde ćemo? Nema žive duše na stanici. Iskreno, očekivao sam više od tog Lampunjana. Bar osvetljenu čekaonicu sa mestima za sedenje. Spojiš stolice i ispružiš noge. Ma kakvi! Življe je u gluvo doba noći na peronu železničke stanice u Ralji. O Lapovu da ne govorim.
Prosto da ne poveruješ da se kilometar odatle, za nepuna dva dana igra najvažnija utakmica u čitavoj sezoni.
Tu kuda mi sada koračamo, praćeni sablasnom tišinom i tek ponekim psom lutalicom koji se ponada ostacima sendviča iz autobusa, u subotu će marširati 80.000 navijača Reala i Atletika.
Čudno izgleda San Siro po mrklom mraku. Prizor koji nas podseća da u tom hramu milanskog fudbala ove sezone nije odigrana nijedna evropska utakmica. Fudbalska tama nadvila se nad gradom mode i glamura. Madrid mu u subotu definitivno preuzima primat. Na stadionu koji čuva deset replika velikog trofeja, po jedanaesti put onaj original kreće u prestonicu Španije.
"Meni je svejedno ko će da osvoji. Došao sam da uživam. Sve navijačke emocije istrošio sam u Bazelu", tako saznajem da je moj novi prijatelj vatreni fan Liverpula.
Išao je na finale Lige Evrope takođe autobusom. Sa grupom entuzijasta iz Hrvatske. Preko Zagreba.
"Izašlo me tako 7.000 dinara jeftinije. Plus što mi je tetka u Zagrebu napunila ranac svim i svačim. Morao sam da bacam hranu ispred stadiona jer su nas pretresali do gole kože".
Poseduje kolekciju od preko 150 dresova. Liverpulovih je 60. Oni sa potpisom Stivena Džerarda imaju posebnu vrednost.
"Išao sam u Podgoricu kada je gostovala Engleska. Tada mi je potpisao dva. Imam čak i one kada je nosio 24 i 17. Osmice ne mogu ni da prebrojim".
Pusti čoveče Redse, moram da nađem smeštaj. Da mi ga možda Stivi Dži neće obezbediti?
Da, nisam mu ni rekao da za mene druge opcije nema. Moje drugarice ne žive u Milanu. Klupa se nameće kao logično rešenje.
Poput svetionika, bukvalno naslonjen na Meacu, ukaza se hotel sasvim prikladne spoljašnosti. Pokušati ne košta ništa. Mada je šansa za slobodnu sobu manja od one da Oblak zatrese mrežu Reala.
"Ima!".
Šta bre ima, soba?
"Ima...", kaže Italijan na recepciji. "... već deset dana kako su sve sobe zauzete".
Setih se Nušića i "Sumnjivog lica".
"Čekajte! Ima jedna, ali samo za petak uveče. Cena je 280 evra za noć", reče i pogleda me postiđeno kao da traži opravdanje za izgovorenu cifru.
"Znate, u subotu se tu preko puta igra finale Lige šampiona!".
Ma nemoj (mislim se).
Nisam mu zamerio. Čak je i ta cena razumljiva, imajući u vidu vreme i lokaciju. Ipak, šta mi znači jedna noć? Gde ću u subotu kada umor dostigne vrhunac? Idemo dalje. Dan je tek počeo. Još nije ni svanulo.
Umesto čistača u žutom, policijska patrola na prilazu stadionu. Tri karabinjera zevaju iz belog automobila i lenjim pokretom ruke pokazuju nam put do najbližeg metroa.
Prvi polazak u 6. Još dva sata. Klupa je ipak suđena. Kao Isku i Kovačiću. Kofer pod glavu i konačno malo sna. Na svežem vazduhu uz onaj jutarnji cvrkut ptica. Nedaleko od poprišta bitke za Madrid. U iščekivanju dana koji prethodi španskom fudbalskom ratu. Spavaj... Uživaj... Sanjaj... Šta će ti soba i tuš!
Budi me škripa kočnica. Otvaram oči i sve je u znaku velikog finala. Na svakom koraku Real i Atletiko. Na tramvaju, na ulaznici za metro, u izlozima luksuznih butika, na trgovima, prozorima, terasama...
Vijore se zastave madridskih rivala. Reklamni panoi podsećaju na ključne podatke:
28. maj 2016, od 20.45. Stadion San Siro. Finale Lige šampiona.
Nije ni Pele odoleo izazovu. Odabrao je pravi trenutak za promociju filma o sebi. Dokumentarac braće Džefa i Mihaela Zimbalista koji govori o prvoj etapi grandiozne karijere. Od prašnjvaih terena rodnog Baurua do prve titule svetskog prvaka u Švedskoj.
"Biće vremena i za drugi. Još sam mlad", šali se Edson u redakciji "Gazete" i uporno izbegava odgovor na pitanje za koga će navijati u subotu.
"Žao mi je što je rezultat postao važniji od lepote igre", diplomatski.
Italijani ne odustaju i insistiraju da se opredeli u kojoj bi ekipi voleo da zaigra.
"U Barseloni. To je klub po mojoj meri. Zamislite kvartet Mesi-Suarez-Nejmar-Pele".
Zamišljamo. Ali opet je odlutao od teme:
"Ok, Real. Igraju atraktivnije i lepše. Fudbal je za mene poezija i fantazija. Hoću mečeve koji se završavaju sa 3:3 ili 5:5. Koga zanima 0:0. Samo ’Đinga’".
Tako je i u filmu. "Đinga". Nešto što je teško objasniti. Trijumf mašte nad taktikom. U slavu vica i driblinga. Talenat u službi spektakla. Kapoera na fudbalski način.
PELE!
"Uff, kada bih njega nahvatao za autogram", više za sebe šapuće Matija dok ispijamo drugi kapućino u blizini Duoma, čekajući da se otvori akreditacioni centar.
Da, tako se zove. Matija. Momak iz Beograda koji živi za fudbal. Autentični entuzijasta koji nema ništa zajedničko sa huliganima sa šipke. Završio je Prvu gimnaziju i privatni Fakultet političkih nauka. Nije mogao na državni jer je pao iz biologije na četvrtoj godini.
"Evo ga, svanuo je još jedan dan u kome mi biologija ne treba nizašta u životu".
Putuje, navija, slavi, tuguje, druži se, raduje i mašta. Savršeni spoj hedonizma i avanture. "ĐINGA" u još jednom neodoljivom obliku.
Savetuje me da proverim cenu noćenja u hotelu Rio. Ništa posebno spolja. Nikakav glamur unutra. Bez latica ruža na podu ulaznog hola.
"MILE NOVEĆENTO EURO! (Mille novecento)". (1.900 evra!!!)
Oprostite, nama treba samo mapa metroa. "Arrivederci". U nekom drugom svetu.
Na trgu ispred Duoma, četvoro kineskih turista hrane golubove i čekaju da škljocne blic programiranog fotoaparata. Nasmejani su i razdragani.
Čini mi se da smo ovde istim povodom!
Pogledajte fotografije iz Milana
A ovako je u berbernici na Pjaci Duomo
